Као после "Норд-Оста", као после Беслана, тако и после експлозија на метро станицама "Љубјанка" и "Парк културе", поново нас питају: а где је био ваш Бог? Због чега Он ништа није учинио? Због чега је Он то допустио? Ако постоји Бог, због чега се зло тако лако, без препрека пројављује у свету? И на то питање треба поново одговарати. И ми ћемо наравно одгворити онако како је Сам Христос одговорио: "У то време дођоше неки и казаше за Галилејце којијех крв помеша Пилат са жртвама њиховим. И одговарајући Исус рече им: мислите ли да су ти Галилејци били најгрешнији од свију Галилејаца, јер су тако пострадали? Не, кажем вам, него ако се не покајете, сви ћете тако изгинути. Или они осамнаест што на њих паде кула Силоамску и поби их, мислите ли да су они најкривљи били од свију Јерусалимљана? Не, кажем вам, него ако се не покајете, сви ћете тако изгинути "(Лк.13, 1-5). Одговор је једноставан, али је та једноставност само привидна. Управо та једноставност нас покреће на вероватно најнепријатније и најнепожељније дело - да тражимо корене зла у самом себи, а не у спољним околностима.
Али, питаћете зар у метроу нису погинуле случајне жртве и то од руку преступника. И то је тачно. Преступници треба да буду кажњени и председник је обећао на ТВ-у да ће "их све уништити". Али разговор о томе што се десило није само разговор о криминалном делу, већ о злу као таквом, од кога страда онај, ко ни за шта није крив. И најважније питање: где је у том контексту Бог?
Ми, хришћани, верујемо, да Бог није аутор или режисер зла, Бог не жели ничију смрт и не жели никога да мучи или казњава, али Бог допушта зло, према чијем постојању и деловању Он остаје неутралан, како би жртва зла имала повод да се обрати Богу. Невино погинули није изгубљен за Бога. Смрт не раздваја од Бога. И због тога смрт није оружје против добра, већ против тога ко је причињава. И свест о томе је најбоља утеха за хришћанина.
Али, ако међу људима постоји зло, то само значи да постоји простор за зло, значи да оно има где да се реализује, и на нечији рачун да се храни. Али ова расуђивања већ нису позиви на уништење преступника. За оваква расуђивања је потребан одређен морални подвиг.
Да бисмо делимично проникли у суштину питања не објашњавајући много и компликовано, довољно је да се обратимо обичним бројкама. Експлозија у метроу је однела око 40 живота, али тог истог дана у тој истој Москви број учињених абортуса је мислим прешао стотину, а можда и неколико стотина. Људе у метроу су убили терористи, а нерођену децу су убиле сопствене мајке и лекари, који су добили лиценцу на то убиство не од Бен Ладена већ од наше државе, која тако негодује по питању невиних жртава.
Терористи су проузроковали једну експлозију за неколико година, а децу убијају СВАКИ ДАН. Убијају и бацају у канализацију. Али то се не приказује на телевизору, председник се тиме не бави, тим жртвама се не поставља споменик на тргу. И због тога тог зла као да и нема. Тако да је питање ко је прави терориста много сложеније него што се то чини на први поглед. Али закључак и прогноза су једноставни: Наша савест ће се будити од експлозија све до тада, док не научи да сама стражи. И када се то деси, моћићемо да одлучујемо.
Превод са руског др Радмила Максимовић
