Сећам се једне девојке, милог изгледа, од око двадесетак година. Пришла ми је једном, села и са ужасним изразом на лицу рекла:«Ја не могу да се спасем, убија ме сујета!»
«А шта ти радиш против тога?»
«Ја не знам, шта да радим с тим, борим се против тога, али сујета ме побеђује».
«А у чему се састоји твоја сујета?»
«Сваки пут, када се видим у огледалу или свој лик у стаклу, тада мислим: како сам лепа!»
Насмешио сам се и рекао: «А знаш шта, то је истина!»
Она ме је у ужасу погледала и повикала:
«Шта да радим? Пропала сам!»
-«Не, ти ниси пропала. Ти треба да научиш да претвориш своју надменост у благодарност. Још нисмо ни ти ни ја стали на пут смирења, ми не знамо, шта је то смирење, то је особина светих. А благодарност – то је особина, коју ми, сваки од нас, може задобити сваког тренутка.»
-«А како да то урадим?» - каже она.
«Ево како уради: три пута на дан стани пред огледало и наброј све црте свог лица које се теби свиђају: чело, обрве, очи, усне, образи, уопште, све оно што ти у себи можеш да видиш да је лепо. И кад завршиш то, реци: Господе, хвала Теби, што си ми Ти све то поклонио, јер ја то нисам створила сама себи. И додај још: И опрости ми, Господе, то што ја на сву ову лепоту, коју си ми ти дао, стављам одвратан израз лица који је сада на мени.»
Мислим да се ово може применити и у духовним особинама. «Сиромашни духом» су они, који имају сазнање да је све, што они имају - од Бога. И уместо што одбијају ово, или се одричу онога, а све само због задобијања лажног смирења, они треба радије да то прихвате и обрате се Богу с благодарношћу за све, што им је Он дао.
