Молитва за упокојене

Св.Јован Шангајски

Колико је важно помињање на Литургији може се видети из следећих случајева. Још пре прослављења светог Теодосија Черниговског (1896) јеромонах (чувени старац Алексије из Голосејевског скита КијевоПечерске Лавре, који се упокојио 1916.) је преоблачећи мошти Светога, седећи крај њих задремао и угледао пред собом Светога који му је рекао: "Хвала ти за труд око мене. Молим те да поменеш моје родитеље кад будеш служио Литургију"; рекао му је њихова имена (јереј Никита и Марија). (Пре овог виђења имена су му била непозната. После неколико година од канонизације у манастиру у коме је св. Теодосије био игуман пронађени су документи с именима Светитељевих родитеља који потврђују истинитост виђења.) "Како можеш ти, Светитељу, да тражиш моје молитве, а сам стојиш пред Небеским Престолом и низводиш људима Божију благодат?" - упитао је јеромонах - "Да, то је тачно, одговори св. Теодосије, али приношење на Литургији је јаче од мојих молитава".

Зато су парастос и домаћа молитва упокојенима на корист, као и добра дела која се чине њима у спомен, милостиња или прилози Цркви. Али нарочито је корисно помињање на Литургији. Било је много јављања упокојених и других догађаја који потврђују да је помињање упокојених корисно. Многи од оних који су се упокојили у покајању, али га за живота нису испољили, били су ослобођени од мука и добили мир. У Цркви се стално узносе молитве за упокојење, а на коленопреклоној молитви на вечерњој на дан Силаска Светога Духа се нарочито моли "за оне који су у аду".

Св. Григорије Велики је одговарајући на питање: "шта би могло да буде на корист душама после смрти?" у својим "Разговорима" рекао: "Свето жртвоприношење Христа, наше спаситељне Жртве, причињава огромну корист душама чак и после смрти, ако су њихови греси такви да се могу опростити у будућем животу. Зато душе упокојених понекад моле да се за њих одслужи Литургија... Наравно, сигурније је да ми сами за живота чинимо оно што се надамо да ће други чинити за нас после наше смрти.

Боље је учинити да исход буде слободан, него тражити ослобођење нашавши се у ланцима. Зато треба свим срцем да презремо овај свет као да је његова слава већ прошла, и да свакодневно приносимо Богу жртву наших суза када приносимо на жртву Његово свето Тело и Крв. Само ова Жртва има силу да спасе душу од вечне смрти, јер тајанствено оприсутњује смрт Јединородног Сина" (IV; 57, 60).

Св. Григорије наводи неколико примера јављања упокојених живима с молбом да се за њих одслужи Литургија за покој њихових душа или да заблагодаре за то; једном се тако један заробљеник, за кога је жена сматрала да је мртав и за кога је у одређене дане заказивала Литургију, вратио из заробљеништва и испричао јој како су га у одређене дане ослобађали од окова - баш у оне дане када је за њега служена Литургија (IV; 57, 59).

Протестанти обично сматрају да су црквене молитве за упокојене неспојиве са неопходношћу задобијања спасења превасходно у овом животу; "Ако Црква може да те спасе после смрти чему онда борбе и тражење вере у овом животу? Једимо, пијмо и веселимо се"... Наравно, нико од оних који су имали овакво мишљење никад није ни достигао спасење уз помоћ црквених молитви, и очигледно је да је такав аргумент веома површан и чак лицемеран. Црквена молитва не може да спасе онога ко не жели спасење или ко се никада у животу није ни трудио да га задобије. Донекле се може рећи да је Црквена молитва или молитва појединих хришћана за упокојеног још један резултат живота тог човека: за њега се не би молили да за живота свог није учинио нешто што би могло да побуди на молитву за њега после његове смрти.

Св. Марко Ефески такође разматра питање црквене молитве за упокојене и олакшања које им она доноси и наводи за пример да се св. Григорије Двојеслов молио за римског императора Трајана, - и да је та молитва била надахнута неким добрим делима овог паганског императора.
Св. Јован Шангајски