Може ли, ђаво враџбинама помоћи човеку више но сила и благодат Божија?

 Може ли, уистину, ђаво да враџбинама помогне човеку више но што нам помаже сила и благодат Божија?

Нека се зна да ђаволи немају никакву моћ да кога исцеле, да открију штете или злочинитеље. Они не могу никада да чине истинска чудеса, него само лажним утварама обмањују невернике и слабе у вери. Ову истину нам показује божански отац Јован Златоуст, казујући: "Зар не видиш да ђаволи нису могли да исцеле од шуљева и краста које беше Мојсеј бацио на Египат, чак ни врачаре и бајаче који њима служаху, па зар ће тебе исцелити? (Изл. 9, 11). И ако се ђаволи не смилују твојој души, како ће се ожалостити због бола твога тела? Ако се ђаволи труде да те изагнају из Царства Божијег, како ли ће те избављати од болести? То су подсмеси и бајке. Дакле, немој се, хришћанине, обмањивати, јер никада вук не може постати овца, нити ђаво икада постаје лекар. Јер лакше може огањ учинити да падне мраз, и снег да се време отопли, него ли да те ђаво истински исцељује" (Подела пшенице, стр. 324).

Дакле, када се ми разболимо или имамо неприлике, или нам се твори неправда, или имамо штете, или синове за женидбу, или друге тескоће у породици, немојмо више прибегавати помоћи ђавола и његових слугу, које су врачари и гатари, него у цркву да хитамо и код свештеника, на молитву и на пост, и намах ће нам помоћи Благи наш Отац, који нас је саздао, јер има милости према нама.

Страц Kлеопа

из књ.Велики је Бог

Оче, мој син је лажов? :(

 

Оче, схватате ли да је мој син – лажов? Жена округлог лица је тешко уздахнула. “Лаже ме све време. Вероватно, треба да му се уради егзорцизам, јел’ тако? У њему је демон лажи, зар не?

Пажљиво сам је посматрао. Лепо лице, без бора, пресеца вертикална бора на челу. Чини се да је често намргођена. И уопште комплетан утисак који се добија од ње је као од олујних облака. Само што не почне пљусак!

Реците ми, да ли сте покушали да сазнате зашто вас лаже? – покушао сам да започнем разговор.

“Kако нисам? Само о томе и мислим. То је вероватно генетика. Видите, такав му је био и отац, с којим сам се развела. Исти такав лажов. Притом сам то знала од самог почетка, али сам се надала да ћу моћи да га уразумим и променим. Мајка ме је одмалена учила да будем поштена. Али, очигледно то није у мојој моћи. И Васја је сав на оца, лаже и не црвени. Гледа вас у лице својим крупним очима – и безобзирно лаже!

“А какав је ђак? Kакав му је успех?”

“Лењ је – ужасан. Али не дајем му луфта. Он је под мојом сталном контролом. Зато што му ништа не верујем. Све домаће задатке сваки пут проверавам, а и да би знала где се налази, прикључила сам му ЈПС да би видела где је. Знам све његове лозинке од мејлова и друштвених мрежа. Све је под мојом контролом! – подвукла је сад већ са задовољством. Али брзо се опусти”. И поред свега ме обмањује. Чак и онда кад му је сасвим нелагодно. Тачно демон седи у њему!

Желим да кажем да при оваквом животу сви демони седе далеко, машу ногама и немају никаквог посла. Њихове задатке одлично више него испуњава ревносна мама. Али – задржао сам ту мисао за себе.

“А чега се ваш син највише боји?” – настављам разговор.

“Kада сам скроз ван себе због његових лажи, те вичем на њега. Тада се одмах скупи, као јеж, рукама прекрије лице и почиње да плаче. И онда ја престанем  - да би се умирила. А он потом може цео дан да проведе опуштено. Сав је на оца!”

Ствари почињу да ми буду јасније.

“Знате, чини ми се, да између његове лажи и вашег гнева постоји директна веза. То је – страх. Он вас се боји када вичете на њега – јер то за њега значи – да га не волите. Схватате ли, како му је? Тако да лажју покушава да вам не да повода да вичете. Мислим да њега самог боли због сопствене лажи – али је бол од страха да се лиши ваше љубави још већа”. Видим, мајка се замислила.

“И шта сад треба да радим? Није потребан егзорцизам?

“Не, уопште му то није потребно. Покушајте да седнете с њим и поразговарате о томе, колико вам је непријатна његова лаж. Реците му да га волите чак иако вичете на њега. Реците му да не желите да контролишете сваки његов корак јер га поштујете. Реците да желите да му верујете сваки пут све више и више – и очекујете његову помоћ у томе. Замолите га да вам помогне!”

Жена је почела да црвени.

“Ја? Од њега? Помоћ? О чему ви то оче?”

“А ви га просто замолите. Њему ће то бити јако важно. И дајте му мало да дише, ослободите га ваше контроле. Уверен сам да ће лагати знатно мање!”

Тако се наш разговор и завршио. Али и дан-данас сам уверен да је корен лажи – страх, који може да се уреже толико дубоко, да ни сам човек не схвата због чега све време лаже.

Протојереј Павле Великанов 

Преузето

Не треба страховати због оног што још није настало

 Не треба страховати због оног што још није настало. Никако не треба. У било ком случају. Можда ти се ништа од тога неће ни догодити. Не треба гледати око себе каквих има страдања. Ти не мораш да их имаш. А ако их буде... Једном сам питао о томе свога свештеника и он ми је рекао: "Ако Господ да искушења, даће и снаге".

Архим. Јован Крестјанкин

Ако изругују твоју веру а ти ћутиш- гори си од хулитеља

 

"Када се пред тобом изругују твојој вери, а ти ћутиш- ти си гори од хулитеља. Када је потребно бранити Веру, а ти то не чиниш, погубљујеш душу, али ако и погинеш бранећи је, доспећеш у Царство Небеско.“

Св.Гаврило Ургебадзе

Човек не може учинити такав велики грех који би исцрпио Божју љубав

 

И не може човек уопште учинити такав велики грех који би исцрпео бескрајну Божју љубав. Зар може постојати такав грех који би претегао Божју љубав?! Треба се бринути само о покајању, а страх сасвим отерај. Веруј, Бог воли тако како ти не можеш ни замислити, воли те и са грехом и у греху твом. Одавно је казано да је на небу више радости због једног покајника него због десет праведника... Ако се кајеш, онда и волиш.... Љубављу се све добија и све се спасава. Јер, ако сам се ја, исто тако као и ти, грешни човек, смиловао над тобом и пожалио те, како ће тек Бог! Љубав је таква неоцењива вредност за коју можеш купити цео свет и искупити не само своје грехове, већ и туђе.

Даље од мене, утваре, измишљени страхови, привиђења!

Још има да се живи!

Фјодор Достојевски

Стално проблеми, како их решити?

Твоји проблеми се разрешавају тек онда, када престанеш да тако снажно преживљаваш ствари, како то тренутно чиниш. Иначе оне ће те сломити пре или касније. Наравно, твој проблем је довољно сложен, али у ствари ситуација није таква каквом је ти сам себи представљаш. Знаш зашто? Усредсредио си своју пажњу на неправилне тачке проблема, паничиш, бојиш се, и због тога не можеш да пронађеш решење. Вода твоје душе је мутна, и не можеш да увидиш шта се дешава на дну, нити да разлучиш шта лежи у основи твојих дела, твојих жеља. Растројен си. Веруј да то неће донети плода. Треба да поступаш као подвижници, који су када их је нешто узнемиравало то остављали по страни, због тога, што како искуство показује, решење ће с временом обавезно доћи, и преживљено те приморава да хладнокрвније прихваташ живот. Тако ћеш достићи зрелост, обогатићеш се, постаћеш мудрији, напредоваћеш духовно, и учићеш се да другачије посматраш ствари.

Архимандрит Андреј (Конанос)

Спокојно је седео док се авион рушио а путници падали и вриштали

Када је Свети владика Николај 1954. године летео из Енглеске у Америку, авион је кренуо да се руши изнад океана. У општој паници путници су падали са седишта, посада је вриштала, једино је вл. Николај замишљен понављао “Праведно је, Господе.” Када је пилот повратио контролу над летелицом, упиташе вл.Николаја о чему је тако мирно говорио док су сви вриштали.

 “Помислио сам да ћемо се срушити, и да ће моје земне остатке појести рибе. Сетио сам се колико сам ја риба појео док сам био у Охриду, те сам помислио како би било праведно да и моје тело рибе поједу.“

Среброљубље

Под овим називом се подразумева свака пристрасност према
стварима, новцу, материјалним добрима сваке врсте, која се испољава у виду расипништва исто као и у њему супротној шкртости. Иако је наизглед другостепен овај грех је од огромног значаја, јер истовремено представља одрицање вере у Бога, љубави према људима и везаност за ниска осећања. Та страст рађа злобу, безосећајност срца, бригу о многим стварима, завист. Превладавање среброљубља је такође делимично превладавање ових грехова.
 Из речи Самог Спаситеља знамо да је богатом тешко да уђе у Царство небеско.
 Христос учи: “Не сабирајте себи блага на земљи, гдје мољац и рђа квари, и гдје
лопови поткопавају и краду; Него сабирајте себи блага на небу, гдје ни мољац ни рђа не
квари, и гдје лопови не поткопавају и не краду. Јер гдје је благо ваше, ондје ће бити и срце ваше” (Мт. 6, 19-21).
Овом греху су блиске многе страсти: страст према лепом облачењу, према
поседовању ретких ствари, према одабирању себи сваке ствари посебно и “с укусом”,
према лепом и модерном уређивању куће, отуда и брижљивост о распореду ствари, о
њиховом чувању, страх да се нешто не изгуби, страх од лопова, крађе, озлојеђност на оне људе који дотичу или траже ствари, такмичење са другима у стицању ствари, завист,
осуђивање, немилосрдност, презир према сиромашнима, човек почиње много пажње да обраћа на спољашњи изглед, и свој и оних који га окружују, отуда понашање често
опхођење почиње да зависи од тога “како се ко облачи”, поштовање расте или пада у
зависности од материјалног благостања ближњег, отуда и неправедност, човекоугађање, одвратност или ниподаштавање. Апостол страст среброљубља назива идолопоклонством.
Онај ко почиње да служи пролазној материји постаје њен роб и обожавалац, клања се
пролазном – твари, а оставља Творца.

Архим. Лазар Абашидзе

из Тајна исповести

Анимирани филм о Св.Георгију

О опсесивној неурози

Неуроза компулзивних стања (опсесивна неуроза)

Компулзивне - принудно (односно ван контроле и жеље човека) могу да буду како одређене мисли, сећања, појмови, сумње, тако и радње. Не треба се ни чудити, јер свакој делатности претходи мисао, осмишљавање, намера.
У неурозе компулзивних стања убрајају се обично и фобични страхови. Уколико човек осећа несвестан страх, а да ни сам не зна од чега, може се говорити о синдрому страха. Ако се, на пример, боји мрака, висине, оштрих предмета или затвореног простора, таква стања ван свесне контроле дефинишу се као фобије, за сваку од које се из назива види о каквом страху (од чега) се ради. На пример, канцерофобија означава да постоји страх од обољевања од рака, клаустрофобија - да постоји страх од затвореног простора, хипсофобија - да постоји страх од висине, мизофобија - да постоји страх од прљања, пантофобија - страх од свега што нас окружује.
Дакле, фобије су конкретни страхови, или болесно избегавање неких посебних предмета, појава или ситуација, а не неодређен страх уопште. Понекад се страхови појављују само у одређеној ситуацији. На пример, страх од висине се појављује само при пењању на висину, страх од мишева само уколико се види прави миш (на пример, цар Петар I је имао панични страх од бубашваба). Често је човеку довољно само да помисли о нечему, па да већ осети страх.
Страх је својствен природи палога човека и његов корен је биолошки, јер човек у себи носи и нешто животињско. Тако се ово животињско у нама инстиктивно боји спољашњих претњи мрака, напада и сваке друге опасности за сопствени живот.
У пуно случајева страх управо игра улогу својеврсног заштитног механизма, чувајући нас од разних опасности, које угрожавају наш спокојан живот. Човек у страху постаје обазривији, спремнији да се одбрани од невоље, да се спасе од претње која се надвила. Страх је усађен Творцем у сећање свих претходних поколења, као што кажу психоаналитичари (Карл Г. Јунг) у "колективном несвесном". Дакле, страх је својствен сваком човеку у од ређеном степену и може да одигра заштитну улогу, штитећи нам живот од разних опасности.
Међутим, карактеристика неуротичних страхова је управо у томе да они нису изазвани никаквом реалном претњом или је та претња илузорна и мало вероватна. На пример, неки човек који болује од кардиофобне неурозе страхује да срце једног одређеног тренутка може да му се заустави. Са једне стране, то је теоретски могуће, јер дешавају се случајеви напрасне смрти без икаквог видљивог разлога и међу младима, који нису имали никакве здравствене проблеме. Међутим, објективна вероватноћа да ће се срце зауставити баш код тог човека је минимална, а постоји умишљена, тобожња, изфантазирана опасност по живот, која се базира на лажним мислима и неоправданим бојазнима.
Ево и другог примера: мајци која јако воли свога малишана, одједном промиче кроз главу помисао да може да га удави. Она се ужасава од ове помисли, која јој не приличи са становишта њеног морала, није условљена никаквим реалним спољним околностима, него је, напротив, потпуно апсурдна, лишена здравог расуђивања. Али, попут трна, ушавши и чврсто се укоренивши у свести, она почиње да причињава бол својој жртви, која се понекад стиди да то икоме призна.
Фобичне помисли долазе често као одговор на постављено питање: "А шта ако изненада...?" Даље наступа аутоматски механизам, оне се укорењују у свести и код вишекратног понављања долази до већих компликација у животу. Што се човек више бори, желећи да се ослободи од ових фобичних помисли, оне га још више окупирају.
Битни разлог за настанак и развој неуротског страха је развијена осећајна уобразиља (на шта се обично не обраћа пажња у литератури из ове тематике). Јер човек, на пример, не само да се боји да ће пасти са висине, већ у свом ужасу схвата и да ће умрети, на све могуће начине доводи ситуацију до "усијања", замишљајући, на пример, своју сахрану, себе да лежи у гробу и друго.
Осим тога, у сличним ситуацијама долази до изражаја слабост психозаштите, настала услед посебних природних особина или као последица разарајућег утицаја греха. Добро је позната чињеница повећане подложности утицајима код алкохоличара.
Познато је да блудни греси посебно душевно раслабљују човека. Има утицаја и одсуство сталног унутрашњег рада на самоконтроли, духовном трезвењу и свесном управљању својим мислима (што је детаљно описано у светоотачкој аскетској литератури).
Може се такође тврдити, са мањом или већом сигурношћу, да неке мисли, које се увек, успут речено, осећају као туђе и, чак, наметнуте, насилне, и имају заиста природу туђу човеку, јесу демонске (већ смо раније наводили цитате из књиге епископа Варнаве Бељајева, која се односи на ово питање.)
По учењу Светих Отаца, човек често није у стању да разликује истински извор својих мисли и у душу лако продире демонска стихија. Само су искусни духоносни подвижници, којима су душе очишћене молитвеним подвигом и постом, у стању да препознају приближавање мрачне силе. Душе покривене греховним мраком често нису у стању да ово осете и виде, јер се тамно на тамном тешко препознаје.
Свети Игњатије (Брјанчанинов) пише о сличним ситуацијама следеће: "Духови злобе воде борбу против човека са таквим лукавством, да помисли и маштања које они убацују, души изгледају као да се у њој самој рађају, а не да су од, души туђег, злог духа, који је активан и уједно се труди да се прикрије.
Свети Оци указују на чињеницу, да се иза страха често крије сујета. То се најлакше примећује код страха пред јавним наступањем, страха од комуницирања. У тим случајевима човек се у дну своје душе боји да не испадне глупљи или неспособнији или са мање талената, него што он заиста јесте (како он мисли). И када човек сазнаје ту чињеницу и смирава се, дозвољавајући себи грешку или промашај, размишља више о томе шта ће рећи, а не како ће рећи, да би пре свега Богу угодио, тек онда долази до битног побољшања ситуације. И у души се васпоставља мир и спокој.
И још један моменат је јако важан, који се тиче страха, али не уопштеног, већ страха Божијег, који је највећа врлина и обавеза човека. Страх Божији има различито значење: то је и бојазан (страх) казне од Бога (нижи степен врлине) и чуђење (трепет, ужас) пред величином догађаја и побожан богоугодан живот, и најзад, као највиши степен страха Божијег - потпуна чистота и светост живота. "Страх је Божји мудрост, и уклањати св од зла јест разум", пише у Светом Писму (Јов. 28, 28). "Живећи без страха Божијег не може се учинити ништа узвишено и добродетељно", писао је Васељенски учитељ Цркве Свети Јован Златоуст.
Изгледа да се баш у страху Божијем крије највећа тајна, и, ако хоћете, и кључ за разумевање истинског исцелења од многих неуроза: када човек има у души страх Божији (односно вишњи, Богом дани страх) онда овај огроман страх покрива све те мале, светске, често у суштини ружне страхове, као што су страх од бубашваба или мишева, оштрих предмета и сл. Као што велики талас на мору гута ситне таласе, тако и истински страх Божији апсорбује све неуротске страхове - фобије.
Свакој људској души је биолошки не само својствен, већ и потребан страх Божији, али се овај велики дар једноставно деформише и замењује својеврсним животињским страхом. У аскетској литератури се наглашава да се овај страх на почетку духовног подвига више састоји у бојазни да се наруше Божије заповести, да се згреши, уради нешто мрско, недостојано и што вређа Бога.
Друга фаза страха Божији је одлика духоносних подвижника, који су више узнапредовали у врлини и састоји се у страху да не отпаднемо од Бога, да се не лишимо Његове божанске благодати, Његовог светог мира. Јер ово отпадништво означава духовну смрт, доносећи души мрак, тугу, разочарање, осећање бесциљности живота.
И, најзад, последњи аспект, који се тиче разлога настајања страха налазимо у Светом Писму: У љубави нема страха, него савршена љубав изгони страх иапоље; јер у страху Је мучење (1.Јован. 4,18). Тоје још један важан одговор, који се не разматра у научној литератури. Испада, да постојање страха у души и срцу човека значи одсуство љубави. Замислите се над овим мало дубље...
Узмимо као пример стварне догађаје из последњег рата у Чеченији. Мајке заробљених руских војника су путовале тамо, где су фијукали меци, у сам епицентар војних операција. Не обазирући се на угроженост и својих живота, сусретале су се са чеченским војницима, преклињале их да им врате њихове синове. Шта је покретало те жене, како су одолевале страху од смрти? Одговор је очигледан: мајчинска љубав према својим чедима. Дакле, љубав изгони страх, "у љубави нема страха"...
А сада пар речи о компулзивним (фобичним) тј. принудним покретима... Карактер ових фобичних делања може бити сасвим различит. Често они изгледају као неки уобичаЈени ритуал и понављају се на исти начин, упркос свакој логици и потреби.
На пример, фобично прање руку, ритуал при свлачењу и облачењу одеће, бесмислено премештање намештаја, пребројавање овца без потребе, поскакивање, клаћење или избегавање неких одређених предмета, понављање одређених речи и покрета при сусрету привидним злом. Карактеристична је појава неке врсте олакшања после испуњења одређене компулзивне радње. Међутим, ово олакшање само тренутно и ускоро поново настаје болесна потреба за понављањем и све почиње из почетка.
Врло важан моменат у разумевању природе компулзивних, принудних покрета је већ поменута непознатост, чак наметнутост да се нешто уради преко разума и воље човека. Ево шта о томе пише Епископ Варнава (Бељајев) у своме делу "Пут ка светости" (том 1): "Одакле принуда ако човек свим душевним снагама одгони ову наметнутост, не жели је, сматра је за нешто туђе, болесно? Јасно је да она потиче од друге духовне суштине, која је зла и нечиста. Разумљива је и нелогичност у мислима, разумљиво је и мучење, о коме говоре и сами научници, разумљиво је олакшање после извршеног... (т.ј. ђаво одлази, довевши човека до онога што је желео), јасна је и мучна грижа савести, јер савест ипак мучи човека."
У посебно тешким случајевима човек више не влада собом и постаје својеврстан, како данас кажу, биоробот (сетите се, на пример, ритуалног убиства три монаха у манастиру Оптина Пустиња, почињеног од стране преступника, који је касније признао да га је на убиство навела некаква страна сила, којој није могао да се супротстави). О сличној сили, која обузима вољу и свест, често говоре и други преступници. Успут да кажемо, да их та чињеница не ослобађа од судске одговорности за учињени преступ са образложењем менталне болести, као што је био случај са убицом монаха. О насилној, чудној и необјашњивој неодољивој привлачности говоре и зависници од дроге и алкохола. Надамо се да је јасно о каквој сили која стоји иза овога се ради...
Шта можемо препоручити као лек за превазилажење неурозе опсесивних стања? Више тога. Циљ свих активности је задобијање Благодати Божије. Ево шта се препоручује оболелима (и не само њима) на корист и спасење душе:
1. Пост и молитва. А овај се род не изгони осим молитвом и постом. (Мт. 17, 21).
Учешће у Светим Тајнама Цркве и што чешћа исповест код духовника. Светим Тајнама треба приступати са срдачном скрушеношћу, дубоком вером и молитвом за Божију милост.
2. Посећивање светих места, православних манастира, познатих по традицији изгоњења нечистих духова.
На пример, то је у Вороњежској Епархији мушки Задонски манастир посвећен Пресветој Богородици, у којима почивају чудотворне мошти Светог Тихона Задонског. Треба рећи да и у наше време према сведочењу братије овог светог манастира много болесника добија помоћ и исцелење по молитвама Светог Божијег Угодника.
3. Редовно узимање Богојављенске воде са просфором, честицом артоса, кропљење куће светом водицом, самог болесника, његових личних ствари...
4. Предузимање свега што је у нашим силама да би се стекли кротост и смирење.
5. Читање Светог Писма (посебно Јеванђеља) и светоотачке литературе, са тумачењем прочитаног.
6. Учење напамет и читање одређених псалама и молитава (по благослову духовника).
7. Помињање на Светој Литургији, на молебнима и уопште свим црквеним службама.
8. Развијање непрестане пажње у односу на самог себе. Свети Игњатије (Брјанчанинов) је писао: "Душа сваког делања које је усмерено према Богу је пажња. Без пажње свако делање је бесплодно, мртво" (Књ. 1. стр. 296)
9. Хришћанско самопознање. Духовно усавршавање. Учвршћење у вери.
10. Учестали сусрети са благочестивим Православним Хришћанима (или онима који су на путу да то буду). И наравно, исправљање самог себе, на пример, престајањем са пушењем, стомакоугађањем, ослобађањем од теленаркоманије, страсти мешања у политику и сл.

ДМИТРИ АЛЕКСАНДРОВИЧ АВДЕЈЕВ И ВЛАДИМИР КОНСТАНТИНОВИЧ НЕВЈАРОВИЧ
ПРАВОСЛАВЉЕ И НЕУРОЗА
Духовни узроци неурозе и православни начин лечења

Не верујте у све што чујете!

Св.Арсеније и Св.старац Пајсије Светогорац

Не верујте у све оно што чујете  - рекао је старац Пајсије. - Неки људи настоје да тумаче све на свој начин и покушавају да убеде и друге у ту исправност.

Једног дана неки човек је дошао Светом Арсенију и рекао:

- Благослови Оче, тамо, погледајте на брду, сто змија је изашло и  скупило се!

- Сто змија? - Упита га светитеља. - Одакле?

- Добро, сто, не баш сто али педесет сигурно!

- Педесет змија?

- Двадесет пет их је било.

- А где си то видео заједно окупљених двадесет пет змија? - Изненађено ће светац.

- Ако их није било двадесет пет онда их је било сигурно десетак.

- То не може бити - рече Свети Арсеније. - Какво је то њихово сабрање?

- Пет их је било - не одустаје тврдоглавац.

- Пет?

- Па добро, две.

Затим су заћутали. Тада га упита светитељ:

- Да ли си ти их видео?

- Не! Али сам их чуо у жбуњу како шиште: «Ш-ш-ш, ш-ш-ш»!



(Старац Пајсије светогорац)

Cтрахови, слабости карактера или напади нечастивог?

Питање Валаамском монаху: Људски страхови (од земљотреса, затвореног простора, воде, висине и сл.) – да ли су то обележја слабости карактера, или напади нечастивог?

Одговор: Не, то су природне слабости, својство пале човекове природе. Оне су код некога јаче, а код некога слабије. Није лоше то што оне постоје, већ је лоше подлегати им, губити људско достојанство. Непријатељ просто може да се игра са тим.

Писмо војника Богу

 

''Чуј Боже...Још ниједан пут у животу нисам говорио са тобом, али данас желим да те поздравим. Ти знаш да су ми од детињства говорили... да те нема.  И ја луђак сам поверовао. Творевину твоју никада нисам сагледао.
 Ја гле, ноћас сам посматрао из кратера, што га је направила граната, звездано небо нада мном. Неочекивано сам схватио, дивећи се космосу, како сурова може бити ​​обмана. Не знам Боже, хоћеш ли ми пружити руку, али ја ћу ти рећи и Ти ћеш ме схватити...
Није ли чудно да се усред ужаснога пакла, изненада, појавила свјетлост и ја сам те препознао? Ја осим тога немам ништа више рећи, још само, да сам сретан, што
сам те упознао. У поноћ је заказан напад, али не плашим се: Ти на нас гледаш .....
Сигнал. Шта ћу? Морам кренути. Било ми је лепо са тобом. Још желим рећи, да
ће, што је Теби знано, битка бити ​​тешка, ја можда ћу ти, већ ноћас покуцати. Ја ако
Ти до овога тренутка нисам био пријатељ, хоћеш ли ми дозволити да уђем, када
дођем? Чини ми се, ја плачем. Боже мој, Ти видиш, шта се са мном десило, да сам
данас прогледао. Опрости ми Боже мој, одлазим. И не вјерујем да ћу се вратити.
Како је чудно, ја се смрти више не бојим.''

 Писмо руског војника Александра Зацепа, погинулог у другом свјетском
Рату на финском фронту: (Написано непосредно прије његове смрти)

Неопростив грех

Мој деда је окончао живот самоубиством, када сам ја била мала. Од тада је прошло двадесет година, и ја га све то време често сањам (неколико пута месечно) и он ме зове. Снови су разни али је суштина свих једна те иста - да нас двоје треба да се сретнемо. Такви снови су лоши колико ми је познато. После њих одлазим на гробље и мислено разговарам с њим, а једном ми је било страшно јер нисам хтела да одем са гробља. Шта да радим? Тешко ми је на срцу и често мислим о њему. 
Марија
 Одговор:
У сва времена и скоро у свим народима, самоубиство је сматрано најтежим грехом. Донедавно се самоубице нису сахрањивале на заједничким гробљима, већ на одвојеним местима или иза ограде. Схватање вредности живота као Творчевог дара и као средства за задобијање доброг удела у Вечности је посебно заступљено код Хришћана. За највећу већину људи иу прошлости аиу наше дане самоубиство представља безумни акт очајања, који сведочи о томе да је човек био или психички болестан, или у његовом животу није постојала нада у Бога, и значи није било ни вере у Њега.При одсуству правилне вере , паганском или безбожном устројењу живота човек, сусрећући се са тешкоћама, често бива искушаван од ђавола мислима о скорашњем прекиду својих страдања. Неверје и несагласност трпљења невоља И тешкоћа, била то телесна страдања или душевне муке, подстичу несрећника на суров, непоправљив и најстрашнији - неопростив корак.Самовољно, и наравно не без помоћи непријатеља-ђавола, раставши се са животом, човек као да баца у Лице Божије Његов дар - Живот. Тиме као да буквално говори да му није потребан живот који доноси страдања, јер она немају смисла, јер "нема Онога, Који га је даровао". Страшан је печат одбацивања Бога који заувек одваја безумника од Извора Живота. Тај "печат" га сједињује у вечном уделу са оним, ко га је на то наговорио; с оним који је човеку наметнуо атеизам, јереси, сујеверја, светску потрошачку психологију, лажне животне оријентире; с оним који се дуго "труди", очекујући погодан случај да нанесе највећу бол, сугеришући притом мисао о најскоријем избављењу од ње путем самоубиства, како би потом човека бацио у неупоредиво већа страдања вечне погибије. Самоубица се сједињује са ђаволом и одлази у његову област обитавања - у ад.Ова страшна истина о судбини самоубица је одувек била позната, и верујући човек се чак бојао и да помисли на њу. И у болестима са понекад неподношљивим физичким страдањима, иу животним искушењима са не мањим, а понекад чак и тежим душевним мукама, верујући човек се обраћао Богу и добијао утеху и снагу да све поднесе. Бог је милосрдан и милује Своју творевину. И Његово Милосрђе је неизрециво и непостижно. Ми треба да верујемо у Њега и Њему, Његовој речи, Његовом учењу. И да то што нам је заповеђено у односу на загробни удео људских душа не одбацујемо са сумњом или да фантазирамо на ту тему, већ да се држимо Црквеног учења о томе. За самоубице је јасно речено да су они сами себе лишили било каквог општења са Црквом и немају могућности да се надају на молитвену помоћ верних. Уколико у овоземаљском животу сваки јеретик, безбожник, и љути зликовац може да се покаје и постане Божије чедо, после смрти нема покајања нити могућности да се било шта исправи. Због тога се ти несрећници остављају за Суд Божији. Ми треба да се бојећи се Божијег Суда, држимо Православне вере, и да укрепљујући се њоме, трпимо све што нам се у животу шаље. Треба трпети, и не очајавати, уздати се у Божију помоћ и Његово човекољубље.Што се тиче снова, у којима самоубица зове или моли за нешто, то је пре свега искушење од непријатеља, и у том случају треба све испричати духовнику и замолити га за његове молитве. И не треба придавати много значаја тих виђена од стране злих духова. У виду онога који је отишао у други свет ђаво жели да унесе смутњу и нервну растројеност, како би наштетио људима.Уколико се код вас јавља такво стање после честих сновиђења на гробу самоубице, онда ви пре свега тамо не треба да идете. Боље вам је да водите строг Хришћански начин живота, да поштујете заповести и чините добро. То је најбоља милостиња у Божијим очима, него привидно сећање на тобоже уснулог "рођака" и за душевно здравље опасног мисленог објашњавања с "њим" на гробљу. Тешко вам је, али ће то уз Божију помоћ проћи, а ви треба пре свега да мислите на то како да будете ближе Богу, Цркви и Његовој Истини. Удео Вашег деде оставите Милосрдном Богу и смирите се пред Њим.

Свештеник А.И.

Сматрам себе недостојном да идем у цркву

Питање Валаамском монаху:

 Верујем у Бога, али из неког разлога сматрам себе недостојном да идем у цркву, да се приближим иконама, Распећу. Изгубим се, стојећи пред иконама… Не знам шта да радим. Често сумњам у дејства која чиним: правилност осењивања крсним знаком, мислима, поклонима… Због тога не идем често у цркву.

Одговор: Добро је сматрати себе недостојним, али није добро не ићи у цркву. Господ је примио смрт за недостојне грешнике, а Ви на тај начин одбацујете Његову жртву.

Крај света ће се десити, али ми још не живимо у апокалиптичном времену

У ситуацији тешких догађаја у Јапану иу многим арапским земаља, многи су почели да тумаче да је историја човечанства на заласку, као и да повлаче паралеле између извештаја и разних предсказања.
О томе, како се хришћанин односи према теми о крају света ио најновијим средствима електронских достигнућа, у оквиру интервјуа датом порталу "Интерфакс-Религија", причао је викар Астанајске и Алма-Атанске Епархије Епископ Генадије Каскељенскиј.
- Ваше Преосвештенство, надам се да неће бити преувеличано ако кажем да су, везано за технолошке катастрофе у Јапану, које се догађају пред нашим очима, у православним круговима оживела апокалиптична пророчанства?
- Да, истина је да се ни ми не можемо тек тако да оградимо од ових ставова. Ако отворимо последњу књигу Новог Завета, Откровење Јована Богослова, у једној од њених глава, које говоре о пророчанствима последњих времена, наћићемо следећи значајан текст: "И трећи анђео затруби, и паде с неба звезда велика, која гораше као буктиња, и паде на трећину река и на изворе вода. А име звезди беше Пелен. И трећина вода поста пелен, и многи људи помреше од вода, јер постадоше горке ". (Откр. 8, 10-11). Подсетићу вас, чернобилска катастрофа и јесте "пелен". Зато је пре четврт века, након трагедије, која не може да се заборави, реч "пелен" у општем смислу почела да значи "тровање радиоактивним средствима ..."

 У вези с тим, сваки хришћанин, који познаје Свето Писмо, не може а да, док гледа трагедију у Јапану упоређујући догађаје у тој земљи са одговарајућим текстом Апокалипсе, нема осећај страха. На крају крајева, а шта ако радијација у великим количинама доспе у светски "океан"?
Сличност је, наравно, чудновата, али истовремено са том чињеницом, са увереношћу се може рећи, да се низ пророчанстава из књиге Откровења још није десио.

- На пример?
- Историја човечанства, како предсказује Апостол Јован, завршиће се онда, када се на земљи установи јединствени, универзални политички режим, односно, царство антихриста, коме ће Бог допустити да има "... власт над сваким коленом и народом, језиком и племеном" (Откр. 13,7). Данас у свету постоји известан број политичких сила, различито усмерених, које су у непријатељству и конфронтацији. То се потврђује у данашњим арапским земљама, и говори о скорој победи једне државе, што је у најмању руку, рано.
Други важан аргумент у корист тврдње да још не живимо у апокалиптичном времену, јесте - сила Цркве Христове, како год то парадоксално звучало. Зар није речено у Јеванђељу: "А зар Бог неће одбранити изабранике своје који му вапију дан и ноћ, и зар ће оклевати? Кажем вам да ће их убрзо одбранити. Али Син Човечији када дође, хоће ли наћи веру на земљи? "(Лука 18, 7-8).
Значи да ће број хришћана на крају људске историје бити незнатан.
Посматрајући како оживљава Руска Православна Црква, колико људи долази у новоотворене храмове, нехотице се замислиш - можда Русија још није рекла своју последњу реч у хришћанској историји? А како је духовни живот на Светој Гори тек напет? А колико људи на Западу прима Свето Православље! Сувише је смешно мишљење неких скептика да, како они кажу, "заношење" хришћанством носи површински карактер и да се јавља као продукт моде. Сетимо се како је средином осамдесетих година постојао само један храм у граду од пола милиона становника и шачица старица у том храму. Данас је недељом рано ујутро пријатно ући у московски метро. У вагону често можеш да видиш лепо одевене госпође и младе људе са молитвеником у рукама.
- У том случају, можда ће крај света бити одложен - као осуда у Ниневији, о чему говори књига пророка Јоне?
- Крај света ће се сигурно десити. Христос је то сасвим одређено и тачно предсказао. Он је дао и низ знакова, по којима можемо да препознамо приближавање краја света, од којих смо неке поменули. Крај света - није догађај стварног, природаног поретка, већ натприродног деловања Свесилнога Бога у битисању васељене, коју је Он створио. Природна историја човечанства завршава се практично потпуном апостасијом, одступништвом, које се одражава владавином силе антихриста. Та владавина зла и порока - завршава се Другим славним доласком у свет нашег Господа и Спаситеља Исуса Христа.
Али, веома је важно да се схвати да хришћанин, и када види како се одвијају предсказања апостола Јована, ни у ком случају не сме да падне у очајање и да тако науди својој души. Сетимо се да се и сама Апокалипса завршава радосним, усхићеним узвиком: "Говори Онај Који сведочи ово:" Да, доћи ћу ускоро ". А мин, да, до ђ и, Г осподи И сусе! "(Откр. 22,20). Па, зар крај периода историје земног човечанства не означава почетак новог периода, где ће се завршити пресељење праведника у свет, где неће бити болести, страдања, патње, смрти - већ вечни живот у општењу са Богом.
Апокалипса, како год да то парадоксално звучи, јесте најсветлија, најоптимистичнија књига религиозне културе човечанства. И зар може последња књига Божијег Откровења да буде другчија?
 
- У последње време се у православној средини оштро дискутује о томе да ли верници треба да користе нова електронска документа или јединствене социјалне карте, које садрже електронске ознаке и микрочипове ...
- И на те бојазни не можемо тек тако да одмахнемо руком. Опет отварамо апокалипсу и читамо у КСИИИ глави како антихрист "... И учини све, мале и велике, богате и сиромашне, слободњаке и робове, да им даду жиг на десној руци њиховој или на челу њиховом. Да нико не може ни купити ни продати, осим ко има жиг, име звери или број имена њезина ". (Откр. 13, 16-17) И како год да се трудимо да протумачимо овај текст, наводећи историјске аналогије из праксе тржишне економије у Старом Риму, опет је јасно, да он крајње реалистично приказује будући поредак робно-новчаних односа.
Ипак, пре него што изведемо закључке, неопходно је да опет и опет пажљиво прочитамо КСИИИ и КСИВ главу Апокалипсе и да уземемо у обзир 4, 00:15 стих КСИИИ главе, као и 9:11 стих КСИВ главе, из којих се савршено јасно види да ће знак на челу и на руци добити само они људи, који се свесно поклоне антихристу, и који прихвате његову идеологију. А ко одбије поклоњење антихристу - њега једноставно убијају (Откр. 13,15).
То је врло важно да се схвати. То значи ће у најтежим временима прогона упереног на последњу Цркву, Свемилостиви Господ оставити људима могућност избора - да ли да оставе Богом даровану слободу, јер, ако се поклониш звери - примићеш знак, ако се не поклониш - постаћеш мученик.
Примање "знака", "печата" ни у ком случају не претходи одступништву, већ само печатом коначно оверава већ учињено одступништво од Христа и поклоњење антихристу.
На жалост, данас имамо појаву неписмених и, рекао бих, параноичних, псеудобогословских брошура, у којима се шире магијска сујеверја: као да неки знак, који се прими од човека, некаква картица, папирић, електронски чип, сами по себи могу да однесу Богом даровану слободу. Ти натписи ништа заједничко немају са црквеним учењем, ио томе је још 2010. године донето одговарајуће мишљење на специјалном заседању Богословске комисије наше Цркве. Иако су деведесетих година неки познати руски духовници још у то сумњали, након наведеног заседања, о овом питању су заузели јединствен став целе Цркве. Очевидац ми је причао како је један уважени мордовски старац Јероним (Верендјакин) једноставно и утешно говорио: "Папир је, ипак, папир". Ја лично могу да потврдим да је то став и чувених атонских стараца.
Прогрес технике ми не можемо да зауставимо, али, свако ново достигнуће науке и технике може да се искористи како на опште добро, тако и на зло. Сасвим је очигледно да ће прогонитељи Цркве у рукама имати далеко моћнија средства од нероноваца и бољшевика. Да зауставимо апокалиптичне догађаје - не можемо ... Ми само можемо да спасимо себе и да помогнемо да се спасе они, за које нам Господ дарује могућност општења, избављајући их од страхова, усађујући им дух љубави, мира, благости. Не, неће нам бесмислена борба са најновијим средствима елекронског саобраћаја помоћи да црквеном животу привучемо нове хришћане ... Не, то ће учинити жива проповед јеванђељске љубави и чистоте.

 Сетимо се како су у ћелији осуђеног Митрополита Санкт-Петербуршког, Венијамина, сваки дан мењали стражаре, јер су се бољшевички поглавари плашили да ће се стражари, гледајући светог старца кроз уски отвор ћелије, запањени од његовог самог изгледа и молитвеног усхићења, сетити Бога. А ми - чега се ми данас бојимо? Оштрог погледа пореских органа?
Мислим да данас свако мора пажљиво да ослушне шта се дешава у његовој души. Каква су се то осећања уселила у њу? Да ли је ту присутан панични страх, униније, очајање, да ли су нас поробиле помисли неповерења према врху свештеничком и да ли су у нама расколничке тенденције ...? Неопходно је да се једноставно смиримо.

 Исповедајте те страхове, причешћујте се Светим Христовим Тајнама, сетите се да је Бог неупоредиво јачи од свих ђаволских подвала. Сетите се како је свети апостол Павле, преживљавајући најтежа понижења, и који је свакодневно умирао, ипак клицао: "Јер сам уверен да нас ни смрт, ни живот, ни анђели, ни поглаварства, ни силе, ни садашњост, ни будућност, ни висина , ни дубина, нити икаква друга твар, неће моћи одвојити од Љубави Божије, која је у Христу Исусу Господу нашем ". (Рим. 8, 38-39).
29. април 2011. године, Казахстан
Превод са руског: Танкосава Дамјановић...