Православна Црква, за разлику од римокатоличке, није црква која „еволуира“

Козервативизам није фанатизам. Реч „конзервативизам“ нема само негативно значење као што се у свету веома често сматра. Конзервативизам значи „чување“. Православна Црква, за разлику од римокатоличке, није црква која „еволуира“?.

Свето Православље тврди да еволуција у области догмата (истина вере) не постоји, да су Свети Оци и Васељенски Сабори откривали догмате који су се већ налазили у првобитном Откривењу. Ништа квалитативно ново они нису унели, него су само пронашли, открили и дефинисали све оно што је већ постојало. Теорија еволуције у својој основи има принцип развоја од једноставног ка сложеном, од примитивног и нижег ка вишем. Принцип еволуције у догматској сфери увек даје могућност да се предпостави да у будућности могу да се појаве нека нова учења, догме или откривења.

Што се тиче Православне Цркве, она учи да нисмо ишли од сиромаштва него од богатства. И све богатство нам је већ дао Исус Христос у Свом Откривењу. Све ово првобтно богатство је било уткано у учење првобитне Цркве. 

 Свети Оци и Васељенски Сабори су обавили заиста гигантски, колосални рад. Али, какав рад ? Они су формулисали оно што се налазило у Светом Предању и Светом писму, оваплотили су догматске одредбе у беспрекорну словесну форму, не уносећи у њих ништа ново. Ове идеалне формулације су имале огроман значај управо онда када је Цркви претила опасност од неправилног схватања ових или оних православно-црквених истина. И због тога је веома често непосредан повод за њихово стварање било искривљено поимање Светог Предања и Светог Писма од стране јеретика.

О Фанатизму

Архимандрит Рафаил Карелин 

Са Христом ка висотама обожења (о подвижничком животу у Цркви)

Потискивањем истинских вредности чинимо зло

Постоје људи који толико "воле" животиње и птице те иду у шуму, убијају их, ваде утробу, пуне ватом и постављају код себе у дому. Такви не воле ни животиње ни птице, већ њихове препарисане облике. Налик на њих постајемо и ми када показујемо велику ревност при решавању социјалних или других животних проблема адолесцената (и уопште човека) и притом се уопште не бринемо о развоју истински вредних, духовних страна живота тих истих адолесцената. Поступајући тако чинимо много веће зло од оног које се врши у примеру који сам навео - јер тамо је животиња или птица, а овде човек - образ и подобије Бога.

АРХИЕПИСКОП ПОТИЈСКИ И ХОБСКИ ГРИГОРИЈЕ (БЕРБИЧАШВИЛИ)

Из САБЛАЗАН "НЕЦРКВЕНОГ ХРИШЋАНСТВА"

О Авакум и псковски референт за верска питања

Једног лета стари печерски монах Авакум, који је иначе дежурао на капији, након вечерњег пред свима у трпезарији изјави да у манастир више неће пуштати оне који нису Православци. Доста је било! Манастиром се шећкају час нашминкане туристкиње, вајне даме, и то руку под руку са некаквим мушкарцима безбожницима који на километар базде на дуван, час комунисти с баптистима, па новопечени екуменисти или муслимани заједно са Жидовима, тим некрстима. Време је да се томе стане у крај!

Нико од братије није обраћао пажњу на старчево гунђање, али га је неко ипак приупитао:

– А како ћеш препознати ко је православац, а ко није?

Авакум се дубоко замисли, али само накратко.

– Пустићу само оног ко буде знао Символ вере! Онај ко не буде знао, нек се шећка изван капије. Тај нема шта да тражи у манастиру!

Сви су се насмејали тим његовим речима, а онда заборавили на то. Кад су следећег јутра након богослужења монаси кренули на своја послушања, били су изненађени што је у манастиру неуобичајено мало људи. Ту су били само побожни ходочасници који су се крстили пред црквом, добро познате бакице које су прилазиле по благослов, затим путници намерници са својим завежљајима који су се одмарали после свете Литургије, и Христа ради јуродиви који је трчао око бунара. Но оне свакодневне масе наметљивих туриста једноставно су нестале. Ма, просто древна Света Русија! Отац Авакум јесте изигравао чудака, али је очито одржао реч.

Тако је и било. Чим је отишао да дежура на главној капији, отац Авакум је од раног јутра од сваког посетиоца тражио да прво каже Символ вере, који су у 4. веку саставили оци прва два Васељенска сабора одржана у Никеји и у Цариграду. Рачуница му је била просто генијална: сваки православац који истински живи црквеним животом засигурно је напамет знао тај текст.

Они који су у манастир дошли у периоду од пола шест па до десет сати нису имали никаквих проблема кад је реч о Символу вере. Но, кад је после десет сати из Пскова стигао први аутобус с туристима, разуме се да нико од совјетских туриста није прошао Авакумов тест. Могли су само да псују и да прете с друге стране затворене капије, али за оца Авакума, као старог војника који је крај рата дочекао близу Будимпеште, те претње биле су више него смешне. А онда су почели да пристижу аутобуси са страним туристима. Тако се око подне испред манастирске капије окупила огромна маса разјарених туриста. Управо ту сцену је, кроз прозор своје црне „волге”, и видео Николај Александрович Јудин, главни псковски надзорник црквеног живота, референт за верска питања Псковске области, који је иначе био дошао на ручак код оца игумана.

Његово презиме сви су у манастиру изговарали као Јúдин трудећи се да то посебно нагласе. Чинили су то не зато што је био гори од осталих, него зато што је сваки надзорник црквеног живота представљао символ тлачења Цркве. Истине ради, треба рећи да је Николај Александрович био прилично добродушан човек. Иако је годинама радио у органима власти, ипак то није злоупотребљавао. Но ипак је био прави газда и господар судбине свих свештенослужитеља који су били у његовој надлежности. Могао је по свом нахођењу да поништи такозвану регистрацију било ког свештеника, што је значило да после тога више нема право да служи у цркви. Али то није било оно најгоре. Уколико би му се замерио неки свештеник, тај проверени кадар КГБ-а могао је без проблема да обезбеди податке који ће баћушку довести у страшну неприлику, и то само зато што надзорник сматра да је опасан по совјетски систем. Зато су сви настојатељи, а да и не говоримо о обичним свештеницима, одлазили у његов кабинет чим би их позвао, сви осим архимандрита Гаврила.

Игуман Гаврило био је једини код којег је Јудин лично долазио кад је требало да се реши неко питање. Мислим да је то било тако због тога што је игуман знао како треба да се постави. Осим тога, отац Гаврило био је веома способан и независан игуман, али и веома одлучан. Оно што науми, увек то и оствари.

Истина, неки су заједљиво говоркали да Јудин одлази на ноге оцу Гаврилу зато што је чин игумана био већи од његовог. Иако се ту радило само о злим језицима, свима је било јасно да су у то доба игумани и настојатељи просто морали да одржавају односе с представницима власти.

/p>

Кад је видео тај страшни неред у „својој кући”, Николај Александрович Јудин одмах је изашао из аутомобила. Брзо је схватио о чему се ради, па се кроз масу одлучно пробио до капије и љутито почео да удара песницом по старим, гвожђем окованим храстовим даскама.

– Ко је тамо? Сместа да си отворио капију!

– Говори Символ вере! – зачу се с друге стране капије претећи глас монаха Авакума.

– Молим?! – у неверици ће Јудин. – Ма, какав Символ вере? Отварај кад ти кажем!

– Говори Символ вере! – неумољиво понови отац Авакум.

Николај Александрович био је толико љут да му је просто понестајало даха:

– Ма ко си ти да тако нешто себи дозволиш?! Ја сам, Јудин! Ако одмах не отвориш, зажалићеш!!!

– Говори Символ вере!

Тај дијалог с повишеним тоном трајао је десетак минута.

Јудин погледа на сат и најзад попусти:

– Молим те, отвори! Касним већ петнаест минута и сигурно ти је јасно како ће ме дочекати ваш игуман.

С друге стране капије завладала је тишина. Очито је отац Авакум већ замишљао шта чека тог несрећника.

– Да, неће ти бити лако – уздахну с разумевањем, а затим неумољиво понови – говори Символ вере!

– Али ја не знам тај ваш Символ! – завапи Јудин. – Макар ми реци шта ти је то.

Отац Авакум поново се дубоко замисли па најзад одлучи:

– Добро, нек ти буде. Понављај за мном.

С друге стране капије зачуше се древне и узвишене речи Символа вере:

– Верујем! – поче Авакум.

– Верујем… – процеди Јудин унезверено се осврћући око себе.

– У једног Бога, Оца! – свечано настави Авакум.

– У једног Бога, Оца… – понови Јудин, који се био помирио са својом судбином.

– Сведржитеља!

– Сведржитеља…

– Творца неба и земље!

– Творца… неба и земље…

Након што је референт Савета за верска питања Псковске области јавно посведочио и последњи догмат који садржи та изузетна молитва: „Чекам васкрсење мртвих. И живот будућег века. Амин”, отац Авакум одшкрину капију и пропусти чиновника да уђе у манастирско двориште.

Пресекавши погледом свог инквизитора и процедивши кроз зубе некакву псовку, Јудин пожури према игумановом конаку где га је дочекао отац Гаврило, који је био видно узрујан.

– Изгледа, Николаје Александровичу, да сте одлучили да касните? Чекам вас већ пола сата! – љутито прекори свог госта.

– Какве ја везе имам с тим?! – пређе Јудин у напад. – Код вас се не зна ни ко пије ни ко плаћа! На капију сте поставили неког психичког болесника. Никог не пушта у манастир и од свих захтева да очитају некакав Символ вере! Испред манастира су аутобуси пуни туриста! Па још и странци!!! Можете ли да замислити какав ће скандал избити након овога?

Кад је то чуо, игуман се забринуо. Одмах је послао економа да види о чему се ради и да заведе ред, а да му Авакума из истих стопа доведе у кабинет како би се с њим обрачунао.

Кад је Авакум ушао у салу за ручавање, Јудин се већ био донекле смирио захваљујући игуману, обилним јелима и француском коњаку.

Угледавши оца Авакума, игуман се љутито придиже из фотеље.

– Шта си то направио?! Зар без благослова, самовољно заводиш ред у манастиру?!

Самовоља је заиста тежак грех за сваког монаха. Ту је игуман био потпуно у праву. Авакум је истог трена постао свестан тог свог греха па је одлучно кренуо према столу и бацио се пред ноге оца Гаврила.

– Крив сам! Опрости, оче игумане!

– Губи се напоље, самовољниче један! – загрме игуман и чак шутну Авакума.

Јудин је ликовао, али кад је отишао, игуман је поново позвао Авакума. Чим је ушао, отац Авакум се одмах баци игуману пред ноге.

Међутим, отац игуман га овог пута није позвао да би му очитао буквицу:

– Е, свака ти част! Ево, узми ово! – дободушно ће отац Гаврило па тутну Авакуму боцу „Наполеона”.

Те вечери су Авакум и још неколико старих монаха, некадашњих војника, са задовољством пробали чувени игуманов коњак.

Епископ Jегорjевски Тихон (Шевкунов)

Из књиге Несвети а свети

О Зилотизму

        Атина, 23 новембар 1969. године

                                                           Његовом преподобију,

                                                             монаху Теодориту (Мавросу)

                                                         Света Гора Атонска

Возљубљени оче Теодорите, радуј се свагда у Господу[1].
 

Дознао сам о твом писму на педесет страница од 22. 09. 1969., са којег су копиране многе ствари адресоване неком оцу Нестору. У том писму ти одговараш на моју посланицу светогорском монаху. Као прво, веома ме је огорчила твоја намерна смисаона збрка, видна чак и не посебно оштрим оком, а као друго, изненадио ме је пристрастан однос према мени. Разуме се, у томе ти нећу подражавати, но у исто време сматрам немогућим за мене, оставити твоје писмо без одговора. Ево шта хоћу написати, следујући редоследу твојих одговора и старајући се избегнути многоречитост и понављања.

Ти пишеш: „Одакле је отац Епифаније узео, да по догматским питањима постоји привремена граница очекивања[2] и да не приличи одмах почињати противдејства, већ општење треба прекидати само после одузимања чина и удаљења јеретика из Цркве?“ Даље ти пространо пишеш о томе, што у питањима догмата никада није било места за икономију, и долазиш ка следећем закључку: „Наша Црква никада није допуштала икономију у области догмата и благочестивости.“

Драги мој, ти без разликовања мешаш све појмове. Једно је - признање Црквом, по икономији, било ког Њој страног учења и укључивање тог страног учења у догматику као истинитог, а сасвим друго је – пројављивање трпљења ка људима, који, заблудујући се по питањима вере, проповедају јеретичко учење. Прво је незамисливо, никада није имало места у прошлости и немогуће је у будућности, јер Црква је „Стуб и Тврђава Истине“, а не сабрање заблуда и јереси. Што се тиче другог, тј. пројављивању трпљења ка људима у заблуди, тако нешто се често догађало. Ти питаш: „Из каквих извора ја црпим податке о томе?“ Из Црквене историје, љубезњејши. Испитај је подробно, и ти ћеш увидети, да ли Црква признаје или не признаје „привремене границе очекивања“. И јавља ли се неистином, у мом „Епистоларном трактату“ подвучени факт, да је Црква из икономије столећима трпела јерествујуће Латињане? Постоје чак примери тога, да се то трпљење није ограничавало рамовима, већ се пројављивало постојано и неограничено.[3]

Црква, оче Теодорите, - то је Царство Благодати, а не суд прве инстанце и не преки војни суд. Стога Она гледа далеко напред и пре него донесе решење, учитава многе чињенице ... Да ли су ти нужни примери? Теби сигурно није непозната историја блаженог Августина. Његово учење о безусловном предопредељењу апсолутно је неправославно, а треба подвући да то није једина заблуда која се среће у његовим делима. Но, негледајући на све то, Црква, узевши у разматрање све факторе, ниједном није осудила Августина, а од тог времена прошло је већ 15. векова. Да си ти живео тада и видео трпљење Цркве у односу на неправославно учење Августина, ти би засигурно јавно осудио Цркву и изашао из Ње. Данас, ти ћеш наћи и показати масу оправдања за такву позицију Цркве, но видео бих, како би ти себе водио тада.

Хоћеш да ти приведем још један дивни пример икономије, о којем пише св. Атанасије Велики у свом писму Руфинијану? Гледај и дрхти: неизразиво дуготрпљење и снисхођење Цркве! После завршетка аријанског насиља, посвуда су почели Сабори православних епископа, на којима су се као оптужени нашли епископи и други клирици, који су раније пришли јереси Арија, а потом се раскајали. Неки су у своје оправдање говорили следеће: „Ми нисмо били јединомишљеници Арија. Не! Али, ми смо расудили да, ако иступимо са протестом, послаће нас у прогонство и на наше катедре сешће други, прави аријанци, који ће коначно погубити Цркву. Због тога смо решили прихватити јерес и прикривати се, као да се и ми придржавамо аријанских убеђења“.

Заиста чудовишна икономија, драги оче Теодорите. Но, послушај, шта је било даље: Сабори, пројављујући икономију, нису осудили ту заиста чудовишну икономију. Оне епископе, који нису били руководитељи и заштитници јереси, него су просто поставили свој печат испод јеретичког вероисповедања, не само да су поново примљени у крило Цркве, него су их поставили на епископске катедре! Ето како су, драги оче Теодорите, поступали Сабори. Говорећи о томе, св. Атанасије Велики не само саопштава о своме сагласју са произашлим догађајима на Саборима и поздравља их, него побуђује и свог духовног сина и саслужитеља Руфинијана, како он сам сведочи, држати се донетих одлука Сабора и не порицати Саборе за пројављено ванредно снисхођење. Свети Атанасије саветује Руфинијана и довести те саборске одлуке до посведочења клиру и народу, да би и они дознали истинито стање ствари и не иступали критиком против њега (Руфинијана) за то, што је сувише мекан у односу на јеретике. (Као што видиш, оче Теодорите, твоје колеге – „суперревнитељи“ и „суперправославци“ – постојали су у сва времена). Ево шта пише св. Атанасије Велики:

„ ... После заустављања насиља био је Сабор, при учешћу епископа унутрашњих области. Такође био је Сабор наших саслужитеља у Грчкој и епископа у Шпанији и Галији. Као и код нас, тако и посвуда, подигли су пале и предводитељима нечестија опростили, уколико су се покајали, но не давши им места у клиру; а онима, који нису припадали главарима нечестија, него су били увучени нуждом и силом, одлучено је дати им, како опроштај, тако и место у клиру, тим пре што су они дали убедљива оправдања, и показало се, да су они деловали по икономији.[4] Јер они су тврдили, да се нису обраћали у нечестивост, но, како на њихова места не би били постављени непознати нечестивци, и не би растргли учење Цркве, пре су се сагласили саучествовати насиљу и узети на себе бреме, него погубити народ. Од њих речено звучало је праведно, јер су се они ослањали на пример Арона, брата Мојсијевог, који је у пустињи саучествовао народу у нарушењу заповести, оправдавајући себе тиме, што је то урадио да би народ задржао од повратка у Египат: пребивајћи у пустињи, народ би се могао и одрећи од нечестија, а ако би се вратио у Египат, то би се поново погрузио у таму идолопоклонства. Из тог разлога, признано им је као дозвољено установљење у клиру, а обманутима и насилно пострадавшима дат је опроштај. Имадох смелости сматрати да ће и твоје богољубље одобрити донету одлуку и сагласивши се са њом, неће нас почети осуђивати за измирење. Саблагоизволи прочитати то и теби подчињеном свештенству и народу, да и они знајући све, не би тебе порицали за такво расположење ка подобним људима“.

Ти пишеш, - „показује се, да отац Епифаније, бавећи се црквеним питањима, сматра да Црква – то су само епископи!“, и да, како кажеш, „све у Цркви износи се на суд савести народа, који и јесте стражар и чувар Православља“. Нећу се подробно занимати тумачењем твога мишљења, да не би почињао нову тему и не продужавати писмо. Ограничићу се само са две примедбе:

Прво, нигде и никада нисам говорио, да Црква – „то су само епископи“. Говорио сам само то да епископи – то су генерали. И тако, ако ми признајемо епископе Грчке Цркве православнима (у чију православност сам лично тврдо убеђен), то неможемо да их забрањујемо и дижемо устанке против њих. А ако би их сматрали издајницима, тада би јавно објавили о томе и потом би почели решавати, шта нам ваља чинити. То и само то, било је мноме написано.

Друго: Ти тврдиш, да се „све у Цркви износи на суд савести народа, који је стражар и чувар православља“. И шта из тога произилази, драги оче Теодорите? То, што твој дрски поступак изласка из Грчке Цркве – добија оправдање? Све то изгледало би другачије, уколико би ти говорио, што си „ тако поступио, јер ти је тако говорила савест“. Зашто ти тражиш себи подршку у „савести народа“? „Савест“ каквог „народа“ управила те је ка извршењу таквог поступка? Савест твојих јединомишљеника? Осим тога, зар код нас, оче Теодорите, нема народа? Зар около нас нема мноштва верујућих душа, које са страхом и трепетом раде над својим спасењем? Зар само епископи чине Грчку Цркву? Зар у Њој нема народа?[5]

И тако, савест тог народа не сматра епископе Грчке Цркве издајницима! Како би ти желео да ми поступимо? Да све то пренебрегнемо, обративши пажњу на савест народа – твојих једномишљеника? Но, због чега? Њих је више? Није! Они су мудрији? Нису! Духовнији? Не! Светији? Не! Тада, због чега?

Твоја сабраћа, светогорски оци – зилоти, похваљујући на сва уста раскол учињен од стране приврженика св. Јована Златоустог, после његовог незаконог лишења од катедре, прогонства светитеља и постављања на патријаршијски трон Арсакија, пишу: „Следствено, ти свети (то јест следбеници св. Јована Златоустог) нису ни сачекали саборног решења, које би низвргло из чина Арсакија, ни епископе, који су стојали на челу устанка(против. св. Јована, прим. прев.).

Ти не пишеш ништа слично томе, очевидно због тога што је теби, више него што је то њима, познато, да:

а) На челу раскола било је 40 епископа, такозваних Јовановаца, који су одбили ступити у општење са наследницима св. Јована.

б) раскол, о коме иде реч, произашао је упркос строгој наредби светитеља Јована Златоустог, да његови пријатељи - епископи, који нису потписали пресуду против њега, а због избегавања раскола, сачувају општење са његовим наследником.[6] Ево шта о томе пишу хронике: „Било нас је 40 епископа, који су седели заједно са Јованом у епископском дому ... Када смо се нашли у великом замешатељству, Јован, надахнут Духом Светим, рече свима:

„Молите се браћо, и ако волите Христа и ради мене, нека нико не оставља своју Цркву ...“ Држани неизразивом жалошћу, једни су плакали, други напустили сабрање ... Он је пак замолио све, који су шетали тамо и овамо подобно зујећим пчелама, вратити се на Сабор, говорећи: „Седите браћо, и не плачите много се жалостећи због мене, јер је мени живот Христос, а смрт добитак“ (Филп. 1, 21) – јер он[7] (који ово рече), би посечен мачем због необичне смелости ... А један од присутних, крикнувши при тим речима, произнесе: „Да! Но ми оплакујемо наше сиротство, удовство Цркве, нарушавање заповести ...“ Ударивши кажипрстом по длану леве руке ... Јован рече своме сабеседнику: „Доста је брате, не говори много, но рекох, - Цркве ваше не остављајте[8], јер није учење почело са мном, и неће се на мени завршити ...“ После тих речи, почео је говорити Елвисије, епископ Апамеје Витинске: „Неизбежно је, да ћемо ми, који останемо у својим Црквама, бити принуђени на општење и к томе, дати и своје потписе“. Свети пак Јован, одговорио је: „Општење имајте, да не би произашао раскол у Цркви, а потписа својих не стављајте, јер размисливши, ја у самом себи не дознах ничега, достојно низвргнућа“. (ђакон Паладије, епископ Еленопољски, са Теодоритом, римским ђаконом, писавши о животу св. Јована Златоустог, епископа Константинопољског, глава 8/ Пер. Балаховскойю M.: ИМ-ЛИ РАН, С. 67-68 2002. С 67-68)

Ти пишеш, да сам „противник помиритељског духа, и да ће безусловно, зарад пажње силника овога света, мој следећи корак бити продаја оних вредности које данас браним“[9]. Нисам знао, да си примивши монашки постриг, ти добио и дар пророштва (или у крајњој мери прозорљивости). Иначе, како би ти прорицао са таквом тачношћу мој следећи корак? Драги оче Теодорите! Као старији по узрасту и као свештеник (мада и недостојан, но свештеник) Господњи, желим ти дати један савет: обрати пажњу на себе! Да ли ћемо ми, ја или било ко други, доћи до „продаје вредности“ или ћемо постати мученици за веру - зна само Господ Сведржитељ. Ни у најмањој мери мене не погађају твоје увреде, него ме брине, теби својствена самоувереност. „Не горди се, него се бој“. Бој се да твоја самоувереност не буде посрамљена, као што се десило са апостолом Петром. Остави своја пророштва о мом безусловном следећем кораку ка издаји, или неког другог човека, и стичи смиреномудрије. Ако ме Благодат Божија напусти због мноштва мојих грехова, можда пређем не у римокатоличанство, него одем у идолопоклонство. Сећајући се једног од 40 мученика, дрхтим. Но, ко је осигуран? Оче Теодорите, остави пророштва на рачун других, и обрати пажњу на самог себе.

Писао сам и о погледима великог савременог богослова и исповедника ( а не просто „благочестивог научника“, како њега оцењује твоје великоумље) оца Јустина (Поповића), желећи просто да представим пример благоразумног односа. Ти се пак изражаваш против тог примера, приводећи следеће: „Сваки који говори било шта против установљеног, макар он постио, живео у чистоти, био прозорљивцем, творио знамења и чудеса, јавља се вуком у овчијој кожи који растрже овце“! Те речи биле би, жали Боже, потпуно умесне неком другом, но када реч иде о оцу Јустину (Поповићу), тада већ сувише далеко одлазиш, драги оче Теодорите. И тако – Јустин (Поповић) је за тебе – вук који растрже овце?[10] Бог нека те обузда, јер је још неизвесно до чега ти можеш доћи ...

Обратимо се и ка знаменитој трећој посланици светог Кирила Александријског Несторију, којом ми од почетка твоје статије претиш, као неким страшним оружијем својим противницима. Стога што ово писмо заиста носи необични карактер, привешћу најважније делове из њега:

„Уколико би ти имајући такве мисли и учења, штетио само себи, онда би наша брига била мања. Но, стога што си ти саблазнио Цркву, и распространио у народу квасац необичне и стране јереси, и књиге твојих тумачења разнесена су не само тамо (у Константинопољу), већ посвуда, то какав још разлог може постојати нашем ћутању? Или зашто, макар невољно не памтиш речи Христове: Нисам дошао да донесем мир на земљу, него мач. Дођох да одвојим човека од оца његовог и кћер од мајке њене (Мт. 10, 34-35).

И тако, ево, заједно са светим Сабором, сабравши се у великоме Риму, под председништвом свјатјејшег и великог брата и саслужитеља нашег, епископа Целестина, ми ти се већ трећом посланицом обраћамо[11] и једнодушно саветујемо одустати од лажног и превратног учења, које ти измишљаш и шириш, а уместо њега изабрати праву веру, у почетку предану Црквама, светим апостолима и јеванђелистима, који су били „самовидци“ и „служитељи“ Слова. (Лк. 1,2).

Уколико твоја побожност то не уради у року, назначеном у посланици поменутог свјатјејшег и благочестивог брата и саслужитеља нашега, епископа Цркве Римске - Целестина, то знај, ти нећеш имати никаквог општења са нама, ни места или помена међу свештеницима Божијим и епископима. Јер немогуће нам је остати небрижним када су Цркве тако узмућене, народ саблажњен, права вера се гази, и ти растураш стадо – ти који си дужан да га чуваш, уколико би, нама подобно, следио праву веру, строго следујући светим оцима. А са свима мирјанима и клирицима, које је твоја побожност[12] одлучила или низложила за веру, ми се налазимо у општењу, јер су се неправедно подвргли твојим тешким пресудама, они који умеју православно мудровати, стога што су ти се почели противити са добрим циљем“ (св. Кирил Александријски, Посланица Несторију, о одлучењу, Источни оци и учитељи Цркве Vвека. Антологија. М. 2000. С. 40-41, (Ер. XVII. PG. 77, 105C-108C)).

И тако, послушај сада мој коментар:

а) Свети Кирило био је патријархом, тј. стајао је на самом врху пирамиде црквене власти. Како у своје име, тако и од имена Сабора Александријске Цркве, и од (у то време) првопрестолног Рима и Римског Сабора, он призива ка враћању у Православље, јерествујућег епископа Константинопоља - Несторија. Шта може бити природније? Но, он не даје њему савет вратити се, и призива га ка враћању не у молбеном тону, већ наређујући и са претњом, „као онај ко има власт“. Зар то нама, обичним клирицима и монасима, даје за право водити себе управо као и патријарси и да говоримо: „Или ћете се ви обратити, или ћу вас ја одлучити од Цркве“?

б) Сматрам да је потребно погледати у историју и дознати, шта је предходило горе поменутој Посланици. Наиме, један нечасни епископ по имену Доротеј је у Константинопољу, у време Божанске Литургије, произнео „анатему“ на оне који Дјеву Марију називају Богородицом, будући на то побуђен од Несторија. Сам јересоначалник (Несторије), налазећи се у храму и седећи на епископском трону, ни у чему није изразио противљење своме једномишљенику, већ је продужио да заједно са њим служи Божанствену Литургију. У продужетку свети Кирил додаје: „Дакле, ми смо анатемисани тада, када је он (Несторије) био предстојатељем, да не кажемо да смо анатемисани директно од њега. Видиш, тај (Доротеј) не би ни произнео у цркви ништа тротивно његовом (Несторијевом) расуђивању. На тај начин, не само на нас и на друге епископе Васељенске Цркве, који смо још живи, него је и на наше оце који су отишли к Богу произнесена анатема. Тако, шта би нас задржало написати насупрот његовим речима и рећи: тај, који говори, да Дјева Марија није Богородица, анатема. Међутим, то до данас нисам урадио, да неко не би рекао, да је на њега произнео анатему (само) епископ Александрије или (само) Египатски Сабор“.[13] (Свети Кирило Александријски, Посланицаонима који га оптужују, што је дознавши о распрострањењу нечастивог учења Несторија, није прећутао о њему /// Дела Васељенских сабора, Т. 1. Казањ. С. 150-151 (Ер. VIII (VI). PG 77, 60C))

Дакле, како поступа свети отац? Он пише другим патријарсима и Римском папи Целестину, са циљем добити од свих јединомишљену одлуку. Ево шта он пише: „Признајем, да сам Саборном граматом желео довести до твоег осведочења, да ми не можемо улазити у општење са тим ко тако говори и мисли, но ја то нисам урадио. Расудивши, да је ономе који се оклизнуо потрбно пружити руку да их придржимо и да пале треба подићи, као своју браћу, у својим писмима сам му саветовао одустати од таквог нечестивог учења, но од тог ми нисмо добили никакве користи ... Али, ми не желимо отворено прекидати наше општење са њим, не посаветовавши се прво са твојим благочешћем.[14] Стога, благоволи писмено изложити своје мишљење о томе, да ли смо ми дужни и даље имати општење са њим или директно објавити, да нико не би улазио у општење са њим, када он остаје с таквим размишљањима и тако учи. Суд твога благочешћа о том делу, биће такође потребно писмено предати и благочестивим и богољубивим епископима Македоније и свима осталим пастирима источних Цркава. Сагласно њиховој жељи, ми ћемо им дати потпору и (духовно) оружије, да би сви они стојали једномислено и једнодушно и да се подвизавају за праву веру, против које се отворила борба“ ( Свети Кирило Александријски, Посланица Целестину, епископу Римскоме // Источни оци и учитељи Цркве Vвека. Антологија. М., 2000. С. 38, 39-40 (Ер. XI (IX). PG 77, 81A, 84C-85A)).

Чујеш ли, драги оче Теодорите? Патријарси, Сабори, скуп епископа Македоније – и чак сви они, не одлучују се да дејствују сами! Они питају за мишљење других Помесних Цркава! А ви? ... Ви, обични јереји или монаси ... одлучујете Помесну (Грчку) Цркву због тога што је она спровела календарску реформу, или с тога, што она није осудила патријарха (Атинагору, прим. прев.) ... [15]

Но, вратимо се историји. Римски папа одговара: „ Нека Несторију буде дато неко кратко време, и уколико он сам не осуди своје јереси, тада следи да га осудимо.“ После свега тога свети Кирил шаље, но сада већ од стране свих горепоменутих, своју трећу Посланицу ка јересиначалнику (Несторију), претећи му пуном осудом ... У целини дело Несторија свети Кирило водио је с таквим расуђивањем и са таквим трпљењем, да је на крају био дужан да се правда (сигурно, и у та времена он је трпео укоре од свуда и свагда постојећих твојих пријатеља – надревнитеља) за њим допуштено одлагање са коначном осудом Несторија: „ Уосталом, нико да нас не оптужује за спорост“. – говори он клиру и народу Константинопоља. „ Јер ми нисмо били безбрижни, ... него смо следећи опитне лекаре, који нападе болести у телима, не истржу одмах уз помоћ гвожђа и огња, већ у почетку лече благим лековима, чекајући време, прилично за сечење“.[16] (Свети Кирило Александријски. Посланица клиру и народу Константинопоља // Дела Васељенских сабора. Т.1. Казањ, 1910. С. 200 (Ер. XVIII (XVI). PG 77. 124 C/125C))

И ја поново питам: слушаш ли ти оче Теодорите? Ко заиста одређује „прилично време за одвајање“? Наравно, ни ти ни ја, но читава по свету постојећа Православна Христова Црква, уколико ми уопште признајемо да она постоји ...[17]

в) Поражава хришћанска благородност Посланице. У њој се приводе речи два патријарха и два Сабора. И говори не неки презвитер по имену Епифаније, не некакав монах по имену Теодорит. И шта сад?! Он се стално обраћа ка јересиначалнику (Несторију): „твоје благочестије“! И у својим другим посланицама свети Кирило неизмењено се обраћа ка јеретику Несторију овако: „твоја благочестивости“ и „твоје богољубље“. Наравно, те речи не одражавају стварност и били су просто облик учтивости. Но, нека било ко упореди горе приведене цитате са било којим посланицама савремених „ревнитеља“ Православља и да ли ће он у њима наћи макар и најмању меру те учтивости.[18]

Мени није јасно, драги оче Теодорите, зашто вас задовољава свети Кирило, који се тако учтиво обраћа ка Несторију? Чудно, како се још није нашао неко из савремених „ревнитеља“ и није те осудео као издајника, јер се он осмелио рећи јеретику Несторију „твоја благочестивости“ и „твоје богољубље“, уместо тога да користи изразе, сличне онима, који се срећу у неким статијама „ревнитеља“ ...

г) Горе размотрена Посланица теби заиста даје основа да са смирењем призовеш пастире Цркве следити примеру светога Кирила ... Али ти немаш никаквог права уздизати себе до нивоа Сабора и осудити патријарха (Атинагору, прим. прев.)?[19]

Написао сам и то да се „суперревнитељи“ не јављају породом данашњег времена. Они су постојали свагда. При животу светог василија Великог нашли су се неки, који су гордељиво називали светога оца ... плашљивцем или ... издајником (!) стога што је он, дејствујући по икономији, привремено избегавао називати Светога Духа Богом.[20]

„Он је плашљивац! Или чак он је гори од плашљивца! Он је нечастивац! Он је издајник!“ - Ево шта би тада теби рекли твоји пријатељи, „суперзилоти“, драги оче Теодорите, ако би се ти одважио заштити икономију светог Василија Великог ... Наравно, сада ти њих осуђујеш, говорећи, да је „лоше то што они осуђују Василија Великог. Но, зашто? Кад тачно тако мислиш и ти сам.

Драги оче Теодорите, у свештеној галерији патрологије постоји један знаменити „портрет“, твој и твојих пријатеља – надзилота. Сличност је, треба се рећи, поражавајућа. Ретко уметнику успева правдоподобно, тако задивљујуће и тако опитно насликати црте портретисаног. Ко је написао твој портрет? Светитељ Теофилакт Бугарски. И када је он био завршен? Около 800 година уназад. Но, очигледно је, уметник је имао дар прозорљивости и смогао је изразити будуће као садашње ... И тако, ја завршавам, а продужава свети Теофилакт, архиепископ Бугарски:

„ Али остаје нам уразумити и то мноштво наших, који мада и ревнују „но не по разуму“ (Рим. 10,2), и који, што је још страшније, из самољубља раздиру Тело Христово ... Браћо, не треба тражити од свих све, а такође ни уступати свима у свему ... Стога, уколико се код западних у нечему греши у догматском, потресајући отачку веру, а таквим се јавља њихов додатак ка Символу о Светоме Духу, тада се управо у томе и састоји главна опасност; и уколико они не сматрају нужним то исправити, тада им је недопустиво у томе им попуштати ... Но, уколико су догмати код њих у поретку, и они избегавају новине (у догматима, прим. прев), али се од њихових презвитера са љубављу чувају њима драги опресноци (бесквасни хлебови – хостије, прим. прев) и постови, и они отпадну од нас када ми тражимо једномислије и у тим питањима, тада ти буди Павлом, који показује себе „онима који су под законом као под законом“[21] (1 Кор., 9, 20), и очишћава се заједно са онима, који имају завет, и стриже главу, и узима на себе трошкове за жртве за очишћење (Дела ап. 21, 23-24), и обрезује Тимотеја (Дела ап. 16,3), - онај који сматра законску правду сујетном (Флп. 3, 6-8) ...” (PG 126, 240A-249B)

Како ћеш ти сада поступити, оче Теодорите, не нашавши у себи сила превазићи ни календарску реформу и видевши у њој ... „опасност за спасење верних“. Хоћеш ли поступати као св. Теофилакт, који је по ванредној икономији трпео и бесквасне хлебове латињана итд. Или ћеш га објавити неученим или издајником? Но, овај блажени муж, предвидео је могућност и таквог односа, па је у почетку наведеног текста поставио следеће речи: „Но, нажалост, може устати било ко из самих верника, највише горећих и верујућих за Православље, и оптужити нас за незнање и неспособност разабрати се у Божанственим предметима, или пак за охладнелост и издају нашег дела“[22] (PG 126, 224C-D). Видиш, он се нимало не би изненадио уколико би га и ти уписао у издајнике.

                                                             С дубоком љубављу у Христу

                                                               архимандрит Епифаније

                                                      

                                         превод са руског и коментари:

                                         игуман Манастира Св. Николе - Врањина

                                           јеромонах Петар (Драгојловић)

Oпасности у молитви, замена духовних осећања душевнима

Светлост која струји из далека

Једну од највећих опасности у молитви представља замена духовних осећања душевнима. Душевна осећања су живописна и јарка. Она су попут бучних таласа који се подижу и који су виши тамо где је ближе дно. Они расту као брда кад је осека, док је бездан океана обично миран; његова површина личи на огромно поље које једва колеба мрешкање таласа. Није чудо што се највећи океан назива Тихим. Често светски људи ентузијазам, одушевљеност, стање нервног узбуђења, ексцентричност, поетско надахнуће или истанчани интелектуализам доживљавају као пробуђеност духа у молитви, али је то у ствари само сурогат молитве. 

Три душевне силе поробљују човеков дух: прва је његов приземљени разум, који непрекидно, као паук, плете из самог себе нити суђења, представа, домишљања, планова, сећања, претпоставки, евристичких досетки и апстракција и трчи по овој паучини покушавајући да у њу ухвати светлост истине.

 Друга сила која гуши дух је реактивна заштитна сила душе која се у нашем стању не испољава у борби с грехом, већ у супарништву, гневу, јарости и непомирљивости. Ова погрешно усмерена енергија људске душе постала је сама страст и обично се устремљује против онога ко смета човеку да оствари своју жељу. 

Трећа сила је тежња ка наслади, стална жудња за задовољствима. Наслада је попут морске воде, она после себе оставља осећај горчине, не гаси жеђ, већ је насупрот томе, распаљује. (Ко пије горко-слану морску воду још више жели да пије и у мору воде умире од жеђи.) Човек често меша супротне ствари - душевну насладу и духовну радост: наслада изиграва духовну утеху, имитира је. Наслада има широк спектар дејстава. То нису само груба чулна задовољства, већ и наслада другог поретка, танана, на пример: естетска и стваралачка, коју људи често мешају с духовним стањима. Међутим, све душевне насладе припадају времену и земљи. Све су оне пролазне. Оне стварају расположење, а не стање. Насладе могу бити како очигледно порочне, тако и подношљиве. Неке од њих изгледају као одмор и награда за човека, на пример: наслађивање пријатељством, породичним радостима, општење с природом... Међутим, све су оне - земаљске и ако постају животни циљ успављују дух.
Молитва увек треба да припада духовној равни, зато што је молитва откидање ума и срца од земље и усмереност на вечност. Ово је често праћено трудом и болом, као кад би човек откидао залепљени фластер од ране која крвари. Зато је пажљива молитва најтежи подвиг. У молитви није забрањено молити Бога за земаљска добра, само у њима не треба видети циљ по себи, већ само средство за одржавање снаге на земаљском путу. Душевна молитва, у ма како распламсало стање да доводи, ма како надахнута да изгледа, представља изопачење саме суштине молитве. Дух се буди само кроз покајање и борбу са страстима. Речима покајте се започели су своју проповед Христос и Његов Претеча. Једини пут у Царство Божије води кроз покајање. Ван њега делују душевне, страсне силе.
Шта представља православна икона? Икона је испољавање благодати Божије на земљи. Ми не можемо да унесемо у ову област било какав крут систем. Дух дише где хоће, рекао је Господ. Ми ћемо само указати на нека својства православне иконе, тешко схватљива за већину наших савременика. Лик на древним иконама је величанствен и строг. Овде нема места сентименталности и ласкавости - овим испољавањима душевности, сурогата љубави. Духовна љубав, која се одражава у ликовима древних икона је строга и захтевна. Поглед светаца на њима гледа нас из вечности. Он као да обухвата целу васељену. Вечност и бесконачност се одражавају у њему. Овде нема ни трага помирености с грехом или снисходљивости према њему. Зато су ликови древних икона несхватљиви, туђи, а понекад и заиста страшни за плотског човека везаног за страсти. Међутим, у овој мржњи према греху, у овој суровој истини присутна је једна жеља, свецела жеља - спасење човека. Истинска љубав, коју су одразили древни иконописци, не иде на компромисе. Ово многим савременим људима изгледа као суровост. "Сурови, страшни ликови," кажу они. Они желе да их икона мази, они желе да "кокетирају" с иконом. Духовна љубав је неизмерно дубља од душевне. Она више саосећа с нама, више пати због нас. Она као да немо виче од боли, али не због наших пролазних незгода, већ због наше откинутости од Бога, извора живота. Она се плаши наше вечне погибељи. Ликови древних чудотворних икона су строги зато што су прозорљиви. Они виде демонски свет, то је свет страшних непријатеља који окружују човека, свет невидљивих убица, они виде гнездо греха, станиште сатане у људском срцу. Предање каже да се Господ и Мајка Божија никада нису осмехивали: како може да се осмехује мајка видећи да је тело њеног детета обавила змија или да оно бунца у тешкој, мучној болести?
У католичким иконама нема метафизичког трагизма. Тамо је трагизам земаљских, душевних, људских осећања. А најчешће је присутно друго - људска чулност, оно што је усмерено ка земљи. Рај и пакао су или заборављени или приземљени, пренети на земљу. Тамо икона гледа на земаљски начин, можда и добрим погледом, али види само земаљски свет. Пред таквом иконом грешник не прошавши кроз ватру покајања може у потпуности да се преда душевним доживљајима. Зато су тако често на Западу песници опевали Дјеву Марију као предивну даму, а витезови су Је називали краљицом свог срца, што за православца звучи као страшно светогрђе и изругивање светиње. Ову душевну чулност и сентименталност католичких икона људска подсвест доживљава као могућност помирења с Богом без покајања, без промене. Зато се у католичкој мистици тако много говори о узбуђеној љубави и тако мало о покајању, очишћењу срца и свакодневној суровој борби са страстима. Православна свест осећа у овим у људском смислу лепим, али у духовном смислу непрепорођеним, већ само нежно-сладуњавим ликовима, нешто потпуно туђе. Ова лица на иконама, која само што се не осмехују, а понекад се заиста и осмехују, делују на грешника успављујуће, у њима је присутна капитулација пред грехом, помирење с њим: грешник воли кад се на његову ругобу гледа кроз прсте.
У неке католичке иконе људи су се заљубљивали. Међутим, није могуће заљубити се у православну икону: овде гасну страсти, овде се буди дух. Због тога страсни и сластољубиви човек жури да оде од овакве иконе. На древним иконама нема чежњивости, жалостивости и онога што би се могло назвати певањем успаванке грешнику. Онај коме је познат ужас трансцендентног, демонског зла, неће умиривати грешника. Он ће другачије гледати на земаљска страдања која тако мало значе у поређењу с вечношћу. Општење с Богом без срдачне чистоте није могуће. А срдачна чистота није могућа без покајања и борбе с грехом. Зато није могућ ни опроштај грешнику без његове одлучности да се бори са собом, без тога да он, сликовито говорећи, пролије крв.
Древна чудотворна икона је истовремено блиска грешнику и далека од њега. Овде је присутна близина духовне љубави, љубави према човеку као образу Божијем и истовремено је присутна огромна раздаљина, раздљина која одваја грешника од светости. Човек осећа како му је Бог близак и како је он сам далек од Бога. Једно од својстава светости јесте мржња према греху. Светиња не може да се споји с прљавим и нечистим. Сунчеви зраци падају на површину мочваре, али се блато од тога не претвара у светлост. Икона је светлост која струји из далека. Одсуство дистанце између светости и греха у икони спушта је у сферу душевних људских осећања и може у изопаченој свести грешника да доведе до лажног умирења и чак да постане "гаранција" некажњености његовог греха ("греши колико хоћеш, Господ ће те свеједно по милости Својој примити").
Чини нам се да је поглед ликова на древним иконама одрешен од света. Он није устремљен на онога ко се моли, већ као изнад њега или, тачније, кроз њега (тако се зрак, пролазећи кроз стакло устремљује у даљину), он види човека на позадини вечности, у сферама земаљског и духовног света који се пресецају; он види у човековом срцу оно што сам човек не види, а често се плаши да види. Ликова с древних икона плаше се демони, пред њима се узнемиравају и вичу ђавоимани, они које смо навикли да називамо заједничким именом душевних болесника. Древна икона изгледа обузета невидљивим пламеном, пламеном Божанске благодати.
 

АРХИМАНДРИТ РАФАИЛ КАРЕЛИН
УМЕЋЕ УМИРАЊА ИЛИ УМЕТНОСТ ЖИВЉЕЊА

Хришћанин не треба да буде фанатик

 

Питао сам једном неког човека: "Шта си ти, борац за Христа или борац за кушача? Знаш ли да постоје борци за кушача?" Хришћанин не треба да буде фанатик него да воли све људе. Онај ко се без расуђивања разбацује речима, па макар биле и исправне, чини зло. Познавао сам једног благочестивог писца који се мирјанима увек обраћао врло суровим језиком, који је, међутим, тако дубоко продирао да их је до сржи потресао. Једном ми рече: "На једном скупу сам једној госпођи рекао то и то." Али начин на који јој је то рекао, сасвим сигурно ју је дотукао. Увредио ју је пред свима. "Пази" рекох му,"ти на људе бацаш златне венце са дијамантима, али тако како их бацаш, разбијаш им главе, не само оне осетљиве, него и тврде" Не бацајмо се камењем на људе... у име хришћанства. Онај ко разобличује неког грешника пред другима, или са страшћу говори о некој личности, тога не покреће Дух Божији, него... други неки дух. Етос Цркве је љубав: разликује се суштински од правничког. Црква на све гледа са дуготрпљењем и гледа да помогне свакоме, што год да је учинио, колико год да је грешан.

Код појединих побожних хришћана видим неку чудну логику. У реду је њихова побожност, добро је њихово настројење према добру, али им је потребно и духовно расуђивање и ширина, како њихову побожност не би пратила ускогрудост, тврдоглавост (како народ каже: арбанашки инат). Основа свега је духовност, а из ње произлази духовно расуђивање, јер иначе остаје на штуром "слову закона", а "слово закона убија". Онај ко има смирења никада неће себе постављати за учитеља другима; такав човек више слуша и кад бива упитан за мишљење, одговара смирено. Никада неће рећи "ја" него "помисао ми каже" или "Оци кажу", односно, говори као ученик. Онај ко мисли да је способан да исправља друге има много самољубивости у себи.

СТАРАЦ ПАЈСИЈЕ СВЕТОГОРАЦ
ЧУВАЈТЕ ДУШУ!
Разговори са Старцем Пајсијем Светогорцем о спасењу у савременом свету

Антихрист и 666 није била главна порука Старца Пајсија

...Једни долазе на Свету Гору и трче около да пронађу пророке и футуристе. Несрећни,  виде ове ствари на телевизији и интернету и долазе да то потврде овде из прве руке, а  жртве су експлоатације терора коју имају. Они чак експлоатишу речи и списе старца Пајсија. Старац, као што га знамо, био је човек пун мира, љубави и доброте.  

Када би отишао и био близу њега  душа би се тад смирила, давао је наду и радост живота. Данас постоје на стотине фотокопија његовог рукописа о Антихристу и 666, као да је то главна порука Старца.

Ја сам забринут у вези ових догађања. Неко је превео за њега протестантски памфлет са енглеског који је много кружио у Америци, а он га је узео к срцу. Све ове ствари су већ спласле у Америци, и ми смо му то рекли, јер смо читали о њима много пре него што је он писао о томе. Али он упорно ... био је Караманлис. Он је чак и опоменут од старца Порфирије да прекине са тим стварима. Есхатологија је верско брбљање које доноси запрепашћење и равнодушност за спасење душе.

Старац Макарије из скита Маруда

Исечак из предавања Старца Макарија на тему "Не живи човек само о хлебу" 1.Априла.2012

Извор

Због чега људи иду у крајност?

Старче, кад неко из доброг настројења започне неко дело и оде у крајност, да ли је то одсуство расуђивања?

- Да. Самољубље га покреће на такво деловање само што то не схвата јер не познаје себе, зато одлази у крајност. Много пута неки из побожности почну своје деловање, али докле доспевају! Узмимо за пример иконоборце и иконопоклонике. И једни и други су одлазили у крајност! Иконоборци су спаљивали и бацали иконе... а иконопоклоници су стругали иконе Христове и тај прах убацивали у свети Путир да би било боље Свето Причешће! Зато је Црква била принуђена да иконе подигне високо, а кад је прошао сукоб спустила их је ниско, како бисмо им се клањали и исказивали поштовање према изображеним личностима.

СТАРАЦ ПАЈСИЈЕ СВЕТОГОРАЦ
ЧУВАЈТЕ ДУШУ!
Разговори са Старцем Пајсијем Светогорцем о спасењу у савременом свету

10. највећих верских заблуда код Срба

 

Постоје "мрсне славе" и "посне славе"..

 

Истина је да славе нису ни мрсне ни посне, него дани у које оне падну могу бити мрсни или посни. Зависно од тога у какав дан слава пада, таква се славска трпеза припрема. На пример, ако једне године Ђурђевдан падне у четвртак, припрема се мрсна трпеза, јер је четвртак мрсан дан. Ако следеће године падне у среду, припрема се посна трпеза, јер је среда посни дан. Неке славе увек падају у време једног од четири велика поста, па се сваке године припрема посна трпеза. Пример такве славе је Никољдан, који увек пада у време великог Божићног поста.

Славско жито се не спрема за "живе свеце"..

 

Истина је да су сви свеци живи, јер у Богу нико не може бити мртав – Бог је Бог живих, а не мртвих. Погрешна пракса је вероватно настала услед чињенице да се жито спрема и за парастосе упокојеним ближњима. У оба случаја, жито представља жртву Богу, и символизује Православну веру у опште Васкрсење. Та жртва се приноси Богу у име оног светитеља или упокојеног чије се име спомиње тог дана, или тог парастоса. Да ли је реч о светитељу који је живео, па се упокојио, или никада није прожао кроз биолошку смрт, попут Арханђела Михаила или Светог Илије, на пример, не прави никакву разлику у погледу жртава које се приносе Богу (славски колач, жито и вино). Нажалост, успркос упозорења Цркве на овакву погрешну праксу, многи и даље настављају по своме јер су "тако радили и очеви и дедови".

Клањање је мухамедански обичај, клечање је римокатолички обичај..

Истина је да су мухамеданци управо од Хришћана усвојили праксу клањања Богу, дотичући челом земљу. И то оних Хришћана који су живели у оној средини у којој се мухамеданство и појавило у 7. веку – од Православних Хришћана Блиског Истока. Црква је увела правило (канон XX, Првог васељенског сабора) да се на недељним Литургијама, као и на свим Литургијама између Васкрса и Педесетнице (Духова), обавезно стоји. А то Црквено правило је уведено због уобичајене праксе Православних да своју оданост и љубав према Богу изразе клечањем и клањањем (велики поклон, велика метанија). Ова заблуда многих Православних се појавила услед жалосне чињенице да нису никада били у цркви сем недељом (кад се не клечи и не клања), а и то често само два пута годишње (на Васкрс и Божић), па нису ни имали прилику да се упознају са свим облицима изражавања Православне духовности.

Није потребно постити јер грех не улази на уста, него излази из уста..

 

Истина је да грех не улази на уста, али не смемо злоупотребити тај цитат из Светог Писма као "исприку" за своју неспремност и одсуство воље да се боримо против уживања у храни. Сврха и циљ поста је борба против греха, а она укључује борбу против телесних жеља. Телесне жеље се, опет, најлакше сузбијају узимањем посне хране, што сведочи 2000 година дуга традиција Цркве. Одрицање од стомакоугађаља има двојако дејство: 1. то је наша жртва Богу; 2. то је средство за гашење телесних страсти. Зато се и каже да је пост једно од два крила која човека уздижу ка Богу (друго крило је молитва). Не заборавимо да је Адамов пад у грех изазван кршењем заповести о посту: "Не једи..." Ако кршимо Црквену заповест о посту: "Не једи...", на исти начин смо изложени паду као што је то био и Адам.

Не постим јер сам једном видео свештеника како у сред поста једе печење..

 

Истина је да су сви људи грешни, па и свештеници. Чак ако смо се лично уверили да неки од њих не поштују Црквене заповести о посту, то нас још увек не ослобађа личне одговорности за непоштовање Црквених заповести. Није ли и Адам након прекршене заповести о посту, покушао да свали кривицу на Еву рекавши: "..она ми даде са дрвета, те једох" (1 Мој 3,12)? Знамо да Бог није прихватио такво објашњење, јер свако од нас има слободу избора – да ли ће кренути погрешним или правим путем. Кренути погрешним путем поводећи се за другим људима, користећи их као изговор за своје погрешке, погубно је.

Не идем у цркву јер нисам ништа згрешио..

 

Истина је да сви падамо у грех, и да је најгори могући облик гордости умишљеност да смо без греха. Свети Оци сведоче да прави пут покајања почиње онда када схватимо да је број наших греха једнак броју зрна песка у пустињи. Они који мисле да су греси једино они који су набројани у 10 Божијих заповести, праве велику грешку. Сам Спаситељ нам је рекао да се у грехе убрајају и грешне помисли (нпр. Матеј 5,28). Ова иста заблуда се јавља чак и код оних који иду у цркву. Свештеници сведоче да им за исповест прилазе људи и кажу: "Оче, немам ништа да исповедим јер нисам ништа згрешио." У Православљу је најгори грех - неокајани грех. Како да се покаје за своје грехе онај који мисли да их нема? Зато је умишљеност да смо без греха јако опасна.

Тако му је било суђено.. таква му судбина..

 

Истина је да је веровање у судбину, као нешто што је унапред "записано" човеку и што он не може да избегне, супротно Православном веровању у слободу људске воље. У судбину, као нешто предодређено човеку, веровале су и верују разне паганске религије, укључујући древне Грке, мухамеданце и протестанте - следбенике учења Жана Калвина. У нашем народу се ова заблуда највероватније увукла преко мухамеданства. Слободна воља и слобода избора коју човек има је један од Божијих дарова човеку. То је, између осталог, оно што човека чини боголиким бићем. Иначе, ако нам је све унапред зацртано (суђено), онда смо само роботи који не треба да се труде ни у чему, јер ионако је "све записано како ће бити". Православље нас учи да је човек творац своје судбине. Човеку ће бити онако како је сам одлучио, на основу одлука које је сам доносио, својом слободном вољом.

Данас је црвено слово, не треба ништа радити..

 

Истина је да Црквена заповест о празновању великих празника подразумева остављање свакодневних послова, али зато да би се имало времена за одлазак у цркву на Свету Литургију. Седење код куће ради "црвеног слова" (у скорије време и подебљаног), и не одлазак на богослужење представља злоупотребу црквене заповести, и само је изговор за ленствовање.

Божић је 7. јануара, Јовањдан 20. јануара, а Ђурђевдан 6. маја..

 

Истина је да је Божић одувек био и биће 25. децембра, Јовањдан 7. јануара, а Ђурђевдан 23. априла. Питање јулијанског календара насупрот грегоријанског је интензивирано у скорије време услед појачаног роварења екуменске јереси уздуж и попреко Српске Православне цркве. Истовремено, немоћ и одсуство воље верних да се одупру упливу те јереси кроз употребу папског календара у секуларним институцијама државе, довела је до тога да су многи заборавили на чињеницу да су Црквени празници успостављени и одувек слављени у односу на јулијански календар. Детаљније о овој заблуди можете прочитати овде: Заблуда новог календара.

Отац ми није пренео славу, зато не могу да славим..

 

Истина је да званични чин преношења славе није услов да би се отпочело са слављењем. Једино што је потребно да би се са тиме почело је - добра воља. Нажалост, узрок ове заблуде је тражење "изговора" пред самим собом, па и пред Богом, за властити немар и одсуство воље за практиковањем Православног начина живота.

Божић бâта је особа..

Истина је да је прави нагласак речи "бата" заправо батâ, што је изведено од речи "бат" (маљ). Значење речи батâ је везано за произвођење звука, и нема ништа заједничко са речју "брат" и њеним изведеницама братко, батко, бâта. Подсећање на звук који производи бат, довело је употребе те речи и у другим приликама. Па тако знамо за "бат корака", на пример. Самим тим је и право значење правилно изговореног израза Божић батâ - Божић долази, или Божић куца, или Божић лупа (на врата). Ова заблуда представља конкуренцију кока-колиној измишљотини познатој под називом "деда мраз", јер је својеврсна домаћа верзија непостојеће личности. Подсетимо се да је Свети Никола онај који за Божић доноси поклоне деци, а он је истинска историјска личност и Божији светитељ.

Извор

О неразумном ревновању за Цркву!

Монах мора да буде веома опрезан у погледу телесне и душевне ревности, која споља изгледа благочестиво, док је у суштини неразумна и штетна за душу. Услед свога незнања, многи мирјани и монахујући хвале управо такву ревност, не схватајући да су њени извори преузношење и гордост. Они такву ревност величају као ревност по вери, по побожности, по Цркви и по Богу. Она се састоји у више или мање оштром осуђивању и разобличењу ближњих због њихових моралних грешака и грешака против црквеног устројства и правила. Обманути лажном представом о ревности, неразумни ревнитељи мисле да, предавши се њој, подражавају Свете Оце и Свете Мученике, заборављајући да они, ревнитељи, нису светитељи него грешници. Ако су свети разобличавали грешнике и безбожнике, онда су то чинили по заповести Божијој, по својој обавези и по наговору Светога Духа, а не по наговору својих страсти и демона. Онај, који одлучи да самовољно разобличи брата или да му приговори, јасно показује да о себи мисли да је разумнији и да има више врлина него онај којег разобличује. Он тако дејствује јер је привучен страшћу и обманут демонским помислима. Требало би да се сети Спаситељеве заповести: Зашто видиш трун у оку брата свога, а брвно у оку своме не осјећаш? Или, како ћеш рећи брату своме: стани да ти извадим трун из ока твога; а ето брвно у оку твоме? Лицемјере, извади најприје брвно из ока свога, па ћеш онда видјети извадити трун из ока брата свога (Мт7,3-5). Шта је то - брвно? То је телесно мудровање, задебљало као брвно, због чега одузима сву способност и правилност сили зрења, коју је Спаситељ даровао уму и срцу. Човек, којег руководи телесно мудровање, ни у ком случају не може правилно да суди о свом унутрашњем стању или о стању ближњих. Он о самоме себи или о другима суди онако, како замишља он сам, или онако, како му ближњи изгледа по спољашњости, тј. на основу свог телесног мудровања и погрешно. Зато га је Син Божији сасвим праведно назвао лицемером. Након што се исцели речју Божијом и Духом Божијим, хришћанин задобија правилан поглед на своје душевно устројство и на душевно устројство својих ближњих. Телесно мудровање, које брвном погађа заблуделог ближњег, свагда га (ближњег) збуњује а често и погубљује. Оно никад не доноси и не може да донесе корист, ни најмање не делује на грех. Напротив, духовно мудровање делује искључиво на духовну болест ближњег, милује га, исцељује и спасава. Требало би приметити да се, након задобијања духовног разума, грешке и недостаци ближњег - тј. оне исте грешке и недостаци који су се телесном разуму чинили неизмерно велики и важни - чине сасвим неважнима, јер их је Спаситељ искупио и лако се могу исцелити покајањем. Очигледно да им је телесно мудровање, будући да је и оно само брвно, придавало тако велики значај. Телесно мудровање види у ближњем и оне грехове којих уопште нема. Из тог разлога су они, које је привукла неразумна ревност, често падали у клеветање ближњег и постајали оруђе и играчке палих духова. Преподобни Пимен Велики је казивао како је неки монах, привучен неразумном ревношћу, био изложен следећем искушењу: видео је другог монаха да лежи на некој жени. Монах се дуго борио с овом помишљу, која га је присиљавала да заустави грешнике. Најзад је био побеђен. Одгурнуо их је ногом и рекао: престаните! Тада се испоставило да су то била два снопа. Преподобни авва Доротеј приповеда да је, за време док је живео у општежићу авве Серида, неки брат оклеветао другог брата. Наиме, њега је привукла неразумна ревност, која је увек повезана с подозривошћу и неповерењем и веома је способна за измишљотине. Он је оптуженога окривио да у рано јутро краде смокве из врта и да их једе. Након ислеђивања, које је спровео игуман, показало се да оклеветани монах поменутог јутра није ни био у манастиру, него да се налазио у једном оближњем насељу. Тамо га је упутио иконом, и у манастир се вратио тек у време кад се завршавала божанствена Литургија. Ако хоћеш да будеш веран и ревностан син Православне цркве, достигни то испуњавањем јеванђелских заповести које се односе на ближњег. Не усуђуј се да га разобличујеш! Не усуђуј се да га поучаваш! Не усуђуј се да га осудиш и да га прекориш! То није делање по вери него (делање) неразумне ревности, преузношења и гордости. Пимена Великог су упитали: шта је вера? Светитељ је на то одговорио: "Вера се састоји у томе да живите у смирењу и да чините милост", тј. у томе да се смире пред ближњим и да га замоле за опроштај свих ожалошћења, увреда и свих њихових сагрешења. Будући да неразумни ревнитељи као почетни узрок своје ревности истичу веру, нека знају да се истинска вера, а самим тим и истинска ревност, мора изражавати у смирењу пред ближњим и у милости према њему. Суд над људима и разобличење људи препустимо онима који имају обавезу да суде својој браћи и да их руководе. "Онај, који има лажну ревност, болује од тешке болести. О, човече, који мислиш да показујеш ревност против туђих болести, одрекао си се сопственог душевног здравља! Брижљиво се потруди на здрављу сопствене душе. Ако желиш да исцељујеш болесне, знај да је болесницима потребна брига а не оштра разобличења. Ти, међутим, другоме ниси помогао, а себе си бацио у тешку и мучну болест. Та ревност у људима не сматра се за један вид премудрости него се придружује болести душе. То је знак оскудице у (духовном) разуму и знак крајњег незнања. Почетак премудрости Божије је скромност и кротост, и оне су својствене великој и кроткој души, најутемељенијем начину размишљања, и оне носе људске слабости. Због тога Апостол каже: Ви јаки слабости слабих носите (Рим 15,1) и онога који је сагрешио исправљајте духом кротости (Гал6,1). Мир и трпљење Апостол убраја у плодове Духа." У другом слову преподобни Исаак каже: "Немој мрзети грешника јер смо сви ми грешни. Ако се Бога ради бориш против њега (грешника), онда због њега проливај сузе. Зашто га мрзиш? Омрзни његове грехове, а за њега самога се помоли. Тако ћеш се уподобити Христу, Који није негодовао на грешнике, него се за њих молио. Зар не видиш како је Он плакао због Јерусалима (в.Лк 10,41)? У многим случајевима ђаво се подсмева и нама самима. Зашто бисмо онда мрзели онога ко је, слично нама, исмејан од ђавола који се и нама подсмева? Зашто ти, човече, мрзиш грешника? Да ли зато, што није тако праведан као ти? Где је та праведност, кад нема љубави? Зашто ниси плакао због њега него си га, напротив, прогонио? Неки, који за себе мисле да здраво суде о делима грешника и гневе се (услед тога) на њих, чине то услед свог незнања." Велика је несрећа - преузношење! Велика је несрећа - одбацивање смирења! Велика је несрећа - такво душевно устројство и стање у којем монах, иако није позван или замољен, на основу свести о сопственом достојанству почиње да поучава, разобличује и прекорева ближње! Када те за то замоле, ти, као онај који ништа не зна, или одбиј да даш савет и да кажеш своје мишљење или га пак, у крајњој потреби, изреци с највећом опрезношћу и скромношћу, како самога себе не би ранио славољубљем и гордошћу, а ближњега оштром и неразборитом речју Када те за твој труд у врту заповести Бог удостоји да у души осетиш божанствену ревност, јасно ћеш увидети да ће те та ревност подстицати на ћутање и смиривање пред ближњим, на љубав, милосрђе и састрадавање са њима, како је рекао Свети Исаак Сиријски. Божанствена ревност је огањ, али она не распламсава крв! Напротив, она гаси распламсавање у њој и доводи у стање спокојства. Ревност телесног мудровања је увек повезана с распламсавањем крви, са наиласком многобројних помисли и маштања. Последице слепе и неупућене (неуке) ревности, ако јој се ближњи успротиви, обично бивају негодовање против њега, злопамћење и разни видови осветољубивости. Уколико јој се ближњи покори, онда су те последице самољубиво задовољство самим собом, као и подстицање и умножавање наше уображености и преузношења.

 ГЛАВА ТРИДЕСЕТ ШЕСТА

О душевној и духовној ревности

СВЕТИ ИГЊАТИЈЕ БРЈАНЧАНИНОВ
ПРИНОС САВРЕМЕНОМ МОНАШТВУ