Гордост и сујета.

То су најдубље, најраспрострањеније и најпогубније болести од којих и потиче свако зло у човеку. Гордост је мајка свих страсти и грехова. Човека ништа не удаљава од Бога тако као гордост. Поред ње су и све њој сличне болести: самољубље, умишљеност, уображеност, егоизам, лицемерје и т.сл. Гордост није увек очигледна, али се њено присуство увек може наћи у многим поступцима. Човек који стражи над собом лако може да је приметити у себи, али не може увек да је опише речима и да измери њену дубину. Зато је сујета, као најближи слуга гордости увек очигледна. То је веома лукава страст, она као лопов или насртљиви цариник од сваке врлине, уопште од сваког људског поступка покушава да одреже свој део у корист гордости у славу самозадовољног човековог “ја”. Чини ли човек добро или лоше, лепо или ружно, сујета је увек је одмах ту и вреба – не може ли се из тога извући нешто хвалисаво, што храни болесно самољубље. И обрнуто: пре него што човек почне нешто да ради, он у себи увек расуђује: треба ли то да уради, како да уради, ради чега; и ево ту се гура сујета са својим погубним предлозима, лукаво изврћући добре жеље и подмећући уместо богоугодних мотива лажне – ради прослављања своје личности. Ако је човек почео да чини добро ради Господа сујета му шапуће: “Да, хајде, то је врло добро, а и људи ће о теби после добро говорити…” и ето, човек неочекивано почиње да се одушевљава собом и одједном снага почиње да надолази и човек више не примећује да је прихватио лукаву мисао, и труди се у своју славу, а не Божију. Баш зато је тако често наш Спаситељ и учио о тој страсти – и да се не треба молити јавно, да људи виде, и милостињу да треба давати тајно, и свако дело чинити пред Богом, а не пред људима. А тако је разноврсно дејство свих замки ове страсти да их је готово немогуће разоткрити. И као што пишу оци, само што се ослободиш једног повода за сујету, она га одмах проналази у супротном дејству – и тако, као код љуске од лука, скинеш једну, а испод је иста таква. Ипак, пошто је ова страст тако заразна и тешко се лечи с њом се треба најжешће борити, јер она уништава сваки човеков труд, често сав спољашњи живот хришћанина може бити веома примеран, веома ревностан, а изнутра сав изједен тим црвом, сав може бити основан на том лажном темељу (на песку) и цело огромно велелепно здање може да се сруши од лаганог ветра. И имај на уму, брате: у наше време ова страст је веома распрострањена међу хришћанима у виду лажне побожности, лажне ревности, човекоугађања, у виду ласкања и лицемерја. Зато, мотри пажљиво на своје срце и говори о греховима те врсте на исповести да не би заменио славу Божију за славу људску.


Архим. Лазар Абашидзе
из Тајна исповести

Зашто сам увек "ја" жртва !?

Ево како ћеш знати да ли си жртва неправде, других људи, зависти, околности или било чега.. Ако си права жртва имаћеш радост, велику и непомутиву радост и мир у себи.. Ако се гушиш у "непрвди" коју ти људи и живот наносе, упамти добро, ти јеси жртва- али жртва свога карактера, своје сујете, самољубља и саможивости.
Права жртва се не осећа као жртва, не осећа да је она та која трпи неправду. Жртва свога карактера и егоизма осећа увек бол, њу увек нешто повређује. Повредљивост је параметар великог "ега".
Престанимо да себе заробљавамо самообманом да ми страдамо на правди Бога ! Умишљене жртве никад неће имати радост живота ! "

Гервасије Агиорит

Повредљивост је параметар великог "ега".

Ево како ћеш знати да ли си жртва неправде, других људи, зависти, околности или било чега.. Ако си права жртва имаћеш радост, велику и непомутиву радост и мир у себи.. Ако се гушиш у "непрвди" коју ти људи и живот наносе, упамти добро, ти јеси жртва- али жртва свога карактера, своје сујете, самољубља и саможивости. 
Права жртва се не осећа као жртва, не осећа да је она та која трпи неправду. Жртва свога карактера и егоизма осећа увек бол, њу увек нешто повређује. Повредљивост је параметар великог "ега".
Престанимо да себе заробљавамо самообманом да ми страдамо на правди Бога ! Умишљене жртве никад неће имати радост живота ! "

Гервасије Агиорит

"Сујетно је све за чим нема потребе"

Сујета

"Сујетно је све за чим нема потребе"
(Св. Василије Велики)

У руском језику реч "сује" има значај узалудности, испразности која нема и не садржи у себи никакву вредност (упоредите сујеверје - тј. узалудно веровање. сујесловље - тј. празнословље и сл.).
"Сујета над сујетама - кличе библијски проповедник Еклисијаст - све је сујета!" Ове речи се односе и на сам људски живот који није одуховљен истинским смислом.
Целокупан наш данашњи начин живота као да подстиче на ужурбаност, трчкарање по продавницама и заузетост многобројним другим проблемима ради обезбеђивања свог свакодневног живота. Савремени градски човек је човек који трчи, који тражи. који жури, који је пун брига, који јури у вреви и гомили препуних возила градског саобраћаја. Ако не пожуриш, нешто ћеш пропустити. нећеш стићи, нећеш учинити, остаћеш без нечега. Треба се вртети. као веверица у точку. Осим тога и медицина саветује: "кретање је живот, више се крећите". Многобројне препоруке се тичу корисности здравог и дозираног пешачења, трчања. скијања и сл. Тврди се да "кретање може заменити мноштво лекова, али ниједан лек не може заменити кретање".
Можда је то све тачно, али само делимично, јер за велику покретљивост није свако способан (а није свакоме ни по укусу). Постоји тип људи који воле да седе код куће, који су слабо покретни и који су чак потпуно непокретни услед, на пример, физичких мана у развоју или тешких обољења. Међутим, и код оних којима је дата слобода кретања, сујетне радње повезане са ужурбаношћу стварају унутарњу напетост, забринутост, осећање неспокојства и воде стресовима и различитим обољењима, што је наука већ доказала и што не изазива принципијалних приговора.
Осим сујетних поступака постоје и сујетне речи, мисли, жеље и побуде. Све сујетно као да поткрада човека, осиромашује га, пустоши му душу, а понекад је и обезличава. Веома је често сујета условљена трком за привидном славом, успехом и коришћу. Али, како се каже, човек од дрвета престаје да види шуму. Губећи истински смисао живота, људи се упуштају у испразне и непотребне подухвате, праве гомилу непотребних напора "ни за шта".
Светоотачко учење упозорава на одушевљавање сујетним животом: "Ономе који воли сујетну славу, или је везан за нешто вештаствено, својствено је да се гневи на људе због привременог, да памти зло, или да гаји мржњу према њима, или да робује срамним помислима" - писао је св. Максим Исповедник.
Да би се савладала сујета неопходна је изузетна пажња на себе, самодисциплина, контрола не само радњи, него и целокупне умне делатности. Осим тога, треба се ипак одрећи, колико је могуће, свега споредног, потчинивши живот у већој мери духовним и вечним, а не пролазним вредностима.
Пут к душевном здрављу пролази кроз душевно спокојство. Но брзина и журба су различити појмови. Може се сачувати унутрашње спокојство и ако човек води брз темпо живота, премда то није лако.
Наше мисли, према сликовитом изразу једног старца, "тискају се као комарци" у глави стварајући врење ("бувљу пијацу половне робе" како се изразио св. Теофан Затворник). Рад на контроли и сређивању мисли не састоји се у заустављању мисли (чему теже већина далеко-источњачких аскета), јер у светлости светоотачког учења зауставити мисли је исто тако нереално, као што је немогуће огртачем зауставити ветар. Осим тога, човек може да научи да свесно преокреће мисли у жељеном правцу, да "одсеца" оне непожељне, да успорава темпо мишљења; постоје и други нарочити методи. Лековито дејство показују молитве, духовно штиво, црквене службе и Тајне.
Ужурбаност се данас може посматрати као својеврсна савремена неуроза, јер се ту, као и код неуроза, ради о боравку у илузорном свету, чији значај човек прецењује (илузорном у смислу нетачно опажаног, психички изобличеног, иначе се људи не би препуштали сујети). "Има много људи који пате од илузорних патњи, гоњених илузорним страхом, мучених илузорним расположењима" - писао је руски философ Вишеславцев. "Сав његов живот био је сујета и неуспех духа. Као сан пролетеше његови дани и нестаде" - тако је сажето изразио исход живота неког сујетног човека св. Јефрем Сирин.
Претерано одушевљавање пролазним стварима, везаност душе за материјални свет, жудња за новцем, влашћу, славом, задовољствима. рушење превеликих частољубивих планова, развијена уметничка уобразиља на позадини слабе вол,е, невештина управљања собом - стварају класичну основу за сујетну игру снова и мехурова од сапунице, уместо правог живота у Христу. Осим свега реченог, сујета је увек јарам, ропство, одсуство унутрашње и спољашње слободе, пут у никуда, деградација и све могуће болести. Замислимо се над сујетом, свако у свом животу!

Тематске мисли

1. Труди се да колико можеш не оптерећујеш себе многим ситним пословима, задовољи се само оним најпотребнијим (Cв. Варсонофије и Јован).

2. Сујета почиње тиме што се смањује пажња према духовноме и јача склоност према чулноме: људи се одушевљавају дражесним, траже пријатно, са хлађењем према истинском и добром; више се баве игром, него што слушају разум и наравствено осећање (Ce. Филарет, митрополит Московски).

3. Ако волиш спокојан живот, не улази у круг оних код којих је сва брига у сујетама, и ако случајно доспеш у њихову средину, буди као да те тамо и нема (Св. Антоније Велики).

4. Духовни живот захтева самоћу, тишину, милосрдност, ћутање, самозадубљење, одрицање од животних радости (атонски старац Арсеније). 

ВЛАДИМИР КОНСТАНТИНОВИЧ НЕВЈАРОВИЧ
ТЕРАПИЈА ДУШЕ
Светоотачка психотерапија

О шупљој (празној ) причи, празнословљу!

Празнословље је говорити залуд, односно о ономе што је непотребно и празно. Празнослов је човек запуштен, необразован, нискога карактера, бави се малим и тричавим, а речи су му немудре. Он говори недолично и сувишно, препричава старе приче и у свом силном брбљању не штеди свог ближњег. Нема ни мере ни ограде у његовим речима, нити доследности у његовом зборењу. Он је брбљив и говори непромишљено, неповезано и бесмислено. Језик му трчи испред разума, те ниже речи без логичког следа. Он се лакше оклизне на језику, него на клиском тлу. Празнослов себи самом многе жалости причини.

Св.Нектарије Егински

О паметовању и држању придика ближњима!

Да ли је за хришћанина "почетника" корисно да ближње учи делима вере?


На тлу овакве недуховне ревности, сујетне "ватрене побожности" и унутрашње уображености често ниче страст за држањем придика ближњима. У наше време је постало уобичајено да свако саветује и учи моралу ближњег, иако се врло често за учитеље самопроглашавају они који не само да су начинили тек пар корака у хришћанском животу, него тек што су завирили у њега кроз отшкринута врата. Како често се данас дешава да човек који је читав живот провео у неверју и гресима одмах после покајања и промене начина живота, после неколико одлазака у цркву или неколико дана боравка у манастиру, после упознавања најосновнијег хришћанског учења, правила и црквеног поретка, одмах почиње да учи и обличи своје ближње - пријатеље и рођаке, да их прекорева због неверја, нецрквености и, чак, да их оптужује да служе сатани и томе слично.
Често се може видети да нововерујући, који тек што је оставио свој грешни живот, одмах почиње да учи, саветује и исправља своје ближње, да их "обраћа" у веру, да "спасава" њихове душе, а сам се ускоро саплиће, пада и враћа се ранијем греховном животу, те они које је он обличио, онда самом Хришћанству почињу да приписују бескорисност и немоћ, чиме се још више одвраћају од Цркве и Бога.
Већина нас чим прочита нешто поучно или запамти неку занимљиву мисао из духовних књига, одмах жури да је пренесе ближњем да би га подучио, да би га уразумио, жури да му да савет о томе како да примењује ово или оно отачко правило, иако ни сам још није у свом животу применио ова правила, нити има намеру да их примени.
Врло често се данас дешава да они који су поверовали у Бога не живе заиста вером хришћанском, већ разумом усвојивши само поједине аспекте хришћанског учења, препричавају исте ближњима, а да сами заправо и не користе ово богатство. Данас је веома распрострањена појава да читав човеков религијски живот започиње и завршава се само у глави, не долазећи уопште до срца. Религијска знања улазе преко слуха, преко разума, човек их интелектуално анализира и промишља, "преводи" на свој језик и своју меру, и онда их одмах потом износи напоље, као нешто што је плод његовог духовног искуства и самог живота. Али, такво знање, које човек није сам искусио, за које није пострадао и стекао га делатним животом и борбом јесте празно знање. Човек који се не учи из духовног искуства, него из књишког знања је, по речима преп. Исаака Сиријског, сличан уметнику који, обећавајући воду жедноме, црта воду бојама на зиду. Несрећа је и у томе што онај ко је себе прерано посветио поучавању других сам остаје без духовног плода, јер је страст поучавања других велика препрека да се човек бави собом, да види себе, своје немоћи и да тражи излечење најпре за себе самог.
У основи оваквог неправилног учења других памети опет лежи таштина, надменост и гордост ума. Такође, то могу да буду склоност ка беспосличењу, тежња да човек избегне тежак рад на унутрашњој борби против огреховљеног себе и да овај рад замени лаким - тј. да саветује друге. Свет је увек боловао и данас болује од ове страсти. Свако ко се имало истицао по интелекту увек је тежио да учи и преобраћа друге својим измишљотинама. Философи, религијски мислиоци, пропагатори јереси су снажно покушавали да распростране своја заблудна учења. Свака религијска секта жели да улови у своје мреже кога год може. Дакле, постоји мноштво безблагодатних побуда да човек проповеда и друге увлачи у своју лажну веру. И управо због тога не смемо да имамо поверења у овај свој унутрашњи порив за "ревновањем" и "обраћањем" ближњих на "прави пут", јер ми нисмо Свети Апостоли нити Свети Оци - светлосници Цркве, који су то чинили благодаћу Божијом. Увек ће пре бити да нас на то "ревновање" подстичу зле страсти које се крију у нама, које нас тиме прелешћују да бригу о спасењу своје душе заменимо наводном бригом за друге и да, на тај начин, "спасавајући" уствари сами духовно погинемо. "Браћо моја, не будите многи учитељи, знајући да ћемо већма бити осуђени" упозорава апостол Јаков (Јаковљ. 3, 1).
Ево шта о томе говоре Свети Оци: "Немој почети да учиш друге пре времена: јер ћеш иначе све време твога живота бити оскудевати у расуђивању" (11, стр. 368, ст. 134).
Ава Пимен Велики саветује: "Учити ближњег је подједнако противречно са смиреномудреношћу, као и обличити га" (11).
Ава Исаија опомиње: "Опасно је учити ближњег пре времена да сам човек не би упао у оно на шта учењем упозорава ближњег. Онај ко пада у грех не може да учи другога како да у њега не пада" (11, стр. 131, ст. 74).
Исти даље упозорава: "Човекова жеља да учи друге, признајући самим тим себе способним за то, проузрокује пад његове душе. Они који се руководе умишљеношћу и који ближњег желе да "доведу" у стање бестрашћа, воде уствари своју душу у јадно стање. Знај и буди уверен да, учећи ближњег свог да учини ово или оно, делујеш као оруђе којим рушиш своју кућу, док истовремено покушаваш да саградиш кућу ближњег" (11, стр. 122, ст. 217).
Преп. Исаак Сиријски: "Добро је богословствовати ради Бога, али је боље да човек себе учини чистим за Бога. Боље ти је да, пошто знаш и имаш искуство, ћутиш него да због оштрине ума твога, као река, из тебе извире учење. Корисније ти је да се потрудиш да грехом умртвљену своју душу васкрснеш усмеравањем својих мисли ка Божанственом него да васкрсаваш мртве.
Многи су чинили чуда, васкрсавали мртве, трудили се да обраћају заблуделе и чинили велика чуда: њиховим рукама многи су били доведени до Богопознања, но и после свега тога исти ови, који су оживљавали друге, падали су у мрске и гнусне страсти, погубљивали себе саме и многима су постајали саблазан када су њихова дела постала јавна, а то се збило зато што су још увек били болесни душом и нису се бринули за здравље својих душа..." (2, сл. 36).
"Чак и ако откупиш стотине робова Хришћана из ропства злих људи и даш овим људима слободу, то те неће спасти ако при том сам остајеш у ропству својих страсти" (7, гл. 1).
"Тек када човек стекне мир, он из себе на друге може да излива светлост просвећења разума" (из житија преподобног Серафима Саровског, који се празнује 19. јула по црквеном календару).
"Прва обавеза верујућега је да очисти себе од страсти..." (13).
"Таштина и умишљеност воде људе да уче и подучавају друге. Али, они се не брину за вредност свог савета! Они не помишљају на то да ближњем лошим саветом могу да нанесу неизлечиву рану..." (9, т. 5, стр. 77).
"Али, за савет, за руководство није довољно да човек буде побожан, он уз то треба да има и духовно искуство, а понајвише духовно помазање..." (9, т. 4, писмо 18).
"Ако се човек, пре него што га Истина очисти, буде руководио својим надахнућем он ће и себи и другима светлети не чистом светлошћу, већ светлошћу помешаном, обмањујућом, зато што у срцу његовом не живи чисто добро него добро које је, више или мање, помешано са злом" (10, писмо 51).
Ава Исаија је овако говорио: "Како могу да знам да ли сам угодио Богу да бих могао да кажем брату - поступи овако или онако. Сам се још увек налазим под јармом покајања због грехова својих" (11, стр. 121, ст. 79).
"Добра осећања су ћутљива. Изливање кроз речи више траже егоистичка осећања да би исказала оно што ласка нашем самољубљу и што може да нас покаже, како нам се чини, у бољем светлу" (7).
"Свако од нас више треба да се брине о себи самом, о својој души и о својој сопственој душевној користи, зато што ће, по речима Апостоловим, свако од нас сам за себе дати одговор Богу. Код нас се све замрсило управо због тога што смо сви ми склонији да учимо друге и што покушавамо не само да их убедимо него и да их разуверимо..." (Преп. Амвросије Оптински, Из писама).
"Још нисам ни почео подвиге побожности, а већ сам се заразио сујетом. Још нисам стигао да ступим ни у предворје, а већ маштам о унутрашњем светилишту. Још нисам ни почео да живим Богоугодним животом, а већ учим своје ближње. Још нисам сазнао шта је истина, а желим да будем наставник другима. Душо моја! Све ти је даровао Господ мисао, разум, знање, расуђивање, сазнај овда шта је корисно за тебе. Како машташ о томе да светлиш другима када си сама још увек зароњена у таму? Излечи најпре саму себе, а ако не можеш, оплакуј своје слепило" (2).
Дакле, као што се види из речи Светих Отаца није за свакога корисно да поучава, саветује и руководи, иако нам то изгледа вредно и похвално; од највеће важности за свакога је задубљивање у себе, познање својих немоћи и тражење лека за њих.


Архим.Лазар Абашидзе

Зашто ми смета кад ме трачају?

Човек који пати од сујете, који служи само себи, много му је стало до тога какви су други према њему. 

Али, ако би служио Богу, онда би се бринуо само за онога коме служи, за Бога, и не би га занимало шта други о њему причају.

Патријарх Павле

Сујетни смо, а да то и не знамо!

Билa једна девојка која се облачила провокативно и веома је волела да провоцира својим изгледом момке. Једном се десило, видела је како у храм улази младић који је био неземаљске лепоте. Какво је уследило разочарење,  он је није ни погледао, апсолутно је није приметио. Била је рањена до дна душе. После неког времена схватила је да је младић био слеп, како јој се тада изненада разум отворио да је схватила своју сујетну грешку и променила своје мисли.

Извор