Јуче сам посетио три болесника: Клару (Марију), Андрујушу и Валентину. Све троје умиру - тешко и мучно. Клара је већ скоро старица, недавно се крстила, али неко може да помисли да је читав живот проживела у Цркви - тако је светла, мудра и прозрачна. Андрјуши је - 25 година, а његовом сину само година дана. За њега се моле десетине, а вероватно и стотине људи, доносе му лекове, возе га колима у болницу и кући, скупљају новац за његово лечење - а он има метастазе по целом телу. И овај дан није неки посебан, већ као и сваки други дан.
Прошло је подне. Умрла је Клара. Умрла је Валентина. У
Чеченији је погинуло шест руских војника - а не јављају колико Чеченаца ... Умрла је Катја (из одељења за онкологију) - девојка са великим плавим очима. О томе су ме обавестили у време службе.Лако је веровати у Бога, када трчиш пољем. Сија сунце, и цвеће мирише, и ваздух струји, пун цветног мириса. "И на небу видим Бога", - као код Љермонтова. А овде? Бог? Где је Он? Ако је Он благ, свевидећи и Свемогући, због чега ћути? Ако их Он тако кажњава за њихове грехе или за грехе њихових родитеља, како многи мисле, онда Он никако није "дуготрпељив и многомилостив", већ је несажаљив.
Бог допуста зло ради наше користи или када нас учи, или када жели да нам се не деси нешто још горе - тако су учили богослови из прошлости, још од средњег века и Византије, и ми то исто тврдимо као и они. Да ли су мртва деца - Божија школа? Или допуштење мањег зла, да би се избегло веће?
Ако је Бог све тако устројио, ради нашег уразумљења, онда то није Бог, већ зли демон, и због чега се онда њему клањати, њега треба просто изагнати из свог зивота. Ако је Богу ради нашег уразумљења било потребно да умру Антос, Саша, Жења, Аљоша, Катја итд, ја не желим да верујем у таквог Бога. Напомињем да ре; "верујем" не значи "признајем да Он постоји", "веровати" знаци "имати поверење, предавати себе". Онда произилази да су били у праву они који су 30-их година рушили цркве и палили иконе, они који су претварали цркве у дворове културе. Више него тужно. Страшно.
Бог допуста зло ради наше користи или када нас учи, или када жели да нам се не деси нешто још горе - тако су учили богослови из прошлости, још од средњег века и Византије, и ми то исто тврдимо као и они. Да ли су мртва деца - Божија школа? Или допуштење мањег зла, да би се избегло веће?
Ако је Бог све тако устројио, ради нашег уразумљења, онда то није Бог, већ зли демон, и због чега се онда њему клањати, њега треба просто изагнати из свог зивота. Ако је Богу ради нашег уразумљења било потребно да умру Антос, Саша, Жења, Аљоша, Катја итд, ја не желим да верујем у таквог Бога. Напомињем да ре; "верујем" не значи "признајем да Он постоји", "веровати" знаци "имати поверење, предавати себе". Онда произилази да су били у праву они који су 30-их година рушили цркве и палили иконе, они који су претварали цркве у дворове културе. Више него тужно. Страшно.
А можда да не размишљамо о томе, већ да се само утешим? Давати ономе, коме је потпуно лоше, тај "опијум за народ", и биће им лакше. Тешити, умиравати, жалити. Али опијум не лечи, већ само привремено успављује, отклања бол три или четири сата, а потом га је потребно узимати опет и опет. И уопште страшно је говорити неправедно - посебно о Богу. Не могу.
Господе шта да радимо? Гледам твој крст и видим као Ти у мукама умиреш на њему. Гледам Твоје ране и видим Те мртвог, нагог, непогребеног ... Ти си у овом свету поделио с нама наш бол. Ти као један од нас узвикујеш, умирући на свом крсту: "Боже, Боже мој, зашто си ме оставио?" Ти, као један од нас, као Жења, као Антон, као Аљоша, као на крају крајева свако од нас, поставио си Богу то страшно питање и "испустио дух".
Ако апостоли тврде да је Исус умро на крсту за наше грехе и искупио их Својом Крвљу, онда смо ми искупљени (погл. 1 Кор 6, 20; такодје 1 Петр. 1, 18-19) значи ми не страдамо због греха - својих, родитељских, нечијих. Христос је већ за њих пострадао - тако уче апостоли, и то је основа њиховог богословља. Тако да се закључује да се не зна због чега ми страдамо.
Тада Христос, Који нас је искупио од законске клетве Својом
Господе шта да радимо? Гледам твој крст и видим као Ти у мукама умиреш на њему. Гледам Твоје ране и видим Те мртвог, нагог, непогребеног ... Ти си у овом свету поделио с нама наш бол. Ти као један од нас узвикујеш, умирући на свом крсту: "Боже, Боже мој, зашто си ме оставио?" Ти, као један од нас, као Жења, као Антон, као Аљоша, као на крају крајева свако од нас, поставио си Богу то страшно питање и "испустио дух".
Ако апостоли тврде да је Исус умро на крсту за наше грехе и искупио их Својом Крвљу, онда смо ми искупљени (погл. 1 Кор 6, 20; такодје 1 Петр. 1, 18-19) значи ми не страдамо због греха - својих, родитељских, нечијих. Христос је већ за њих пострадао - тако уче апостоли, и то је основа њиховог богословља. Тако да се закључује да се не зна због чега ми страдамо.
Тада Христос, Који нас је искупио од законске клетве Својом
Часном Крвљу, иде земљом не као победник, већ као побеђени. Он ће бити ухваћен, распет и умреће мученичком смрћу са речима: "Боже, Боже мој, зашто си ме оставио?". Њега остављају сви, чак и најближи ученици. Његове следбенике ће такође хватати и убијати, затварати у тамнице и логоре од времена апостола и скоро до Дитриха Бонхофера, мати Марије и Максимилијана Колбе, па до хиљаде мученика совјетског гулага.
Чему све то? Не знам. Али знам да се Христос сједињује са нама у невољи, у боли, у богоостављеност - осећам Његово присуство поред гроба умрлог детета. Христос улази у наш живот да би нас сјединио пред лицем боли и невоље у једно, да би нас окупио заједно, како у тренутку невоље не бисмо остали један на један са том невољом, као што је некада Он остао.
Сједињујући нас у једно пред лицем невоље, Он ради оно, што нико друго нема моћ да уради. Тако се радја Црква.
Шта ми знамо о Богу? Само оно што нам је објавио Христос (Јн. 1, 18). А Он нам је јавио, поред свега осталог, и Своју остављености од стране Бога и људи - управо у тој остављенсоти Он се највише сједињује са нама.
Грци, а после њих и Римљани су увек желели све да знају. На томе је заснована цела античка цивилизација. Управо на тој неумитној и неутољивој жеђи знања. Такодје су хтели да знају и о Богу, када су постали хришћани - да ли Он може све или не. Одатле реч "Свемогући" или Омнипотентс, један од епитета Јупитера у римској поезији, који веома воли да користи Вергилије у својој "Енеиди". А Бог је "неизрецив, невидљив, непостижан" (то нисмо сазнали из богословља, које често у утиацј античке филозофије, већ из молитвеног искуства Цркве, из опита Евхаристије - није случајно да сваки свештеник стално понавља те речи за време сваке Литургије), и због тога ми једноставно нисмо у стању да одговоримо ни "да" ни "не" на питање "Може ли Бог све?". И зато, не знам ко је крив за бол, али знам ко страда заједно са нама - Господ.
Сједињујући нас у једно пред лицем невоље, Он ради оно, што нико друго нема моћ да уради. Тако се радја Црква.
Шта ми знамо о Богу? Само оно што нам је објавио Христос (Јн. 1, 18). А Он нам је јавио, поред свега осталог, и Своју остављености од стране Бога и људи - управо у тој остављенсоти Он се највише сједињује са нама.
Грци, а после њих и Римљани су увек желели све да знају. На томе је заснована цела античка цивилизација. Управо на тој неумитној и неутољивој жеђи знања. Такодје су хтели да знају и о Богу, када су постали хришћани - да ли Он може све или не. Одатле реч "Свемогући" или Омнипотентс, један од епитета Јупитера у римској поезији, који веома воли да користи Вергилије у својој "Енеиди". А Бог је "неизрецив, невидљив, непостижан" (то нисмо сазнали из богословља, које често у утиацј античке филозофије, већ из молитвеног искуства Цркве, из опита Евхаристије - није случајно да сваки свештеник стално понавља те речи за време сваке Литургије), и због тога ми једноставно нисмо у стању да одговоримо ни "да" ни "не" на питање "Може ли Бог све?". И зато, не знам ко је крив за бол, али знам ко страда заједно са нама - Господ.
Како онда да схватимо зло које се дешава у свету? Њега не треба разумети - с њим се треба борити. Победјивати зло добрим, како нас позива апостол Павле: болесне лечите, сиромашне облачите и храните, рат заустављајте итд.. неуморно. А ако нам не успе, ако нам понестане снаге, поклонимо се онда Твоме крсту, ухватимо се тада за његово подножје као за једину наду.
"Бога никада нико није видео". И само нас једна нит сједињује са Њим - Богочовек Исус, у Коме сва Божија пуноћа пребива телесно. И само једна нит нас сједињује са Господом - име јој је љубав.
Он је умро на крсту као преступник. Мучно. Торинска плаштаница са страшним траговима крви, са траговима од рана, по којима савремени патологоанатоми успостављају у детаље клиничку слику последњих часова Исусовог живота - то је заиста истинска светиња за ХХ век. Сав ужас смрти није никоме и никако прикривен! Гледајући слику Голбејна "Мртви Христос", херој Достојевског узвикнуо је да се од такве слике може изгубити вера. А шта би он рекао када би видео Торинску плаштаницу, или хитлеровске концлогоре, или мртвачницу у дечијој болници 1995. Године?Шта је било даље? На почетку 20-е главе Јевандјеља од Јована видимо Марија Магдалина, а потом апостоле Петра и Јована и осећамо ту бол којом је прожето све у јесење Васкршње јутро. Бол, туга, очајање, умор и поново бол. Али ту продорну бол, ту продорну безнадежност, о којој тако јасно говори Јевандјеље од Јована, а коју осећам сваку пут поред дететовог гроба ... Осећам их с болом, кроз сузе и очај, верујем - Ти си заиста васкрсао, Господе мој.
Док сам писао овај одломак, умрла је Клара, затим Валентина, а последњи је умро Андрјуша - још три гроба. Један дечак ми је пред самрт признао да не верује у загробни живот и зато се боји да је лош хришћанин. Рекао сам му да проблеми са прихватањем ствари које се односе на живот после смрти, сведоче супротно - о његовој вери.
А ево зашто. Један, притом не веома млад свештеник, рекао ми да му је веома тешко да суди о смрти и учи своје парохијане да је се не боје, јер он сам никада није изгубио људе који су му истонски блиски. Поштено. Веома поштено. И потпуно тачно. Мени је увек страшно да посматрам јучерашњег семинаристу, који важно и нежно, али с висине теши мајку која је изгубила дете, да је то у ствари добро, да ју је Бог тако благословио, и због тога не треба да буде тужна.
"Бог није Бог мртвих, већ живих, јер су код Њега сви живи", - да, о томе нам Христос говори у Свом Јевандјељу (Лк. 20, 38). Али да би та вест ушла у срце, свакоме од нас је неопходан лични опит, невоља, туга и губитак, опит, који нас низводи у бездан истинског очаја, туге и суза, и потребни су не дани или недеље, већ године истинског бола. Та вест улази у наше срце - само без наркозе и само кроз сопствене губитке. Она се не може усвојити као школски час. Смем да тврдим: онај ко мисли да верује, а није преживео то искуство боли, греши. То још није вера, то је само прикључивање вери других, кога желимо да подржимо у животу. И даље: онај ко тврди да верује у бесмртност и позива се притом на одговарајућу страницу катехизиса, уопште не верује у Бога, већ у идола, коме је име - сопствени егоизам. "Бога никада нико није видео". И само нас једна нит сједињује са Њим - Богочовек Исус, у Коме сва Божија пуноћа пребива телесно. И само једна нит нас сједињује са Господом - име јој је љубав.
Он је умро на крсту као преступник. Мучно. Торинска плаштаница са страшним траговима крви, са траговима од рана, по којима савремени патологоанатоми успостављају у детаље клиничку слику последњих часова Исусовог живота - то је заиста истинска светиња за ХХ век. Сав ужас смрти није никоме и никако прикривен! Гледајући слику Голбејна "Мртви Христос", херој Достојевског узвикнуо је да се од такве слике може изгубити вера. А шта би он рекао када би видео Торинску плаштаницу, или хитлеровске концлогоре, или мртвачницу у дечијој болници 1995. Године?Шта је било даље? На почетку 20-е главе Јевандјеља од Јована видимо Марија Магдалина, а потом апостоле Петра и Јована и осећамо ту бол којом је прожето све у јесење Васкршње јутро. Бол, туга, очајање, умор и поново бол. Али ту продорну бол, ту продорну безнадежност, о којој тако јасно говори Јевандјеље од Јована, а коју осећам сваку пут поред дететовог гроба ... Осећам их с болом, кроз сузе и очај, верујем - Ти си заиста васкрсао, Господе мој.
Док сам писао овај одломак, умрла је Клара, затим Валентина, а последњи је умро Андрјуша - још три гроба. Један дечак ми је пред самрт признао да не верује у загробни живот и зато се боји да је лош хришћанин. Рекао сам му да проблеми са прихватањем ствари које се односе на живот после смрти, сведоче супротно - о његовој вери.
А ево зашто. Један, притом не веома млад свештеник, рекао ми да му је веома тешко да суди о смрти и учи своје парохијане да је се не боје, јер он сам никада није изгубио људе који су му истонски блиски. Поштено. Веома поштено. И потпуно тачно. Мени је увек страшно да посматрам јучерашњег семинаристу, који важно и нежно, али с висине теши мајку која је изгубила дете, да је то у ствари добро, да ју је Бог тако благословио, и због тога не треба да буде тужна.
Вера у то, да су код Бога сви живи, даје нам се само уколико ми радимо све могуће за спасење живота оних који нас окружују, само ако се не прикривамо том вером из чисто егоистичних циљева, како не би имали превише горчине или да нам не би било болно.
Али одакле ипак зло у свету? Због чега су деца болесна и умиру? Покушаћу да испричам једну досетку. Бог нам је дао свет ("Ево дао сам вам" - Пост. 1, 29). Ми сами сви заједно, покваривши га, криви смо ако не за све, али за врло много невоља. Ако говоримо о рату, ту је наша кривица увек видљива, за болести се не види увек, али је честа (екологија, тровање околине итд). свет у библијском смислу те речи, свет, који лежи у злу, тј Друштво или ми сви заједно, ето ко је крив.
У нашим црквама међу светим иконама приметно место заузима икона "Силазак у ад" - на којој је представљен Господ Који се спушта негде у земаљске дубине, а заједно с тим и у дубине људске туге, очаја и безнадежности. У Новом Завету се о том догадјају уопште не говори, само постоје две речи у Апостолском символу вере -descendit ad inferos("спустивши се у ад"), али се доста помиње у нашим црквеним песмама.
Господ не само да страда Сам, већ се спушта и у ад, како би поделио бол других. Он нас увек зове са Собом, говорећи нам: "За Мном иди". Ми се истина често трудимо да Га пратимо. Али тада ...
Тада се трудимо да не видимо туђу бол, затвармо очи и уши. У совјетско време скривали смо инвалиде у резерватима (као на пример на Валааму), да их нико не би видео, тобоже жалећи своје сународнике. Мртвачнице у болницама су често скриване на последњим вратима, како се нико никада не би досетио да се ту умире. И слично томе. Ми и данас, ако се сматрамо неверујући, покушавамо да се играмо "мачке и миша" са смрћу, да стварамо форму као да она не постоји, како је учио Епикур итд... Другим речима, да се не би бојали смрти користимо нешто слично аналгетику.
Ако се сматрамо верујући, онда не поступамо боље: говоримо, да она није страшна, да је то воља Божија, да не треба туговати за упокојеним, јер тиме сами ропци на Бога и сл. Овако или онако, али слично неверујући оградјујемо се од бола , инстинктивно се скланајамо од њега, буквално од удара над нама подигнуте руке, то јест такодје користимо ако не наркотик, онда у сваком случају аналгетик. Тако радимо за себе. А према другима поступамо још горе. Човеку који осећа бол, покушавамо да сугеришемо да се то њему само чини, јер он не воли Бога итд. А као последица тога човека коме је лоше, тешко и болно, остављамо самог са том боли, остављамо га самог на најтежем месту његовог животног пута .
А требало би се спустити заједно с њим у ад следећи Господа - осетити бол онога ко је поред нас, у свој њеној пуноћи, неприкривености и истинитости, поделити је, преживети заједно.
Када је мојој осамдесетогодишњој родђaки умрла сестра, с којом је заједно живела цео живот, рекла ми је после отприлике годину дана: "Хвала вам што ме нисте тешили, већ сте све време били поред мене". Мислим да се у томе и састоји хришћанство, да будемо поред, заједно, јер је могуће утешити човека који је изгубио новац или сломио ногу. Утешити значи показати му да то што му се десило није тако страшно. Таква утеха не постоји када се ради о смрти блиског човека.
Ми смо - људи Страсне Суботе. Господ је већ скинут са Крста. Он је већ вероватно васкрсао, јер о томе говори прочитано Јевандјеље у време ручка, али још нико за то не зна. Анђео још није јавио: "Нема Га овде. Васкрсао је ", о томе нико не зна, већ само осећају они, који нису престали да осећају ..
