 |
| О. Серафим |
Он је својим проповјеђу и богословским радовима, у току свог краткотрајног зивота од 48 година, неуморно доказивао истинитост учења православне вере и погрешног модерног духа и свих порока које наше време доноси. Он је први амерички православни свештеник који је повезан с светоотачком традицијом Цркве. Свети Оци Цркве и испосници, нарочито монашке заједнице у Русији Валаама и Оптине, имали су пресудни значај на духовно формирање младог Евгенија (Јуџина енгл.). Генерација младог нараштаја у Сједињеним Државама Америке, каже Јуџин, духовно је мртва, без компаса је. "Христос је једини излаз из овога света", често је говорио и писао отац Серафим.
Отац Серафим Роуз је родјен 1934. године у Сан Дијегу, у једној методистичкој породици. По карактеру и пословичним изразима и говору више је личио на мајку, а од оца је наследио марљивост у раду и задовољство у малом. Мали Јудзин је био од самог почетка, од раних детињих дана, миран и често замишљен. Рано је почео да чита, тако да је ускоро знао извесне делове Библије. Имао је своје вршњаке, али се мало играо са њима. У школи је био одличан ђак и његови су учитељи гледали у њега са великом надом. Мислили су да ће се Јуџин посветити математици и природним наукама. Још у гимназији научио је два страна језика, француски и немачки, читао је светска књижевна дела, укључујући Достојевског. Особито га је занимала философија, коју је озбиљно студирао у Помони, на колеџу, у Јужној Калифорнији. Стално је жудео за нечим узвишенијим, савршенијим. Мучила га је мисао човека и његовог постојања, јер мора да постоји нека "друга реалност". Није се могао немирни дух младог Јуџина укопчати у оквире протестантизма, јер је то за њега био "статус кво" - људи живе за овај свет, уживају земаљске благодати, али даље се не иде. Тражио је да сазна "истину" у будизму, спиритуализму, источним религијама. Била му је досадна западна мудрост. Био је некад близак философији Ничеа, који је одбацио све што није рационално, што се не може разумом протумачити. Док је Јуџин лутао и тражио шта је и где је истина, изгубио је био интересовање за веру какву је стекао у родитељском дому. За њега ће један монах, његов сабрат, доцније рећи да је Јуџин био монах "који је знао како да пати пре него је дошао до истине, а онда је патио због онога што је нашао". У једној академији у Сан Франциску студирао је кинески и источњачку мудрост. Кажу да је одлично научио тај језик, као да је био родјен у Кини.
У Сан Франциску на универзитету чуо је на једном предавању од једног француског професора да се у изучавању било које религије потребно обратити изворној форми те религије. Сретном околносцу један студент, Србин, препоручио му је да се упозна са православним црквеним обичајима и богослужењима. Баш тада Јуџин упознаје једног свог вршњака, руског богослова, који ће га првом приликом одвести у храм Пресвете Богородице који се налазио у Сан Франциску. Иако није тада познавао језик, ни свештеничке радње, ни вернике окупљене ту на молитву, мирис тамјана и свећа и молитвеност присутних учинили су нарочити, заправо судбински утисак и прелом у души Јуџина. Чудан је тај прелом био, тако несто није никад осетио у протестантским храмовима, а нити у будистичким и источњачким храмовима. Онда се сетио оног француског професора који му је указао на то да је Православље најближе извору хришћанске традиције. Почео је чешће да посећује православна богослужења, да чита књиге, да учи руски и црквенословенски језик. Имао је особиту срећу да постане ученик Архиепископа Јована (Шангајског), који је 1995 канонизован у Руској цркви. Он се радо сећа тих дана, кад је у току три године изучавао православну теологију поред Архиепископа Јована и других верујућих наставника. Он се постепено приближавао Православљу и све га више заволео. Прешао је у православну веру, стекао је добар број пријатеља међу Русима и имао неколико млађих пријатеља-богослова. Јуџин није мировао. Учествовао је у дневним богослужењима, произвели су га за чтеца. Он је кроз сусрет са Христом сазнао да истина није ван нас, да је то лични доживљај који се негује у срцу. Право је задовољство читати књигу "Не од овога света", коју је написао његов сабрат Дамаскин после смрти оца Серафима. Он је, отац Дамаскин, из непосредне близине посматрао рад и стваралачку енергију новог православца и све потешкоће кроз које је отац Серафим са братијом пролазио. Почело се са штампањем и издавањем једног часописа - "Православна реч - набавком и продајом православне штампе и икона у непосредној близини Богородичиног храма у Сан Франциску.
 |
| О.Серафим Роуз |
После смрти Архиепископа Јована, Јуџин и сарадници су желели да се удаље од света и да створе своју заједницу, монашку заједницу по угледу на стародревне пустињаке и испоснике. Нешто позајмицом, нешто од сакупљеног и уштеђеног новца купили су 80 екера (32 хектара) земље у једном удаљеном планинском крају, неких 300 км од Сан Франциска, према северу. Преласком у нови крај направили су малу цркву и пар колиба за становање. Ту се замонашио и Јуџин са монашким именом Серафим, узевши име чувеног руског испосника Серафима Саровског; његов сарадник Глеб (Рус) примио је име светитеља Аљаског Германа. Његова скромна монашка заједница се назвала "Манастир братства Светог Германа Аљаског". Серафим је примио чин јеромонаха 1977. године. Сада то братство броји 15 монаха, младих Американаца који су примили Православље и одлучили се на монашки испоснички живот. Живе као испосници у молитви, у свакодневним службама и задужењима - према појединачним склоностима. Живе од издавачке делатности: издавања свога часописа "Православна реч", од превођења и објављивања православних светитељских списа. Широка мисионарска делатност. Понеки од њих одлазе у свет да помогну онима који их траже за духовну утеху. Чим сам са супругом стигао прошле јесени у ту необицну заједницу, усред Америке, на Западу, питали су ме монаси за Епископа Николаја и Архимандрита Јустина Поповица. Дали су нам на поклон књигу о српским светитељима у енглеском преводу, од Србина, свештеника Данила Рогића. Назалост, отац Серафим - један ретко фини и истраживачки дух - позивео је свега 14 година у том америчко-православном манастиру, али је оставио иза себе веома плодно семе, неколико одличних књига и списа православне садржине, као: "Православље религија будућности", " Божје откровење људском срцу "," Блазени Јован чудотворац "и др Гроб оца Серафима је при самом манастиру, где многи долазе на молитву.
Модерно доба је по много чему сатанско и блиско Антихристу, говорио је и писао отац Серафим Роуз. Упозоравао је православне хришћане да истрају у православном, изворном хришћанском исповедању вере. Његова дела, и обимна књига "Не од овога света" (1000 страница), преводе се на руски. Он је био необичан и храбар Христов војник у мору материјализма, чија се душа сада радује на небесима. Он је и путоказ младим Американцима који хоће и траже истину.
