У ситуацији тешких догађаја у Јапану иу многим арапским земаља, многи су почели да тумаче да је историја човечанства на заласку, као и да повлаче паралеле између извештаја и разних предсказања. О томе, како се хришћанин односи према теми о крају света ио најновијим средствима електронских достигнућа, у оквиру интервјуа датом порталу "Интерфакс-Религија", причао је викар Астанајске и Алма-Атанске Епархије Епископ Генадије Каскељенскиј.
- Ваше Преосвештенство, надам се да неће бити преувеличано ако кажем да су, везано за технолошке катастрофе у Јапану, које се догађају пред нашим очима, у православним круговима оживела апокалиптична пророчанства?
- Да, истина је да се ни ми не можемо тек тако да оградимо од ових ставова. Ако отворимо последњу књигу Новог Завета, Откровење Јована Богослова, у једној од њених глава, које говоре о пророчанствима последњих времена, наћићемо следећи значајан текст: "И трећи анђео затруби, и паде с неба звезда велика, која гораше као буктиња, и паде на трећину река и на изворе вода. А име звезди беше Пелен. И трећина вода поста пелен, и многи људи помреше од вода, јер постадоше горке ". (Откр. 8, 10-11). Подсетићу вас, чернобилска катастрофа и јесте "пелен". Зато је пре четврт века, након трагедије, која не може да се заборави, реч "пелен" у општем смислу почела да значи "тровање радиоактивним средствима ..."
У вези с тим, сваки хришћанин, који познаје Свето Писмо, не може а да, док гледа трагедију у Јапану упоређујући догађаје у тој земљи са одговарајућим текстом Апокалипсе, нема осећај страха. На крају крајева, а шта ако радијација у великим количинама доспе у светски "океан"?
Сличност је, наравно, чудновата, али истовремено са том чињеницом, са увереношћу се може рећи, да се низ пророчанстава из књиге Откровења још није десио.
- На пример?
- Историја човечанства, како предсказује Апостол Јован, завршиће се онда, када се на земљи установи јединствени, универзални политички режим, односно, царство антихриста, коме ће Бог допустити да има "... власт над сваким коленом и народом, језиком и племеном" (Откр. 13,7). Данас у свету постоји известан број политичких сила, различито усмерених, које су у непријатељству и конфронтацији. То се потврђује у данашњим арапским земљама, и говори о скорој победи једне државе, што је у најмању руку, рано.
Други важан аргумент у корист тврдње да још не живимо у апокалиптичном времену, јесте - сила Цркве Христове, како год то парадоксално звучало. Зар није речено у Јеванђељу: "А зар Бог неће одбранити изабранике своје који му вапију дан и ноћ, и зар ће оклевати? Кажем вам да ће их убрзо одбранити. Али Син Човечији када дође, хоће ли наћи веру на земљи? "(Лука 18, 7-8).
Значи да ће број хришћана на крају људске историје бити незнатан.
Посматрајући како оживљава Руска Православна Црква, колико људи долази у новоотворене храмове, нехотице се замислиш - можда Русија још није рекла своју последњу реч у хришћанској историји? А како је духовни живот на Светој Гори тек напет? А колико људи на Западу прима Свето Православље! Сувише је смешно мишљење неких скептика да, како они кажу, "заношење" хришћанством носи површински карактер и да се јавља као продукт моде. Сетимо се како је средином осамдесетих година постојао само један храм у граду од пола милиона становника и шачица старица у том храму. Данас је недељом рано ујутро пријатно ући у московски метро. У вагону често можеш да видиш лепо одевене госпође и младе људе са молитвеником у рукама.
- У том случају, можда ће крај света бити одложен - као осуда у Ниневији, о
чему говори књига пророка Јоне? - Крај света ће се сигурно десити. Христос је то сасвим одређено и тачно предсказао. Он је дао и низ знакова, по којима можемо да препознамо приближавање краја света, од којих смо неке поменули. Крај света - није догађај стварног, природаног поретка, већ натприродног деловања Свесилнога Бога у битисању васељене, коју је Он створио. Природна историја човечанства завршава се практично потпуном апостасијом, одступништвом, које се одражава владавином силе антихриста. Та владавина зла и порока - завршава се Другим славним доласком у свет нашег Господа и Спаситеља Исуса Христа.
Али, веома је важно да се схвати да хришћанин, и када види како се одвијају предсказања апостола Јована, ни у ком случају не сме да падне у очајање и да тако науди својој души. Сетимо се да се и сама Апокалипса завршава радосним, усхићеним узвиком: "Говори Онај Који сведочи ово:" Да, доћи ћу ускоро ". А мин, да, до ђ и, Г осподи И сусе! "(Откр. 22,20). Па, зар крај периода историје земног човечанства не означава почетак новог периода, где ће се завршити пресељење праведника у свет, где неће бити болести, страдања, патње, смрти - већ вечни живот у општењу са Богом.
Апокалипса, како год да то парадоксално звучи, јесте најсветлија, најоптимистичнија књига религиозне културе човечанства. И зар може последња књига Божијег Откровења да буде другчија?
- У последње време се у православној средини оштро дискутује о томе да ли верници треба да користе нова електронска документа или јединствене социјалне карте, које садрже електронске ознаке и микрочипове ...
- И на те бојазни не можемо тек тако да одмахнемо руком. Опет отварамо апокалипсу и читамо у КСИИИ глави како антихрист "... И учини све, мале и велике, богате и сиромашне, слободњаке и робове, да им даду жиг на десној руци њиховој или на челу њиховом. Да нико не може ни купити ни продати, осим ко има жиг, име звери или број имена њезина ". (Откр. 13, 16-17) И како год да се трудимо да протумачимо овај текст, наводећи историјске аналогије из праксе тржишне економије у Старом Риму, опет је јасно, да он крајње реалистично приказује будући поредак робно-новчаних односа.
Ипак, пре него што изведемо закључке, неопходно је да опет и опет пажљиво прочитамо КСИИИ и КСИВ главу Апокалипсе и да уземемо у обзир 4, 00:15 стих КСИИИ главе, као и 9:11 стих КСИВ главе, из којих се савршено јасно види да ће знак на челу и на руци добити само они људи, који се свесно поклоне антихристу, и који прихвате његову идеологију. А ко одбије поклоњење антихристу - њега једноставно убијају (Откр. 13,15).
То је врло важно да се схвати. То значи ће у најтежим временима прогона упереног на последњу Цркву, Свемилостиви Господ оставити људима могућност избора - да ли да оставе Богом даровану слободу, јер, ако се поклониш звери - примићеш знак, ако се не поклониш - постаћеш мученик.
Примање "знака", "печата" ни у ком случају не претходи одступништву, већ само печатом коначно оверава већ учињено одступништво од Христа и поклоњење антихристу.
На жалост, данас имамо појаву неписмених и, рекао бих, параноичних, псеудобогословских брошура, у којима се шире магијска сујеверја: као да неки знак, који се прими од човека, некаква картица, папирић, електронски чип, сами по себи могу да однесу Богом даровану слободу. Ти натписи ништа заједничко немају са црквеним учењем, ио томе је још 2010. године донето одговарајуће мишљење на специјалном заседању Богословске комисије наше Цркве. Иако су деведесетих година неки познати руски духовници још у то сумњали, након наведеног заседања, о овом питању су заузели јединствен став целе Цркве. Очевидац ми је причао како је један уважени мордовски старац Јероним (Верендјакин) једноставно и утешно говорио: "Папир је, ипак, папир". Ја лично могу да потврдим да је то став и чувених атонских стараца.
Прогрес технике ми не можемо да зауставимо, али, свако ново достигнуће науке и технике може да се искористи како на опште добро, тако и на зло. Сасвим је очигледно да ће прогонитељи Цркве у рукама имати далеко моћнија средства од нероноваца и бољшевика. Да зауставимо апокалиптичне догађаје - не можемо ... Ми само можемо да спасимо себе и да помогнемо да се спасе они, за које нам Господ дарује могућност општења, избављајући их од страхова, усађујући им дух љубави, мира, благости. Не, неће нам бесмислена борба са најновијим средствима елекронског саобраћаја помоћи да црквеном животу привучемо нове хришћане ... Не, то ће учинити жива проповед јеванђељске љубави и чистоте.
Сетимо се како су у ћелији осуђеног Митрополита Санкт-Петербуршког, Венијамина, сваки дан мењали стражаре, јер су се бољшевички поглавари плашили да ће се стражари, гледајући светог старца кроз уски отвор ћелије, запањени од његовог самог изгледа и молитвеног усхићења, сетити Бога. А ми - чега се ми данас бојимо? Оштрог погледа пореских органа?
Мислим да данас свако мора пажљиво да ослушне шта се дешава у његовој души. Каква су се то осећања уселила у њу? Да ли је ту присутан панични страх, униније, очајање, да ли су нас поробиле помисли неповерења према врху свештеничком и да ли су у нама расколничке тенденције ...? Неопходно је да се једноставно смиримо.
Исповедајте те страхове, причешћујте се Светим Христовим Тајнама, сетите се да је Бог неупоредиво јачи од свих ђаволских подвала. Сетите се како је свети апостол Павле, преживљавајући најтежа понижења, и који је свакодневно умирао, ипак клицао: "Јер сам уверен да нас ни смрт, ни живот, ни анђели, ни поглаварства, ни силе, ни садашњост, ни будућност, ни висина , ни дубина, нити икаква друга твар, неће моћи одвојити од Љубави Божије, која је у Христу Исусу Господу нашем ". (Рим. 8, 38-39).
29. април 2011. године, Казахстан
Превод са руског: Танкосава Дамјановић...
