 |
| О. Серафим Роуз |
1. Искуство боравка "изван тела"
Прва ствар која се дешава особи која је умрла, према овим извештајима, јесте да она напушта своје тело и наставља да постоји потпуно одвојена од њега, не губећи при том свест. Често је способна да посматра све што је окружује, укључујући и њено мртво тело, као и покушаје реанимације који се на њему врше. Пребива у стању пријатне топлине и лакоће, не осећајући никакав бол, као да "лебди". Потпуно је лишена могућности да контактира са својом околином говором или додиром, због чега се често јавља осећање велике "самоће". Мисаони процес обично постаје много убрзанији него што је то био у телу. Ево неколико кратких извода из ових описа:
"Иако је дан био веома хладан, док сам био у том мраку, једино што сам осећао била је топлина и највећа пријатност коју сам икада искусио... Сећам се да сам мислио: "Мора да сам мртав" (стр. 27).
"Почео сам да доживљавам најдивнија осећања. Осећао сам једино мир, пријатност, лакоћу, само - спокој" (стр. 27).
"Видео сам како ме оживљавају. Било је заиста чудно. Нисам био веома високо, али као да сам стајао мало изнад њих. Покушао сам да разговарам са њима, али ме нико није чуо, нити је то ико могао" (стр. 37).
"Људи су са свих страна долазили на место судара... Када би ми се сасвим приближили, ја сам покушавао да се склоним, да им се померим с пута, али они су просто пролазили кроз мене" (стр. 37).
"Нисам био у стању да додирнем било шта, нити да општим са људима око себе. Био је то ужасан осећај самоће, осећај потпуне изолације. Увидео сам да сам потпуно сам" (стр. 43).
Треба напоменути да постоји зачуђујући "објективни доказ" да се човек заиста у том тренутку налази изван тела. Неки људи били су у стању да понове разговоре или детаљно опишу догађаје који су се одиграли у суседним собама или на још удаљенијим местима у време док су били "мртви". Међу осталим примерима ове врсте, др Киблер-Рос помиње један изузетан случај слепе жене која је "видела" и детаљно описала све што се догађало у соби у којој је умрла, мада је, кад се вратила у живот, била опет слепа. Ово је потресан доказ да способност вида не дају очи (као што мозак није тај који мисли, јер, се после смрти, умне способности изоштравају), него пре душа, која, док је тело живо, обавља ове функције помоћу телесних органа, а када оно умре - душа то чини себи својственом способношћу (др Елизабет Киблер-Рос, "Смрти нема").
Православног хришћанина овде ништа не треба да чуди, јер искуство које је овде описано исто је оно које је хришћанима познато као раздвајање душе од тела у тренутку смрти. За наше време безверја карактеристично је да људи веома ретко прибегавају хришћанским појмовима и тешко схватају да је оно, што се одвојило од тела и доживљава све то, у ствари њихова душа, него су обично збуњени стањем у коме су се нашли.
Управо такав човек - крштен у Православљу, али у духу краја XIX века равнодушан према истинама сопствене вере и који чак није ни веровао у загробни живот - је и написао повест о искуству живота после смрти насловљену "Многима невероватан, али истинит догађај" (К. Икскул, "Троицки цветић", 1910). Оно што је он доживео пре толико година данас је за нас од велике важности, а у контексту савремених посмртних искустава чак и дело промисла, јер представља јединствени опис искуства душе после смрти који сеже много даље од кратких фрагментарних доживљаја какви се могу наћи у савременим књигама. Искусио га је осетљив човек који је, полазећи од уобичајене модерне незаинтересованости за веру, дошао до прихватања истина православног хришћанства, и то у толикој мери да је свој живот окончао као монах.
Ова невелика књижица може нам данас послужити као "пробни камен", којим се могу просуђивати савремена искуства. Њу је одобрио, као текст који не садржи ништа противно православном учењу о загробном животу, један од водећих православних писаца-мисионара са почетка века, архиепископ Никон Вологодски.
После описа последње агоније своје физичке смрти, и осећаја ужасне тежине која га је притискала ка земљи, аутор овог описа изненада схвата да му је лакнуло:
"Отворио сам очи, и у мојој свести, до најситнијих детаља, са савршеном јасноћом, урезало се оно што сам тог тренутка гледао...
Видео сам да стојим насред собе. С моје десне стране, нешто полукружно, окупило се сво медицинско особље... Зачудила ме је ова група. На месту око кога су стајали био је кревет. Шта је то што је привлачило пажњу ових људи, шта су то тако пажљиво гледали, кад мене тамо више није било, већ сам стајао насред собе?
Примакао сам се и погледао оно што су и они гледали. Тамо, на кревету, лежао сам ја.
Не сећам се да сам осетио било какав страх при погледу на свог двојника, једино ме је обузела недоумица: како је то могуће? Осећао сам да сам ја овде, а у исто време и тамо сам био ја...
Хтео сам да додирнем леву руку десном, али рука је прошла кроз тело као кроз празан простор... Позвао сам доктора, али средина у којој сам се налазио није примала нити преносила звук мога гласа, и ја сам схватио да сам потпуно одвојен од свега што ме је окруживало. Од те чудне самоће обузео ме је паничан стран. Било је заиста нечег ужасног у тој неизрецивој самоћи...
Осврнуо сам се, и тада ми је по први пут синула мисао: "Да ли је могуће да се оно што ми се догодило на језику живих назива - смрт?" Ово сам помислио због тога што је тело које је лежало на кревету по свему личило на мртваца...
По нашим схватањима, са речју "смрт" нераздвојно је повезана представа о некаквом уништењу, прекиду живота.
И како сам могао помислити да сам мртав, када ни једног јединог тренутка нисам изгубио свест, и када сам се осећао жив као и раније, способан да чујем, гледам, схватам, крећем се, мислим, говорим?
Да сам веровао у постојање душе и био религиозан, ово одвајање од свега што ме окружује, и ову располућеност моје личности схватио бих много брже, али то није био случај, и ја сам се руководио само оним што сам осећао. А осећање живота у мени било је толико јасно, да је ова необична појава код мене будила само недоумицу, пошто никако нисам био у стању да повежем своја осећања са уобичајеним појмовима о смрти - да иако сам свестан себе и могу да осећам, треба да мислим да не постојим...
Сећајући се и размишљајући касније о свом тадашњем стању, запазио сам само то да су моје умне способности тада деловале с неком задивљујућом енергијом и брзином... " (стр. 16-21).
У древној хришћанској литератури не описује се тако детаљно стање душе у првим тренуцима после смрти, јер је нагласак увек стављен на оне много снажније доживљаје који наступају касније. Вероватно да је само у ова наша времена, када се "живот" са толиком увереношћу поистовећује са "животом у телу", и могуће очекивати да се тако велика пажња придаје првим тренуцима, моментима када се схватања савременог човека изврћу наглавце, неочекивано за њих: смрт није крај, живот се наставља, а душа открива једно сасвим ново стање!
У описаном искуству свакако нема ничега што би противречило православном учењу о стању душе одмах после смрти. Неки су, критикујући овај случај, посумњали да је тај човек уопште и био мртав ако су га у року од неколико минута реанимирали. Али то је већ само питање технике, о коме ћемо касније говорити. Остаје чињеница да се у ових неколико првих минута (понекад такође и на само минут пред смрт) често доживљава нешто што није могуће објаснити просто као "халуцинације". Наш задатак је да откријемо како ова искуства треба схватити.
