...Тај дан служи као подсећање и о предстојећем сусрету сваког од нас с Оним, Који је искупио наше душе страдањем безгрешног Духа, о преживљеном некада веома важном, скривеном трену «прозрења», Обретење вере и «личног Бога».Дан 15. фебруар је у Православној Цркви посвећен сећању на значајан догадјај - о томе, како је у Јерусалимски храм на 40. дан после рођења био донесен Спаситељ Који је дошао у свет. Тај празник се назива «Сретење», што значи «сусрет». У чему је смисао тог догадјаја и ко су били ти, који су дочекали Христа тога дана на степеницама храма?
«За испуњење Закона»
Спољна страна тог празника је једноставна. Према старом Закону који је Бог дао Израиљцима преко пророка Мојсеја, мајка је дужна да на 40. дан после родјења детета донесе га у храм. Ако је то било прво дете, онда је оно требало да буде посвећено Богу. У стара времена код Израиљаца најстарији од синова је требало да испуњава неке дужности везане за храм. Када се током времена смањила потреба за таквим пословима установљен је обичај приношења жртве као откуп за првенца. За сиромашне је то била куповина голубова при храму, које би потом пуштали на слободу.
Дететова мајка је могла да посећује Богослужења тек после тог обреда и очитане јој молитве за очишћење. Пошто Јеванђеље - Блага вест о доласку на земљу Искупитеља света - Христа још није била објављена људима, Његова Мајка - Дјева Марија се у пратњи Јосифа упутила у Јерусалимски храм. Дјева, Којој није било потребно очишћење, се по Свом смирењу спремала да испуни прописани обред, не знајући за то, да је њихов долазак с нестрпљењем очекивао човек који је био познат у целом Јерусалиму.
Старац Симеон
«Служите Господу са страхом, и радујте Му се са трепетом» - каже Свето Писмо. И коме ако не њему, свештенику који стоји пред жртвеником у храму Господњем је било познато да Бог тражи посебан благослов и сабраност у служењу Њему. Није случајно да се баш Симеон нашао медју 70-оро људи који су учествовали у делу од изузетне важности. Као један од најобразованијих људи у Израелу, он је добио признање и као изузетан преводилац, и једном му је био поверен рад на преводу Светог Писма са старојеврејског на грчки језик. Превод Септуагинте је рађен на молбу египатског цара Птоломеја II Филаделфа.
Добро познат текст је Симеону ишао глатко, строфа за строфом, када је мали фрагмент у кјнизи пророка Исаије изазвао његово смуцења: «И Дјева ће зачети и родиће Сина». После једноминутне смутње хтео је већ да уместо речи «Дјева» стави реч «жена» која више одговара по смислу, кад се одједном десило нешто необично - угледао је Ангела. Угледао га је тако јасно, као светлост на прозору, као сопствену руку. Глас необичне лепоте му је објавио да пошто је посумњао у веродостојност Божанске Речи, неће видети смрти дотле док на своје очи не види испуњење великог пророчанства, чији смисао замало није изменио, дозволивши себи људско расуђивање о Вишњем скривеном Промислу. У том гласу није било ни строгости, ни осуде - само објава Божије Воље.
Прошле су деценије, Симеоново тело је изгубило животну снагу, уморне очи су тражиле мир, али мира није било - Ти, Које је он много година чекао, нису долазили. Становници Јерусалима су причали својим унуцима о томе да су њихове деде раније виђали Симеона који је стално суботом долазио у храм. С годинама је старац постао жива «легенда». Смрт као да је заборавила на њега. Колико пута се само сећао дана када је неописиво огорчио сумњом Онога, пред Којим је дрхтао највише на свету ...
Долазак Дјеве и Младенца значила би милост Божију и велику жртву - дар свету Свога Сина - Пророка, Исцелитеља, призваног да скине са Мојсијевог Закона завесу недоречености и да објави да је најважнија од заповести - заповест о Љубави. Савршенство љубави Сина Божијег према људима требало је да буде испитано страдањем - суровом смрћу, којом се искупљују греси људског рода. За Симеона би њихов долазак значио вест о његовом скором упокојењу. Код њега су у Јерусалимски храм долазиле хиљаде и хиљаде младих жена са децом, али Те, Која је «требало да роди» Спаситеља света, није било међу њима.
Познате и обичне, говорљив и тихе, срећне због свог материнства, оне су приносиле према Мојсијевом Закону одређену жртву очишћења после родјења детета. Симеон се радовао заједно с њима, благосиљао старачком руком нов живот, и сваки пут остајући сам, у смирењу сагињао главу у скинији и поред жртвеника са речима: «Нека буде воља Твоја»:
Прошле су деценије, Симеоново тело је изгубило животну снагу, уморне очи су тражиле мир, али мира није било - Ти, Које је он много година чекао, нису долазили. Становници Јерусалима су причали својим унуцима о томе да су њихове деде раније виђали Симеона који је стално суботом долазио у храм. С годинама је старац постао жива «легенда». Смрт као да је заборавила на њега. Колико пута се само сећао дана када је неописиво огорчио сумњом Онога, пред Којим је дрхтао највише на свету ...
Долазак Дјеве и Младенца значила би милост Божију и велику жртву - дар свету Свога Сина - Пророка, Исцелитеља, призваног да скине са Мојсијевог Закона завесу недоречености и да објави да је најважнија од заповести - заповест о Љубави. Савршенство љубави Сина Божијег према људима требало је да буде испитано страдањем - суровом смрћу, којом се искупљују греси људског рода. За Симеона би њихов долазак значио вест о његовом скором упокојењу. Код њега су у Јерусалимски храм долазиле хиљаде и хиљаде младих жена са децом, али Те, Која је «требало да роди» Спаситеља света, није било међу њима.
Познате и обичне, говорљив и тихе, срећне због свог материнства, оне су приносиле према Мојсијевом Закону одређену жртву очишћења после родјења детета. Симеон се радовао заједно с њима, благосиљао старачком руком нов живот, и сваки пут остајући сам, у смирењу сагињао главу у скинији и поред жртвеника са речима: «Нека буде воља Твоја»:
Дјева Марија
Дугоочекивана Гошћа се појавила сасвим једноставно, и чак сиромашно. Пред Њеним уласком у храм није било процесија, песама са тимпанима и ликовања масе. Поред је био само човек у позним годинама у чијим очима је светлела бескрајна љубав и нежност према Њој и Њеном Младенци. Изузетна, раста мало вишег од средњег, с маслинастом бојом коже лица и тамним замишљеним очима, као да и није примећивала Своју необичну лепоту, Она се пењала степеницама храма у сусрет Симеону. Он Ју је препознао Духом. Препознао Је још пре него је разлучио црте лица, по Њеним поступцима, по складности дугог покривала, по нежној силуети фигуре, која је сједињавала једноставност и целомудреност Дјеве. Она Себе није видела као већина тих срећних мајки, које су биле центар свеопште пажње заједно са новорођеним дететом. Она је видела само Њега, Младенца, благо, Кога је држала на рукама и носила у Дом Његовог Оца. Чистота и потпуна покорност вољи Божијој ...
Симеон се никада није усудио да замисли Мајку Христа, али сада Ју је његлова душа препознавала, радујући се том сусрету као са давно познатим и вољеним бићем. На њему самом се испунило то, што је предстојало свакој души која тражи спасење. Примивши Младенца на руке, изговорио је пророчанство сједињено с покајањем: «Сада отпушташ слугу Твога Владико, по речи Твојој у миру; јер су очи моје спасење Твоје које си припремио свим људима; светлост да обасја незнабошце и славу Твога народа Израиља».
Шта је он могао да каже Дјеви Марији? Не од себе, не обичну похвалну реч, сујетну, и Ње недостојну, али Јој објављује Богом му откривено пророчанство: «Ово дете лежи на пад и на подизање многих у Израиљу, ... и Теби Самој мач ће пробити душу да се открију помисли многих срца », - знајући да ће Марија прва од људи поћу у Сретење Богу, поделивши с Њим тежину Његовог овоземаљског крста.
Поред старца на степеницама храма стајала је стара жена - такође позната целом Јерусалиму, Ана, која је дуго година живела при храму, служећи Богу постом и молитвом. За свој подвижнички живот Ана је добила од Господа дар прозорљивости и тако је Господ уредио да је старац Симеон поделио своју радост са духовно блиским човеком: значај догађаја, који је познат свештенику још и из Писма, старица Ана је прозрела по откровењу.
Дугоочекивана Гошћа се појавила сасвим једноставно, и чак сиромашно. Пред Њеним уласком у храм није било процесија, песама са тимпанима и ликовања масе. Поред је био само човек у позним годинама у чијим очима је светлела бескрајна љубав и нежност према Њој и Њеном Младенци. Изузетна, раста мало вишег од средњег, с маслинастом бојом коже лица и тамним замишљеним очима, као да и није примећивала Своју необичну лепоту, Она се пењала степеницама храма у сусрет Симеону. Он Ју је препознао Духом. Препознао Је још пре него је разлучио црте лица, по Њеним поступцима, по складности дугог покривала, по нежној силуети фигуре, која је сједињавала једноставност и целомудреност Дјеве. Она Себе није видела као већина тих срећних мајки, које су биле центар свеопште пажње заједно са новорођеним дететом. Она је видела само Њега, Младенца, благо, Кога је држала на рукама и носила у Дом Његовог Оца. Чистота и потпуна покорност вољи Божијој ...
Симеон се никада није усудио да замисли Мајку Христа, али сада Ју је његлова душа препознавала, радујући се том сусрету као са давно познатим и вољеним бићем. На њему самом се испунило то, што је предстојало свакој души која тражи спасење. Примивши Младенца на руке, изговорио је пророчанство сједињено с покајањем: «Сада отпушташ слугу Твога Владико, по речи Твојој у миру; јер су очи моје спасење Твоје које си припремио свим људима; светлост да обасја незнабошце и славу Твога народа Израиља».
Шта је он могао да каже Дјеви Марији? Не од себе, не обичну похвалну реч, сујетну, и Ње недостојну, али Јој објављује Богом му откривено пророчанство: «Ово дете лежи на пад и на подизање многих у Израиљу, ... и Теби Самој мач ће пробити душу да се открију помисли многих срца », - знајући да ће Марија прва од људи поћу у Сретење Богу, поделивши с Њим тежину Његовог овоземаљског крста.
Поред старца на степеницама храма стајала је стара жена - такође позната целом Јерусалиму, Ана, која је дуго година живела при храму, служећи Богу постом и молитвом. За свој подвижнички живот Ана је добила од Господа дар прозорљивости и тако је Господ уредио да је старац Симеон поделио своју радост са духовно блиским човеком: значај догађаја, који је познат свештенику још и из Писма, старица Ана је прозрела по откровењу.
Два праведника су дочекали свету породицу. И симболичко значење празника Сретења се састоји у томе да је праведност Старог Завета доносила поклоњење светости Новог Завета.
Сретење је традиционално један од најомиљенијих и најлепших црквених празника. Плаве «Богородичине» одежде, стари обичај освећења свећа, несујетни ритам службе ... али најважније је оно унутрашње, неисказиво до краја. Тог дана сваки верујући човек, у овој или оној мери, осећа нешто слично томе што је осећао праведни Симеон Богопримац. Тај дан служи као подсећање ио предстојећем сусрету сваког од нас с Оним, Који је искупио наше душе страдањем безгрешног Духа, ио преживљеном некада веома важном, скривеном трену «прозрења», Обретење вере и «личног Бога». Амин.
преузето саhttp://www.pravmir.ru/article_3788.html
преузето саhttp://www.pravmir.ru/article_3788.html
Превод са руског Др. Радмила Максимовић
