Аутор: Ђакон Андреј КурајевДанас се на Интернету осећа велики недостатак позитивне црквене публицистике, која би незванично објашњавала званичну позицију Цркве. И тако је дошло до посустајања у темпу. У интернет-пространство су се убацили људи са "својим идејама", са "вртоглавицом". Они праве своје активне сајтове, улазе на све форуме, намећу своју тачку гледишта. А глас стабилне, конзервативне црквене већине и јерархије скоро и да се не чује.- Читаоцима часописа је можда веома необично да православни свештеник, и то не само свештеник, већ и богослов има свој сајт на Интернету. Како сте дошли на идеју да отворите сајт?
- Па, моја глава није таква, да у њу долазе те идеје ... Просто ми је на почетку пришао човек, а у његовој глави је била баш та идеја. Ја сам одмах одмахнуо руком, пошто у то време нисам дубље размишљао о Интернету. Када су такве врсте предлога постале редовне прешао сам са речи на покушаје. На крају се нашао провајдер која је то могла да уради професионално. Могуће је да је она у почетку имала неки свој нерелигиозни интерес за отварање мога сајта, али се на крају показало да ме рад на Интернету ништа не кошта.
- С којим циљем обично користите Интернет, шта најчешће од свега тражите?
- Поред потраге за новостима, имам и неколико својеврсних повода за коришћење Интернет ресурса. Као прво, сматрам да је Интернет незаменљиво "оружје инквизитора". Када се треба информисати о неком човеку, издању, центру, онда се уз помоћ Интернета могу пронаћи веома интересантне ствари.
Например, пре две године су многе новине и часописи, па тако и нека црквена провинцијална издања, објавиле информацију о томе да су у граду Приозерску локални верници поднели тужбу на пореску инспекцију због увођења пореских бројева. Судски је заказана независна научна експертиза, која је изјавила да се у шрафираним коду налази жиг звери. Мене је од самог почетка смутило то што је "независни светски експерт" Алексеј Ипатов био представљен као "руководилац лабораторије енерго-информационих утицаја". Одмах је било јасно да се ради о баналном екстрасенсу, али сам ја уз помоћ Интернета почео да тражим ко је то. И показало се да се Ипат лабораторија делимично бавила и тестирањем руку Алана Цумака, и чак је установила да завршеци његових прстију "испуштају енергију, непознате науке". Диван закључак за научну лабораторију!
Други мотив мог удубљивања у Интернет је потреба да се оповргне лажи о Цркви, које се с времена на време појављују на неким форумима или сајтовима. Рецимо, тренутно водим полемику на нормалном научном астрономском сајту о Копернику, Џордан Бруну и Галилеју.
И на крају, трећи повод за коришћење Интернета је потрага за повратном информацијом. Преко Интернета је лако сазнати какав је одјек у локалној штампи и на локалним форумима изазвао мој долазак у неки град. Понекад чак постоји неопходност и могућност да се нешто коригује и појасни.
Да и постепено почињем да се привикавам на електронске библиотеке. Њих по правилу не користим ради читања, већ у циљу проналажења и копирања мени већ познатих цитата из књига, које сам раније прочитао са папирних страница.
- Па, однос према Интернету је веома разнолик. Ствар је у томе да је у време када је Интернет ушао у наш живот, пре осам година - то била реч која се у црквеној средини сматрала погрдном. Чак су се иу неким православним новинама појавили чланци са насловима типа "Интер-тенета" (тенета на руском значи замка - прим.прев.). С једне стране, то је била нека потпуно разумна обазривост пред лицем свега новог, а са друге - реакција на то што је Интернет постигла судбина као и сваке друге новине: обично у све нове отворе брже продиру различити активни крадљивци. И човек се управо с плодовима њихове делатности најбрже од свега сусреће на Интернету. При првом покушају уласка на Интернет, новајлија је најпре улазио на најбоље рекламиране, и најнаметљивије сајтове, то јест на порностранице. Затим је о томе причао својим вршњацима, и на крају би информација долазила до парохија и тамо би се стварао утисак да је Интернет просто сметлиште, на коме нема, нити може бити ништа друго сем ђубрета.
Интернет је светска сплеткарница. Али, на крају крајева, сплетке су увек постојале. Интернет их фиксира и чува.
Тако да је прва негативна реакција црквених људи на Интернет разумљива. Малообјашњиво је нешто друго. И само духовништва није исто - у њему постоје људи разних стилова мисли и живота: постоје људи који су оријентисани више традиционалистички, конзервативно, а постоје свештеници који декларишу отвореност према савременом свету, који су склони реформама и зближавању са западним светом. И у таквим условима се показало сасвим логично да управо ти свештеници (као што су рецимо наследници оца Александра Мења) не истражују алергије од којих болује Интернет, и зато ће на Интернету Православље бити представљено сајтовима управо таквих проповедника, а не проповедника конзервативног стила.
Тако да је парадокс у томе, што се све десило управо супротно очекивањима. За последње две године је постало јасно, да су најпрофесионалније урађени и најпосећенији религиозни Интернет сајтови на руском језику - сајтови конзервативних богослова, и конзервативних црквених институција и манастира. А сајтови које су покренули свештеници "недогматског" усмерења, и који су се појавили касније, су мање посећени, и поред тога они су страшно затворени у саме себе и своје унутрашње проблеме: ко је шта написао о тим кружоцима, како их је назвао, како је критиковао и "како смо ми на то одговорили". И притом постоји одсуство онога чиме Интернет живи, а то је "саборност".
Парадокс је и у следећем: они који су декларисали своју приврженост демократији су изабрали најконзервативнију форму присуства на Интернету, која не дозвољава дијалог. Насупрот томе, богослови, проповедници, свештеници, који декларишу своју приврженост традицији, а често и просто монархијске погледе, су се показали способни да направе сајтове, на којима могу да присуствују свакојаки људи (осим сатаниста - код нас постоји правило да сатанисте одмах "замрзавамо ") и да воде дискусију, не саглашавајући се, и заузимајући било какву неправославни позицију, почев од атеизма, до неких нових секти типа мормона или теозофа. У томе и видим неки парадокс у односима Цркве и Интернета.
А што се тиче односа црквеног руководства према Интернету, ту је нашој Цркви пошло за руком. У јесен 1999 године на мисионарском скупу су се чуле веома важне речи Патријарха Алексеја: "Ми треба активније да освајамо мисионарско пространство Интернета".
- Да ли данас на Интернету има много конзервативних православних сајтова?
- Да, има их много. Оних на којима постоје форуми, - на које чешће одлазим, - има негде десетак. А оних на којима се просто складиште информације има далеко више.
- Да ли су се већ појавили неки проблеми црквеног Интернета?
- Данас се на Интернету осећа велики недостатак позитивне црквене публицистике, која би незванично објашњавала званичну позицију Цркве. И тако је дошло до посустајања у темпу. У интернет-пространство су се убацили људи са "својим идејама", са "вртоглавицом". Они праве своје активне сајтове, улазе на све форуме, намећу своју тачку гледишта. А глас стабилне, конзервативне црквене већине и јерархије скоро и да се не чује.
Пре свега, не постоји ни један живи форум, на коме би модераторов задатак био заступање званичне црквене позиције. Информације о одлукама Синода и патријархове изјаве као да се оперативно појављују. Али после тога настаје пауза, и на разним форумима око те информације почињу разне сплетке и препричавања, и добро је ако је негде ипак коментаришу трезвени свештеници, али они за то немају пуномоћје. Патријаршији недостаје нормална здрава полемичност, којом би заступала црквену позицију по оним питањима, по којима се врши напад на Цркву.
- Какви треба да буду интернет-ресурси, да би они реално радили и помагали да се решавају ти задаци, који стоје пред Црквом?
- Већ сам рекао да је неопходна интеракција, неопходна је повратна реакција. За тако нешто треба тражити људе, који могу коректно и са озбиљном богословском одговорношћу да заступају позицију наше Цркве. Овде је питање тога да се привуку предавачке снаге наших духовних академија. Треба да постоји сопствена аналитика. Због чега је добар портал "Кредо", сајт Сретењског манастира или "Радоњежа"? Због тога што тамо постоји сопствена ауторска аналитика. О њеним својствима нећемо сада говорити, а ти сајтови имају различиту оријентацију, различите акценте, али је важно да на њима постоје самостални материјали са анализом штампе и црквених дешавања. Треба обновити жанр есејистике.
- Да ли постоји нека специјална мисионарска тактика, која узима у обзир специфичност интернет-пространства?- Интернет је потребан Цркви као средство нашег сопственог васпитања. Интернет је диван облик аскетског одрастања. Ствар је у томе, што нам је понекад тешко да заштитимо наше светиње управо због тога, што волимо нашу веру и нашу Цркву. Зато и одговарамо превише емоционално, неуравнотежено. и то само штети тој истој вери, коју покушавамо да заштитимо. Интернет пружа могућност да се направи пауза за умиривање својих емоција, да се пронађе потребна информација, да се размисли о форми своје реакције и садржају свог одговора.
Сматрам да је отварање интернет-форума социолошки модел нашег савременог друштва.
- Па, моја глава није таква, да у њу долазе те идеје ... Просто ми је на почетку пришао човек, а у његовој глави је била баш та идеја. Ја сам одмах одмахнуо руком, пошто у то време нисам дубље размишљао о Интернету. Када су такве врсте предлога постале редовне прешао сам са речи на покушаје. На крају се нашао провајдер која је то могла да уради професионално. Могуће је да је она у почетку имала неки свој нерелигиозни интерес за отварање мога сајта, али се на крају показало да ме рад на Интернету ништа не кошта.
- С којим циљем обично користите Интернет, шта најчешће од свега тражите?
- Поред потраге за новостима, имам и неколико својеврсних повода за коришћење Интернет ресурса. Као прво, сматрам да је Интернет незаменљиво "оружје инквизитора". Када се треба информисати о неком човеку, издању, центру, онда се уз помоћ Интернета могу пронаћи веома интересантне ствари.
Например, пре две године су многе новине и часописи, па тако и нека црквена провинцијална издања, објавиле информацију о томе да су у граду Приозерску локални верници поднели тужбу на пореску инспекцију због увођења пореских бројева. Судски је заказана независна научна експертиза, која је изјавила да се у шрафираним коду налази жиг звери. Мене је од самог почетка смутило то што је "независни светски експерт" Алексеј Ипатов био представљен као "руководилац лабораторије енерго-информационих утицаја". Одмах је било јасно да се ради о баналном екстрасенсу, али сам ја уз помоћ Интернета почео да тражим ко је то. И показало се да се Ипат лабораторија делимично бавила и тестирањем руку Алана Цумака, и чак је установила да завршеци његових прстију "испуштају енергију, непознате науке". Диван закључак за научну лабораторију!
Други мотив мог удубљивања у Интернет је потреба да се оповргне лажи о Цркви, које се с времена на време појављују на неким форумима или сајтовима. Рецимо, тренутно водим полемику на нормалном научном астрономском сајту о Копернику, Џордан Бруну и Галилеју.
И на крају, трећи повод за коришћење Интернета је потрага за повратном информацијом. Преко Интернета је лако сазнати какав је одјек у локалној штампи и на локалним форумима изазвао мој долазак у неки град. Понекад чак постоји неопходност и могућност да се нешто коригује и појасни.
Да и постепено почињем да се привикавам на електронске библиотеке. Њих по правилу не користим ради читања, већ у циљу проналажења и копирања мени већ познатих цитата из књига, које сам раније прочитао са папирних страница.
- Па, однос према Интернету је веома разнолик. Ствар је у томе да је у време када је Интернет ушао у наш живот, пре осам година - то била реч која се у црквеној средини сматрала погрдном. Чак су се иу неким православним новинама појавили чланци са насловима типа "Интер-тенета" (тенета на руском значи замка - прим.прев.). С једне стране, то је била нека потпуно разумна обазривост пред лицем свега новог, а са друге - реакција на то што је Интернет постигла судбина као и сваке друге новине: обично у све нове отворе брже продиру различити активни крадљивци. И човек се управо с плодовима њихове делатности најбрже од свега сусреће на Интернету. При првом покушају уласка на Интернет, новајлија је најпре улазио на најбоље рекламиране, и најнаметљивије сајтове, то јест на порностранице. Затим је о томе причао својим вршњацима, и на крају би информација долазила до парохија и тамо би се стварао утисак да је Интернет просто сметлиште, на коме нема, нити може бити ништа друго сем ђубрета.
Интернет је светска сплеткарница. Али, на крају крајева, сплетке су увек постојале. Интернет их фиксира и чува.
Тако да је прва негативна реакција црквених људи на Интернет разумљива. Малообјашњиво је нешто друго. И само духовништва није исто - у њему постоје људи разних стилова мисли и живота: постоје људи који су оријентисани више традиционалистички, конзервативно, а постоје свештеници који декларишу отвореност према савременом свету, који су склони реформама и зближавању са западним светом. И у таквим условима се показало сасвим логично да управо ти свештеници (као што су рецимо наследници оца Александра Мења) не истражују алергије од којих болује Интернет, и зато ће на Интернету Православље бити представљено сајтовима управо таквих проповедника, а не проповедника конзервативног стила.
Тако да је парадокс у томе, што се све десило управо супротно очекивањима. За последње две године је постало јасно, да су најпрофесионалније урађени и најпосећенији религиозни Интернет сајтови на руском језику - сајтови конзервативних богослова, и конзервативних црквених институција и манастира. А сајтови које су покренули свештеници "недогматског" усмерења, и који су се појавили касније, су мање посећени, и поред тога они су страшно затворени у саме себе и своје унутрашње проблеме: ко је шта написао о тим кружоцима, како их је назвао, како је критиковао и "како смо ми на то одговорили". И притом постоји одсуство онога чиме Интернет живи, а то је "саборност".
Парадокс је и у следећем: они који су декларисали своју приврженост демократији су изабрали најконзервативнију форму присуства на Интернету, која не дозвољава дијалог. Насупрот томе, богослови, проповедници, свештеници, који декларишу своју приврженост традицији, а често и просто монархијске погледе, су се показали способни да направе сајтове, на којима могу да присуствују свакојаки људи (осим сатаниста - код нас постоји правило да сатанисте одмах "замрзавамо ") и да воде дискусију, не саглашавајући се, и заузимајући било какву неправославни позицију, почев од атеизма, до неких нових секти типа мормона или теозофа. У томе и видим неки парадокс у односима Цркве и Интернета.
А што се тиче односа црквеног руководства према Интернету, ту је нашој Цркви пошло за руком. У јесен 1999 године на мисионарском скупу су се чуле веома важне речи Патријарха Алексеја: "Ми треба активније да освајамо мисионарско пространство Интернета".
- Да ли данас на Интернету има много конзервативних православних сајтова?
- Да, има их много. Оних на којима постоје форуми, - на које чешће одлазим, - има негде десетак. А оних на којима се просто складиште информације има далеко више.
- Да ли су се већ појавили неки проблеми црквеног Интернета?
- Данас се на Интернету осећа велики недостатак позитивне црквене публицистике, која би незванично објашњавала званичну позицију Цркве. И тако је дошло до посустајања у темпу. У интернет-пространство су се убацили људи са "својим идејама", са "вртоглавицом". Они праве своје активне сајтове, улазе на све форуме, намећу своју тачку гледишта. А глас стабилне, конзервативне црквене већине и јерархије скоро и да се не чује.
Пре свега, не постоји ни један живи форум, на коме би модераторов задатак био заступање званичне црквене позиције. Информације о одлукама Синода и патријархове изјаве као да се оперативно појављују. Али после тога настаје пауза, и на разним форумима око те информације почињу разне сплетке и препричавања, и добро је ако је негде ипак коментаришу трезвени свештеници, али они за то немају пуномоћје. Патријаршији недостаје нормална здрава полемичност, којом би заступала црквену позицију по оним питањима, по којима се врши напад на Цркву.
- Какви треба да буду интернет-ресурси, да би они реално радили и помагали да се решавају ти задаци, који стоје пред Црквом?
- Већ сам рекао да је неопходна интеракција, неопходна је повратна реакција. За тако нешто треба тражити људе, који могу коректно и са озбиљном богословском одговорношћу да заступају позицију наше Цркве. Овде је питање тога да се привуку предавачке снаге наших духовних академија. Треба да постоји сопствена аналитика. Због чега је добар портал "Кредо", сајт Сретењског манастира или "Радоњежа"? Због тога што тамо постоји сопствена ауторска аналитика. О њеним својствима нећемо сада говорити, а ти сајтови имају различиту оријентацију, различите акценте, али је важно да на њима постоје самостални материјали са анализом штампе и црквених дешавања. Треба обновити жанр есејистике.
- Да ли постоји нека специјална мисионарска тактика, која узима у обзир специфичност интернет-пространства?- Интернет је потребан Цркви као средство нашег сопственог васпитања. Интернет је диван облик аскетског одрастања. Ствар је у томе, што нам је понекад тешко да заштитимо наше светиње управо због тога, што волимо нашу веру и нашу Цркву. Зато и одговарамо превише емоционално, неуравнотежено. и то само штети тој истој вери, коју покушавамо да заштитимо. Интернет пружа могућност да се направи пауза за умиривање својих емоција, да се пронађе потребна информација, да се размисли о форми своје реакције и садржају свог одговора.
Сматрам да је отварање интернет-форума социолошки модел нашег савременог друштва.
Као што се и реалном животу православни показују превише често беспомоћно-агресивни, тако је и на форуму. Као што у реланом животу православни сваке минуте треба (треба - не значи да може) да буде спреман да да одговор, тако је и на форуму. И секташи су равни самима себи - како на форуму, тако и ван њега. Онима којима се услови форума чине хладним, самим тим признају да они просто не умеју да живе у свету људи. Такав човек жели да избегне реални оштар сусрет са разним људима и да се сакрије у виртуелном свету парохијских сплетки. Они, који осуђују мој форум због отворености, могу да говоре о Православљу само уколико унапред знају да су опоненти лишени права на одговор. Али ако имате да кажете нешто у заштиту Православља - онда говорите. Ко вам смета? И ако на тим просторима, у топлим условима, не научимо да штитимо Православље, уколико православни људи беже са форума на коме се појави било какав секташ, то значи да за нас и у реалној Русији нема места.
Због чега сматрам да су на форуму услови као у стакленој башти? Да, тамо могу некога да назовем погрдним именом, да га увредим, али иу правом возу то исто могу да урадим. Само што у возу при сусрету са секташима и ратоборним атеистима неће бити могућности да се изабере опција «друго звоно», и да се провери цитат из Библије или од Јована Златоуста. На Интернету вас нико не обавезује да одговорите после пет секунди после појаве информације, која вам је привукла пажњу. Можете да одговорите кроз недељу дана, а за све то време да сабирате мисли и контролишете осећања. Овде много тога зависи од стила, и умешности да се не преступе границе агресивности.
- По чему се интернет-комуникација разликује од обичне комуникације?
- Пре свега, овде није могућ сугестивни, "духовни" утицај на саговорника. Овде никакву улогу не играју ни интонација, ни очи. Значи, остаје голи разум. И то је веома важно за црквене људе, због тога што усиљено оптерећивање разума које се врши преко Интернета, доприноси развоју оних мисица, који су највише од свега атрофирали у црквеном животу у 20 веку, - снага богословља.
- Многи особе се на Интернету користе такозваним "виртуалне" - измишљене личности ради општења на форумима и чатовима. Да ли православни човек може да буде "виртуелан" док је присутан на мрежи?
- Данас сам баш читао писма преподобног Теодора Студита. Он је покренуо такозвану "михијанску шизму", то јест прекинуо је општење најпре са Константинопољски Патријархом светитељем Тарасије (784-806), а затим са светитељем Никифор (806-815). Треба приметити, да у том спору преподобни Теодор, са тачке гледишта Цркве није био у праву, али се и поред свега Црква са великим уважавањем односи према његовим радовима и поштује га као великог подвижника и богослова. Тако у једном од писама својој сабраћи преподобни Теодор предлаже - због неизбежне цензуре писама - да се имена активних лица означе словима грчког алфабета. Сам Теодор се потписивао последњим словом алфабета - "омега", а "алфа" је означавала његовог духовника, игумана Платона. Свих 24 слова грчког алфабета (и три додатна) су означавали неке особе, тако да то нису била прва слова имена. Видимо, да је свети сматрао могућим да се не потписује својим именом, а друге људе је помињао под неким, како бисмо данас рекли "надимцима".
Тај раскол, "михијанска шизма" је настао због тога што су постојала размимоилажења између светих Патријараха (Тарасија и Никифора) и светог Теодора по питању о томе где је граница могућих компромиса. Патријарси су говорили о принципу икономије, и о томе да уколико се говори о власти, на које цареве грехе се могу затворити очи, а преподобни Теодор је говорио о томе како се тако не сме радити, пошто је Јевандјеље исто за све, па самим тим и за власт. Као што видите, он је био противник еластичне икономије, али је и поред свега дозвољавао могућност скривања хришћанских имена.
- Пожар Останкинског торња, је изазвао искључивање телевизије, и на неки начин избацио у први план нека друга, алтернативна средства информисања, па тако и Интернет. Сутрадан, после пожара је било веома тешко изаћи на Интернет, јер је оптерећење било веома велико. Можда заиста Патријаршија треба да размисли о томе да учествује у процесу од самог почетка: да организује свој Веб-радио, Веб-телевизију?
- Као прво, Ви или сте оптимиста, или живите у потпуно виртуелном свету. Према мом мишљењу, последице пожара у Останкино се нису толико одразиле на оптерећеност Интернета, колико су се одразиле на пораст употребе ракије. Због тога што је народ изгубивши један наркотик, прешао на други ... Те мрачне вечери са празним екранима иницирају прелазак на личну комуникацију, а посредник личног општења у нашој земљи је нажалост све време флаша са прозрачном течношћу.
О том пожару је тешко говорити, зато што је прво осећање наравно била искрена радост код свих црквених људи.
Али здраво размишљајући схваташ да је то пре свега тежак ударац по националној култури. Ја то не говорим због тога што ценим емисије РТР и ОРТ, већ зато што су ти дани постали предивна реклама ТВ пратиоца. А та пијаца је у Русији представљена пре свега продукцијом НТВ-плус, и значи управо је НТВ, то јест најантихришћански нај-антируски канал, поврх свега покренуо отворено клеветање Председника моје државе, добивши предивну могућност да повећа своју потражњу. Поред тога, сав тај телевизијски безобразлук ће бити надокнадјена државни новцем и радиће још ефикасније, због тога што ће купљена техника бити још савременија.
Тако да се према неким мишљењима гаси прва радосна реакција. Али зар је она и постојала - и ту постоји веома озбиљан повод за размишљање. Ја ни на Интернету, ни у појединачним разговорима нисам видео вапај ужаса и очајања. Општа реакција је - олакшање. "Коначно!" ... На једном окултном, антихришћанским сајту - рериховском - се чак појавила примедба: "свенародна мржња према телевизији је коначно материјализована".
Ту већ они који гледају телевизор могу да се замисле: због чега су они одједном постали предмет народне мржње? Да ли су они заиста демократе, и да ли заиста заступају народне интересе? Или су Познер - то је агресивна мањина која народу намеће свој систем вредности, народу, који се до сада без обзира на петнаест година испирања мозгова, противи том систему њихових вредности?
А што се тиче присуства Цркве на Интернету, наша историја, и црквена и грађанска, учи да је најефикаснија метода "не сметати", не правити неке супрепрограме, суперфинансирања, већ просто не сметати онима који желе и умеју да раде.
- У својој књизи "О нашем поразу" наводите довољно мрачне ствари о томе да је Русија данас пре паганска земља, него православна. Можда с те тачке гледишта неко компјутер сматра објектом неког паганског култа? Наравно, компјутеру се нико не поклања, али се религиозна осећања усложњавају: општење на Интернету и томе слично.
- Компјутер се ни по чему другом не разликује од било које друге "творевине људских руку" (артефакта). Овде се може рећи следеће: "Чистоме је све чисто, а свиња ће увек наћи прљавштину". А шта да кажемо за искушење у виду компјутера! Ево например православна икона. Рекло би се, шта за православног човека може бити светије од иконе, али и поред свега опажај неких људи је такав да им икона смета да иду ка Богу, а не да помаже. Например, када су у 7-8 веку у Византији настали иконоборачки спорови, многи људи су почели да одбацују иконе, зато што су видели да је у свести неких јединовераца поштовање икона доводило до неприличних степена. Например, сматрало се да је за то да Причешће постане "светије" било потребно остругати у чашу са Причешћем мало боје са иконе. Или су узимали икону и при Крштењу изјављивали: "Ево ова икона ће бити твој кум". Нажалост, човек може да изврне све оно што је добро. Човек може да гата над Библијом, али то није повод да се Библија спали. Човек може да користи компјутер за безобразлуке, али то није повод за то да се објави рат свим компјутерима. То је повод да се спозна следеће: човек треба да остане увек човек, па самим тим и на Интернету.
Постоји добар црквени принцип: "Ти можеш да владаш свиме, само да ништа не овлада тобом". Нисам ли ја постао додатак мом компјутеру? Одговор на то питање је лако добити: треба се само сетити своје реакције, када неке људске обавезе приморају човека да се одвоји од света компјутера. Иста ствар је и са телевизором. Замислите само ситуацију да већ одрасла деца зову телефоном своју стару мајку и моле је да сутра проведе три сата са малим унуком. Бака одговара: "Добро. Али да најпре проверим своје планове ... "И отвара програм ТВ емисија. и само уколико се поклопи да између њене омиљене опере и не мање омиљеног ток-шоа постоји Трочасовна пауза, она пристаје да се у то време забави са унуком. То већ није бака, већ "телеприставка" (ТВ додатак).
Тако је и млад човек у толикој мери слободан од комјутера, уколико има снаге да притисне дугме "Еsc" када треба да се врати у свет људи.
- Реците нам нешто о "рату са комјутером". Да ли бисте мало могли да расветлимо историјат следећег питања: зашто неки православни људи (или који себе сматрају таквима) не воле компјутер и одакле та повећана фобија према Интернету?
- Ту не постоји никакав посебан историјат тог питања. С једне стране, то је просто чисто психолошка мера заштите човековог мира, од тога што је превише касно ушло у његов живот, већ после тога како је формирао сопствени начин живота. Ја и за себе могу да кажем да се не осећам као свој у свету компјутера. Ако мој РС почиње да се јогуни, ја тада не ступам с њим у разговор. Тада просто узимам телефонску слушалицу и зовем своје кумче-младића. За њега је, као и за друге младиће 90-их, компјутер исто што и рођена кућа. Ја већ просто с ужасом гледам како он разбацује најскупоценије (у материјалном смислу) ствари у мојој кући ...
Просто желим да кажем да неприхватање компјутера од стране многих црквених људи није испољавање неке изузетне "мрачне поседнутости". Просто, с једне стране, то је разумљиво (и делимично повезано са годинама) психолошко одбацивање онога што "није моје". С друге стране, већ сам објаснио, да је та реакција условљена тиме што је првобитно та зона била запоседнута нецрквеним људима и религиозно присуство на Интернету је пре било секташко, а понекад и директно сатанистичке. Због тога је прва реакција била да се од тога треба одвојити, самоизоловати. И тек после тога је дошло до здравије реакције: ући у тај нови дом да би се утицало на његово време, и да би се учинио топлијим и светлијим.
Када читаш у неким црквеним новинама нападе на Интернет, поражава пре свега та опште позната настројеност на капитулацију. И управо то настројење и доводи до пораза. Уколико православни публицисти оду са Интернета, онда ће тамо заиста тон задавати покварењаци и секташи. Не због тога што је Интернет створен специјално за њих, већ зато што православни нису пожелели да живе у том заједничком дому. Тако да је можда боље уместо тога да се проклиње Интернет, одлазити на њега чешће и стварати у том мору острвца Православља?
- Интернет и свеопшта глобализација - да ли су они духовно опасни с тачке гледишта Православља? Да ли је то од Бога или од ...
- Од Била Гејтса. Свет не треба делити по радикалном црно-белом принципу. Постоји оно, што улази у наш свет од Бога, а постоји и оно што сатана провоцира. А постоји и оно што сам човек ствара - и добро, и лоше.
А што се тиче опасности - није опасан само сам компјутер. Опасна је општа компјутеризација. Она ствара нове могућности за тоталитарну контролу - ту имам у виду електронске картице, ИНН и тако даље. Али у свему треба разликовати друштвену опасност од духовне опасности. Ја као хришћанин нисам обавезан да "бежим од праћења". У ствари је супротно: непрекидни разговори о њој и сећање на њу су способни да на крају затрују душу. У совјетска времена смо сви били под "Милеровом капом", али нам то није сметало да верујемо да смо у ствари под Покровом Мајке Божије. И да нисмо имали ту нашу веру - и због "Калпака" не бисмо ушли у Цркву, већ бисмо се стропоштали као гомила уплашених и разјарених пацова (јер се само у подруму може наћи толико пацова).
- Извињавам се за нека питања, али то што се Вама чини потпуно јасним, као што је унутарправославна дискусија, људима ван те дискусије није све у потпуности разумљиво. Рецимо, човек који ради са компјутером, прави интернет-страницу и њега одједном почињу да проклињу људи, који себе називају православнима. Човек почиње да се осећа неугодно и спреман је да своје негативно осећање пренесе на Православље ...
- Ево у чему је проблем: у савременој цивилизацији понекад није довољно јасно, где је та граница која одваја тренутак, када се човек игра са компјутером, од тог тренутка када комјутер почиње да се игра човеком.
Ствар је у томе, што компјутери, компјутерске мреже и технологије чине човеков живот и његов унутрашњи свет много прозрачнијим и сходно томе и рањивијим. Например, компјутер омогућава да се веома оперативно пронађе информација и да се дуго чува; при чему се ту ради о информацији која раније није подлегао контроли: информацију о здравственом стању, о коришћењу личног новца, о томе, у којој продавници, када и колико новца сам потрошио на неку робу и на коју књигу.
Електронски новац је озбиљан атак на права личности у друштву. Он чини прозрачним твој сосптвени живот. На основу њега се може одредити сваки твој позив, купљене новине, књига. Он на тај начин омогућава да се открије свет твојих уверења. Према томе које књиге и новине купујем, може да се створи представа о томе шта чини мој живот.
У принципу, није тешко саставити такве програме, који омогућавају да се фиксирају моји изласци на Интернет: на које странице идем, шта гледам, и шта "скидам". И то значи да човек сматра да је потпуно анониман, повлачи неку информацију са неког за њега интересантног сајта, али неко други (који има специјалну технику и дозволе специјалне службе) добија могућност да га контролише: он зна шта чини живот тог човека.
Сетите се како су у совјетска времена скривали Солжењицина: западне књиге су увијали у друге омоте, стављали на тајна места, и никада их нису читали у присуству странаца. Или како су се међусобно позајмљивале касете: Висоцког или Галића - оно што се није могло наћи у продаји.
Тако ако се једном у држави поново појави обавезна идеологија и подела грађана на "црне" и "беле" ("бели" треба да мисле тако и тако), онда је уз помоћ Интернета за који не постоје државне границе (то је његова добра карактеристика ) веома лако разјаснити ко у ствари мисли "неправилно".
Пошто се говори о свету који је довољно попустљив према различитим уверењима - у томе нема ништа страшно. Али ако одједном држава испољи идеолошке приоритете - званичне или незваничне - то може озбиљно да се одрази на судбину градјана, што се чак штавише може веома добро приметити у САД иу Европи. Тамо постоје правила политичке коректности, и теме забрањене за разматрање. Например, онај који покуша да постави питање о предности хришћанства у односу на јудаизам или започне критику јеврејске мистике, одмах губи посао. Али на томе ради огромна машинерија - "Антидифамациона лига", која проследјује "некоректне исказе".
У једној од својих књига, које су посвећене проблему антисемитизма у руској литератури, они су назвали све руске класике антисемисти, па чак и Пушкина. То ме је зачудило. Прочитао сам и разјаснио да се антисемитизам Пушкина (и Гогоља) испољио у томе што он није створио ниједан велики позитиван лик Јевреја: "Досадно одсуство позитивног лика Јевреја у стваралаштву великих писаца" . Данас у САД јеврејска дијаспора заузима улогу КПСС у Совјетском Савезу.
- У сваком случају, у САД Вас неће ставити у ГУЛАГ.
- У Совјетском Савезу такодје нису увек стављали окове. Али ако се ниси претплатио на новине "Правда" ("Истина") у време опште претплате, теби би потом објашњавали да си поступио некоректно. А потом би све почињало - плату ти нису повећавали, пут у санаторијум је нестајао, ред за стан се одуживао, а твој чланак у новинама су исецали. Сличан притисак осећају и описују људи, који покушавају да иду насупрот тока, јер је сила тока одредјена отпором њему и не примећује је оно брвно које плива током заједно са свима. И у САД постоји тај ток. То већ није бара у којој свако плива у оном правцу у коме жели. Усавршавање технике друштвене контроле и идеолошко зомбирања ће тоталитаризам 21 века учинити много опаснијим од тоталитаризма 20 века, слично као што су и диктатуре Хитлера и Стаљина биле опасније од наполеоновске диктатуре.
- Али добро, то је питање државе, условно говорећи: да ли је могућ или немогућ тоталитаризам, али зашто се ту појављују и питања религије?
- Схватате ли да је у току претходних пет стотина година - од цара Константина Великог до цара Николаја Другог - све промене, усавршавања у техници државне контроле Црква пре поздрављала, тиме што је говорила: "То је за нашу заштиту, јеретике ће пратити, а не нас. Ми смо уз власт, владар је православан, и зато нећемо имати проблема ... "Средином 19 века свети Игњатије Брјанчанинов је у току дискусије о судбини уговорног права чак написао трактат са излагањем" тачног учења Православне Цркве о ропству и робовласништву ", чији је смисао био у тврђењу, да "измедју духовне и грађанске слободе нема никаквих односа". Данашње црквено мишљење се с тим већ не слаже: грађанска слобода се сматра као услов религиозне слободе, па према томе представља вредност, коју верници треба да штите. Одатле потиче и масовно незадовољство православних људи ради усвајања електронских бројева (ИНН).
Тако да се за мене у кованици "нови светски поредак" акценат налази на речи Орднунг.
Искуство 20. века је показало да ојачавање репресивних и фискалних државних снага може да створи проблеме не само за јеретике и преступнике, већ и за нас. И зато данас Црква гледа на све то с тачке гледишта потенцијалних жртви потенцијалних дисидената.
Не заборавите да је Православна Црква на сопственом искуству осетила у 20. веку шта то значи бити гоњен. И зато када позивамо људе да се са крајњим опрезом односе према формирању глобалних компјутерских система - то значи да се Црква први пут за хиљаду и пет стотина година своје историје сматра гоњено.
Може се показати да смо своје умове предали у власт неоснованим "фобијама" и да нам се причињавају гоњења тамо, где у ствари цвета потпуна слобода. Сетите се само озлоглашене "три шестице". Без икакве политике, замислите да у разреду постоји дечак са довољно чудном навиком да свуда ставља три шестице - и у своје свеске, и у дневнике, и у свеске својих вршњака, на табли, и тако даље. Да ли ћете рећи да је тај дечак потпуно нормалан, или ћете рећи да има проблема?
- Наравно да постоје неки проблеми ...
- А наш проблем је у томе што данас ти дечаци управљају светом.
- Недоумица ...
- Ви тешко да можете да оспорите моју претпоставку да симболичку вредност доларске валуте одређују људи, који поседују пуномоћја власти ... А при свим реформама спољашњег облика долара остаје непромењена ширина новчанице - 66,6 милиметара ... Наравно, из тога што се ствараоци тог система играју с трима шестицама, не треба закључити да су они сатанисти или да свесно изазивају хришћане. Ствар је у томе што се тај број два пута среће у Библији и има различити смисао. Први пут се среће у Књигама Старог Завета, и тамо симболизује светско богатство: покорена племена су цару Соломону платила 666 таланата у злату. А други пут се тај број среће у Новом Завету, у Откровењу, - и тамо он већ представља сатанин жиг. Тако да може бити да су ти људи који хране наш свет упорним шестицама, људи за које Нови Завет није ауторитативан. Њима су драге књиге Новог Завета: цар Соломон је део њихове личне, националне религиозне традиције, и зато је за њих то добар симбол, симбол богатства, симбол успеха, јер с тим симболом они прате сву своју робу и документа. Може бити и тако, али замислите ако ја кажем: "Знате, кукасти крст је по мом мишљењу добар симбол", и појасним да се он дуго пре Хитлера сретао код Индуса и Словена, и почнем тај кукасти крст свуда да цртам. А људима који су збуњени - ветеранима Другог светског рата или Јеврејима - ћу говорити: "Не смућујте се, по мом схватању то није знак фашизма, већ је то стари знак сунцокрета". Да ли ћете Ви моје понашање сматрати лукавим и циничним?
- Али, безусловно људи који праве сличне записе, не могу а да не знају да се у једној од најмоћнијих религија у свету тај број прихвата негативно.
- И то значи да у свести тих људи постоји мисао: "Како да се узнемире осећаји милиона хришћана?" За њих је то ситница, тако ситна забава. А у таквом свету, у коме ти "дечаци који се забављају" имају огромну власт, код хришћана се јавља осећај да од таквих шала
- Само шала
- С временом може да додје до нецег много озбиљнијег. На крају крајева, гоњења на Цркву су почињала Волтеровим анегдотама.
- Разумљиво, а да ли је сатанизам са тачке гледишта Цркве директно поклоњење сатани или нешто друго?
- "Сатанизам" је строги термин. То је или поклоњење сатани, или апологија сатане, или као минимум, такво препричавање библијских сижеа, где се сатана помиње као нека позитивна особа. Не треба мислити да свако неслагање са Православљем одмах у нашим очима представља - сатанизам.
- Ви сматрате да се у савременом свету остварују пророчанства из Откровења?
- Библијска пророчанства су свесно састављена на тај начин да би свако поколење могло да их усвоји. Рецимо, ако друштво живи у ратном стању, тада се помињу речи из Јеванђеља: и устаће народ на народ, царство на царство, и тада ће бити крај. А ако је у друштву стабиан период, онда нам на ум долазе речи апостола Павла о томе, да је крај близу када почну да говоре: "мир и безопасност".
Тако да је сама по себи таква есхатолошка узнемиреност природна нота хришћанског настројења ума. Међутим, ствар је у томе да та нота не почне да преовладава и да се превише агресивно истиче у односу на све животно разнолике ствари, преводећи све новинске вести на језик Откровења. Не треба саме себе убеђивати као да ми тачно знамо да је нашем поколењу суђено да буде последње. Није случајно да је у црквеној православној традицији Откровење једина књига Новог Завета која се никада не чита на богослужењу у цркви, ради тога да се не би цитирала на пијацама и базарима, и у свету сплетки.
Да, ми знамо шта су забрињавајуће тенденције у данашњој "глобализацији".
Царство антихриста је - оно које се описује у Откровењу, - је ауторитативно-тоталитарно царство. Његова ауторитативност се огледа у томе да оно контролише цео економски живот. Грађани, који нису сагласни са државном политиком су осуђени на бојкот, када се не сме ни куповати, ни продавати без одговарајуће симболике на себи.
Оно је тоталитарно зато што тежи да контролише људске душе, и њихово прихватање ових или оних догађаја, па самим тим и религиозних. На наше очи се формира глобално ауторитативно царство, у коме се под маском борбе са тероризмом проглашава неопходност ограничења људске слободе грађана.
То је једна страна медаље. А с друге стране, превођење целокупног документационо-номенклатурног и чак и финансијског живота на језик компјутера и електронске документације значи да наш живот постаје апсолутно прозрачан, и да сваки човек просто постаје наг. И појава по целом свету шоу програма "Иза стакла" у том контексту је штетна: то је навикавање човека да размишља о томе да је чак веома пријатно живети под присмотром видеокамера ...
И зато се не можемо радовати свакој новини. Када чујем "новости глобализације", сетим се натписа на проклетом "обручу свевлашћа" из Толкиновог "властелина обруча": "Да би се сви пронашли, у једно сабрали и једну црну вољу сковали".
Тако да хришћани не желе да учествују у свим реформама, нити да буду захваћени свим променама.
- У основи Интернета, тачније његовог основног сегмента - ввв, лежи појам линка у хипертексту. Сви знају да је идеју хипертекста описао 1945 године директор Фонда науке САД Венивер Буш. Али, скоро нико не зна да је Буш - религиозни човек, да је идеју за линк узео из Библије, која је од почетка представљена као хипертекст: сви текстови су разбијени на главе, сви нови редови су пренумерисани, а веома често се у тексту налази тачно позивање на број других фрагмената и тако даље. А због чега се у Библији појавила тако строга нумерација?
- То је пре свега неко откривање њене скривене хипертекстуалности. Библија је при свој разноликости својих аутора (Библија је зборник књига, коју су током хиљаду и по година писали десетине људи) - књига о једном.Јединство те књиге подразумева јединство њене централне личности - Христа. Књиге Старог Завета предсказују, пророкују о Христу. Нови Завет описује шта се десило са Христом, а Откровење пророкује о томе шта ће се десити са Христовом Црквом.
Нумерација стихова се појавила много касније, и то просто ради лакшег коришћења и упућивања на поједине делове. При чему далеко од тога да је то разбијање на стихове и главе увек било успешно. Међу богословима чак постоји шала да је тај човек који је радио разбијање на стихове, радио то јашући коња у галопу. И поред свега тај систем повезивања стихова је покушај да се читаоцу помогне да спозна дубоко јединство библијског текста. Он је по својој суштини - хипертекст, и у свакој библијској фрази је садржана цела Библија, као што се у свакој океанској капљици налази хемијски састав целог океана.
- Библија је за обичног човека скуп поучних митова, историјских прича и легенди. Реците нам, шта она представља за Вас? Да ли Вам је познат неки њен исконски смисао, који је недоступан неупућеном?
- Човек, који прочита Библију, не може да је прихвати као скуп митова, зато што је Стари Завет искључиво историјска књига, историјска хроника. А Нови Завет је историјат једног цовека, и ту нема говора о митовима.
- Код католика постоји светитељ, који је покровитељ Интернета и то је Исидор Севиљски. Да ли је и Православној Цркви потребан свети заштитник информационих технологија?
- Мислим да би било веома добро када би апостола Јована Богослова сматрали покровитељем православног Интернета. Али апостола Јована не као аутора Јеванђеља, већ као старца, који је последње године свог живота понављао само једну фразу: "Децо, љубите једни друге". Појава "мрежних светитеља" не изазива код мене раздражљивост. Сматрам да је Црква позвана да осветли својом светлошћу све сфере људског живота. Човек не може да каже следеће: "Ја сам два сата дневно у Цркви хришћанин, а све остало време функционишем као обичан човек". То јест није важно где се налазим: на послу, у кући, у превозу, - свуда треба да имам на уму то да постоји неки систем вредности - етичких, религиозних, којима све време треба да будем доследан. И рад на Интернету не треба да буде изузетак.
- Недоумица ...
- Искрено говорећи, знам за следећи случај. Московски свештеник је написао књигу о кришнаитима, при чему је она написана на веома интересантан начин на основу дијалога, које је водио са лидерима кришнаита. И када је књига већ била написана, један од кришнаитских брамана је дошао код њега у госте. Поседели су и два сата поразговарали. И када је свештеник потом покушао да укљући компјутер, на коме је куцао књигу, исти није радио. Укључио је резервни компјутер, на коме је била копија - и исто се десило, а на дискетама није имао копију. Компјутери су се "срушили" и у току две недеље нико није могао ништа с њима да уради.
После две недеље код истог свештеника је у госте дошао Белгородска архиепископ Јован, и отац Олег се жалио: "Ево, Ви сте ми дали благослов да напишем књигу о кришнаитима, али после тога, како је један од њих био код мене у гостима, да ли због неког подударања, или због нечег другог, тек компјутери на којима се чува та књига се нису укључивали ". Архиепископ је просто изговорио: "У Име Оца, и Сина, и Светога Духа", прекрстио компјутер један и други, и они су прорадили.
- Да, искрено говорећи, да се мање разумем у компјутере, онда бих се вероватно скептички односио према тој причи. Али сваки программер, који веома дуго ради са компјутерима зна да те машине зачас могу да почну да се понашају ирационално, то јест ван логике програма - то је нека компјутерска мистика ... Например, некада се дешава да корисник изјављује: "Ваш програм не ради" . Дођеш, укључиш и све ради ... Ја то зовем: "програм осећа домаћина". А како уопште настају молитве?
- Логично је да молитве пише онај коме су оне потребне. Не треба мислити да се ради тога окупља нека група монаха, која доноси следећу одлуку: "Хајде да усрећимо компјутераши са овом молитвом". Највероватније је да такве молитве састављају сами компјутераши (можда и они који су већ примили монаштво). Затим, већ по савету са филолозима, тај текст се славонизује, оцрковљава, а затим се потврђује на Синодалној богословској комисији.
- А каква је Ваша прогноза за развој компјутера и информационих технологија кроз пет година? Како видите кроз пет година односе: компјутер - информационо друштво - Црква?
- Пошто ћу ја кроз пет година постати потпуно стар и болестан, веома бих желео да могу да предајем на Интернет-универзитету, тако да не морам метроом да путујем до универзитета, већ да могу да седим код куће, и да се у виртуелној Сали пред екранима монитора окупи аудиторијум студената, који су заинтересовани за тај курс, и ја бих с њима у он-лине режиму мирно разговарао. Али кроз пет година мислим да тога у Русији још неће бити (иако у Америци такви универзитети већ постоје). Схватите, ја сам човек - "чајник" вашим жаргоном речено, и за мене је компјутер само велика машина која пишти. Тако да је боље да ме изузмете од прогноза у тој области, која је превише изван моје компетенције.
- Чак ставише, да ли је могућа интернет-служба?
- Сматрам да ће с временом комјутер постати саставни део једне од најважнијих православних професија, а то је оно што се зове "уставник". Црква живи према два календара. Постоји сунчани календар - то су празници Божић, Благовести, Преображење, који се увек празнују једног те истог дана. А постоји и календар према Месецу - од њега зависи почетак Великог Поста, покладе, Васкрс, Тројице. И увек постоји проблем усаглашавања та два календара. И зато се у нашем Уставу (Типикону) специјално објашњава шта радити уколико тај дан падне у недељу или среду, плус корекције за сваку цркву у зависности од тога коме је посвећена. Постоји основа службе а то су песме које се понављају сваки дан, постоје песме које се понављају једном у два месеца, и постоје оне које се певају само једном годишње. Довољно је сложено све то међусобно усагласити, треба знати специјалну технологију ...
- Алгоритам ...
- ... Да, по коме све треба разврставати. Људи који то знају "уставници" су увек били поштовани у парохијама. Али мислим да ће се у блиској будућности појавити програм који ће то решавати. Што се тиче Интернет-службе ... Мислим да ће се то десити, јер већ сад постоје телевизијски преноси службе, и то је нормално. Треба знати да је то за оне који не могу да иду у цркву: због деце, сопствене болести, или због бриге за болесника, или због удаљености цркве. За такве људе је безусловно потребан телевизијски, или радио пренос, или интернет службе. Али човеку је ипак важно да сам учествује у служби, а не да само гледа са стране. На Литургији се причешћујемо Христовим Телом и Крвљу, и то се не може извести у виртуелној реалности.
Рецимо да преко Интернета можемо да урадимо све, што бисмо могли да учинимо за Бога: можемо да пошаљемо прилог у цркву, да послушамо проповед, да дамо цедуљу за здравље. Али преко мреже се не преноси оно што Бог даје човеку лично, а то је Његова благодат, Причешће Његовим Телом и Крвљу.
- Значи може се рећи следеће: православни човек треба да прихвати компјутер веома мирно, као неку опрему, која уноси у његов живот додатне олакшице, а неправославни треба мирније да прихватају иступе неких људи, који називајући себе православнима, сматрају могућим да се сви осуђују за несагласност са њиховим представама?
- Мислим да је све мало комплексније. Да, компјутер уноси одређене олакшице, али је Интернет нешто више, то није само олакшица, већ је то и опасна зона, јер тамо где не будемо палили свеће наступиће мрак. И зато је Интернет простор рада и одговорности за хришћанина, као и свако друго место на које људи долазе.
1. Интервју за часопис «Упграде».
Превод са руског Др.Радмила Максимовић
