"СА СТРАХОМ БОЖИЈИМ И ВЕРОМ ПРИСТУПИТЕ"
Старац је био тужан што верујући с правом траже од свештеника да се у олтару за њих моли, док они у храму најчешће и не учествују у заједничкој молитви.
Старац каже: "Ја износим Дарове, а они чак ни главу не погну. Вршим возглас: "Мирно стојмо ...", а они седе. Благосиљам их, а они брбљају између себе. Али, најтрагичније од свега је када се врши возглас "Пијте из ње сви ...", а Светој Чаши њих прилази веома мало. За свештеника је то велика туга ".
- Преподобни оче, да ли је потребно да се сви причешћују!
- "То не кажем ја. То каже Господ: "Сви!" (Матеј, 26, 27). Или, та реч можда има и друго значење, које мени није познато ...? У јерејској молитви постоје ове речи: "И удостој нас, Владико, да Твојом моћном руком даш Пречиста Тело Твоје и Часну Крв Твоју, и нама и свим људима". Наравно, ово се односи на хришћане, који нису под епитимојом. Они претходно од свог духовника треба да добију благослов за Свето Причешће.
Како ћеш да се отргнеш од свакодневнице без Божанственог Причешћа, без Христа? Дошао си у храм и пропустио најважније, Свете Дарове, а то је све. Теби је остала само нафора. Ти не знаш шта је то Свети Олтар? То је нешто најдрагоценије што постоји на земљи. Царски престоли, председничке фотеље, академске катедре - имају мању вредност. Свети Престо је несагорива купина. Ту силази Христос, ту обитава Свети Дух. Око Престола стоје свети Ангели. Величанствен, страшан, призор! Често сам се плашио и да дотакнем Свети Престо. И, стојећи пред овим Чудом, ти чујеш како парохијани, уместо да учествују у доживљају необичне Тајне, они шапућу и причају празне речи. А ко врши Богослужење? Да ли сам свештеник или пак јереј заједно са народом? Зашто кажемо "служба"? Онако како свештеник стоји у олтару, исто тако је народ дужан да стоји у храму. Сконцентрисано, прибрано, потпуно се предајући Богу. Ми се већ у тим тренуцима не налазимо на земљи. "Ви који сте Херувими и који се тајно молите ...", ми се, дакле, налазимо на небесима, пред Светом Тројицом. "Отложим попеченије ..."( Одбацимо земаљске бриге ..) (страсти *)...". Сви тада постајемо свештенослужитељи ... О, зашто нас Бог удостојава да то доживимо! Ако верујемо да се пред нама врши Велика Жртва, дужни смо онда да стојимо "са страхом Божијим". Ми треба да плачемо од среће што се Сам Бог спушта и из љубави према нама приноси Себе за жртву. Ако ми у то не верујемо, зашто онда долазимо у храм? Кога обмањујемо? Они, који не долазе у храм, искренији су. Да ли ти, брате, одлазиш на филхармонију? "
- "Да, Преподобни оче, ја волим да послушам добар симфонијски оркестар. Ту се одмарам ".
- "А да ли си чуо да тамо неко разговара? Сви ћуте, плаше се да ништа не пропусте. Шта има већу вредност? Музички звуци, који само одмарају, или присуство Светога Духа, Који спасава! Ако те краљ или председник државе позове по имену да приђеш да би од њега добио поклон, да ли му можеш окренути леђа и рећи: "Нећу!" Па зашто онда не прилазиш Христу, Који из Своје Велике Љубави Себе приноси за жртву због тебе, већ Му окрећеш леђа и изговараш безначајне речи. А, види, какве нам Он дарове даје? Самога Себе!
У цркви морамо да ћутимо, да се концентришемо и да причамо само са Богом ... Да нам Господ да снаге да издржимо то Чудо. Па, заправо би, и свештеник и парохијани морали умрети, јер се налазе тако близу Тајне, која се на њихове очи догађа, тако близу сунца. Али, милостиви Бог нам јавља своју доброту и милост. Чуј и ужасни се! Он чак умире у нашем ништавилу ...".
Код ових речи из очију старца, тог истинитог служитеља Светих Тајни, потекоше сузе.
- "После Свете Литургије ти излазиш из храма испуњен миром, који се из тебе излива, док се та светлост прелива на све што те окружује. Ти у себи носиш Христа. Ти си постао Богоносац. И све се ово садржи у рецимо једне свештеничке молитве: "Дај нам да у понизности служимо Теби ...".
Превод: Танкосава Дамјановић
Старац је био тужан што верујући с правом траже од свештеника да се у олтару за њих моли, док они у храму најчешће и не учествују у заједничкој молитви. Старац каже: "Ја износим Дарове, а они чак ни главу не погну. Вршим возглас: "Мирно стојмо ...", а они седе. Благосиљам их, а они брбљају између себе. Али, најтрагичније од свега је када се врши возглас "Пијте из ње сви ...", а Светој Чаши њих прилази веома мало. За свештеника је то велика туга ".
- Преподобни оче, да ли је потребно да се сви причешћују!
- "То не кажем ја. То каже Господ: "Сви!" (Матеј, 26, 27). Или, та реч можда има и друго значење, које мени није познато ...? У јерејској молитви постоје ове речи: "И удостој нас, Владико, да Твојом моћном руком даш Пречиста Тело Твоје и Часну Крв Твоју, и нама и свим људима". Наравно, ово се односи на хришћане, који нису под епитимојом. Они претходно од свог духовника треба да добију благослов за Свето Причешће.
Како ћеш да се отргнеш од свакодневнице без Божанственог Причешћа, без Христа? Дошао си у храм и пропустио најважније, Свете Дарове, а то је све. Теби је остала само нафора. Ти не знаш шта је то Свети Олтар? То је нешто најдрагоценије што постоји на земљи. Царски престоли, председничке фотеље, академске катедре - имају мању вредност. Свети Престо је несагорива купина. Ту силази Христос, ту обитава Свети Дух. Око Престола стоје свети Ангели. Величанствен, страшан, призор! Често сам се плашио и да дотакнем Свети Престо. И, стојећи пред овим Чудом, ти чујеш како парохијани, уместо да учествују у доживљају необичне Тајне, они шапућу и причају празне речи. А ко врши Богослужење? Да ли сам свештеник или пак јереј заједно са народом? Зашто кажемо "служба"? Онако како свештеник стоји у олтару, исто тако је народ дужан да стоји у храму. Сконцентрисано, прибрано, потпуно се предајући Богу. Ми се већ у тим тренуцима не налазимо на земљи. "Ви који сте Херувими и који се тајно молите ...", ми се, дакле, налазимо на небесима, пред Светом Тројицом. "Отложим попеченије ..."( Одбацимо земаљске бриге ..) (страсти *)...". Сви тада постајемо свештенослужитељи ... О, зашто нас Бог удостојава да то доживимо! Ако верујемо да се пред нама врши Велика Жртва, дужни смо онда да стојимо "са страхом Божијим". Ми треба да плачемо од среће што се Сам Бог спушта и из љубави према нама приноси Себе за жртву. Ако ми у то не верујемо, зашто онда долазимо у храм? Кога обмањујемо? Они, који не долазе у храм, искренији су. Да ли ти, брате, одлазиш на филхармонију? "
- "Да, Преподобни оче, ја волим да послушам добар симфонијски оркестар. Ту се одмарам ".
- "А да ли си чуо да тамо неко разговара? Сви ћуте, плаше се да ништа не пропусте. Шта има већу вредност? Музички звуци, који само одмарају, или присуство Светога Духа, Који спасава! Ако те краљ или председник државе позове по имену да приђеш да би од њега добио поклон, да ли му можеш окренути леђа и рећи: "Нећу!" Па зашто онда не прилазиш Христу, Који из Своје Велике Љубави Себе приноси за жртву због тебе, већ Му окрећеш леђа и изговараш безначајне речи. А, види, какве нам Он дарове даје? Самога Себе!
У цркви морамо да ћутимо, да се концентришемо и да причамо само са Богом ... Да нам Господ да снаге да издржимо то Чудо. Па, заправо би, и свештеник и парохијани морали умрети, јер се налазе тако близу Тајне, која се на њихове очи догађа, тако близу сунца. Али, милостиви Бог нам јавља своју доброту и милост. Чуј и ужасни се! Он чак умире у нашем ништавилу ...".
Код ових речи из очију старца, тог истинитог служитеља Светих Тајни, потекоше сузе.
- "После Свете Литургије ти излазиш из храма испуњен миром, који се из тебе излива, док се та светлост прелива на све што те окружује. Ти у себи носиш Христа. Ти си постао Богоносац. И све се ово садржи у рецимо једне свештеничке молитве: "Дај нам да у понизности служимо Теби ...".
Превод: Танкосава Дамјановић
