Читав свет није довољан да се измери човекова глад за постојањем, љубављу и трајањем. Криза је само повод за препознавањем те потребе у себиУ данима великих друштвених и духовних ломова, којих је током протеклих 13, или свих 60 година, било напретек, Срби су окрећући се цркви покушавали да пронађу своју изгубљену духовност. Психолози су то објашњавали тезом да човек у кризним ситуацијама увек тражи чврст ослонац, а како је током минулих година све на шта бисмо покушали да се ослонимо постајало труло, људи су посезали за црквом. Неки су јој се вратили, а неки је тек открили. Владика, изгледа, нарочито уме с људима „од фине жице", уметницима, онима за које мештани Ковиља кажу да су „на своју руку". Међу њима Ковиљчани најчешће препознају глумце. На литургијама, јутрењима и поноћкама, за Божић, Васкрс, у друге велике али и „мале" дане, на конак или поподне, долазе по савет, утеху, праву реч, смирење или просто - само долазе.
Ових дана, у манастиру који мирише тишином, угошћује нас сам владика. У гостинској соби пијемо кафу и чај, а после распитивања о здрављу, почиње прича о поновој нађеној духовности. Иако се сада лагано зацељују ломови претходног времена, верници и даље стижу у манастир, каже отац Порфирије који потребу да се управо у том времену трага за собом, својом духовношћу и духовношћу свог народа, објашњава овако: „Ми, православни хришћани верујемо да је Бог љубав и да у нашем животу све бива по његовом промислу који је и израз те љубави. Зато, независно од тога да ли се налазимо у околностима које нам одговарају, или у ситуацији која није повољна по нас - своју садашњицу прихватамо како дар Божји и као задатак. Уопштено узевши, свима је познато да су код нас људи после Другог светског рата били против цркве и вере у Бога. Криза је помогла многима да се од неверја окрену цркви и Богу.
Владика јегарски каже да га радује што све више људи у цркву данас долази да би препознали лепоту живота на основу духовних вредности. „Људи схватају да црква није систем правила, нешто што спутава слободу, него у њој виде простор правог живота, у свим његовим областима. Поред духовног, у цркви се афирмише и оно што је материјално и што је човекова околина, јер, човек је постављен у свет као свештеник који негује, одгаја и развија све што му је дато. Само онда када природу благодарно примамо као дар Божји, нећемо је бахато експлоататорски злоупотребљавати и вршити насиље над њом. Изван оваквих размишљања, не може се ни болни, еколошки проблем ваљано решити. Екологија, као однос према своме животном окружењу није само предмет просвећености и морала, него је, пре свега, примарни духовни проблем.
Посетиоци манастира Ковиљ у великом броју су млади људи, у које спада и рокенрол популација - чланови познатих бендова и њихови фанови. Управо о њиховој култури, пре отприлике годину дана у једном другом дневном листу, отац Порфирије је говорио као о „неаутентичној духовности". У новинама је стајало да „рокенрол као покрет и поглед на свет, као својеврсна религија, био је и остао атрактиван за многе младе људе, пре свега на Западу, у Европи и Америци, а потом и код нас. То је сасвим разумљиво. Где год одсуствује аутентична духовност, места налази непотпуна, извитоперена и лажна".
Игуман ковиљског манастира појашњава: „Све зависи од тога како приступамо рокенролу. Уколико је рокенрол једини поглед на свет, једина „духовност", која покрива све сфере живота, онда је он штетан, јер задобија квазирелигијске димензије.
Међутим, неко ко слуша или ствара рок музику, не значи да не може бити хришћанин. Ако је, пак, хришћанин, и на ономе што слуша и на ономе што ствара, било да је тога свестан или не, оставља свој хришћански, Христов печат. Према томе, није ни све што је у рокенролу обавезно, само по себи зло. Када и ако у њему има добра, то је онда од Бога, јер је свако добро од Бога. Црква то добро онда препознаје као своју имовину, као своје власништво. Антички философи су говорили о „сперматикос логосу", расејаном смислу. Ако ништа друго, и код присталица рокенрола се често препознаје управо чежња и носталгија за смислом и љубављу."
Глумци имају привилегију
Сусрета са уметницима у том „расејаном свемиру Божјем", владика Порфирије имао је током протеклих година много. Упознао је многе глумце, редитеље, драматурге, постао пријатељ са некима од њих, чак признаје да је у личном контакту са њима кориговао неке своје ставове. „Дарови, таленти су путеви, лествице којима се човек успиње до смисла живота, до Бога. Уметници су свакако посебно обдарени људи. То је велика привилегија, али и својеврстан крст. Јер, ако уметник присваја дарове, подређујући их своме егу, онда он никада не дође до Бога као циља и пуноће живота. Дарови тада постају терет и мука. Ако, пак, уметник, распињући себе, кроз своје дарове служи Богу и ближњем, онда он понире у радост и лепоту живота као дара Божјег. Као код сваког човека, тако и код уметника, али, можда интензивније него код других, бије се стална битка између љубави према себи и љубави према Богу."
http://arhiva.glas-j...R01070205.shtml
