 |
| Схиигуман Сава |
Шта представља извор мисли? То су углавном жеље срца. Ако преовладава прва врста разума мисли ће бити усмерене на потребе тела, при развоју разума друге врсте човеком ће владати умна интересовања за науку, уметност. А ако постоји благодатни разум (трећа врста) мисли ће се првенствено односити на духовну област: религију, покајање итд Шта је човек даље од Бога, тиме су његове мисли растројеније и његова душевна преживљавања беспокојнија. Шта је човек ближе Богу, то се круг његових мисли усредсредјује на једну бестрасно мисао, а то је посебна врста или осећај ума. Најважнији моменат у аскетском искуству је "чување ума" (не предавати га сујети овога света и споља наметнутим утисцима).
Најважније у чувању ума је - сећање на Бога. Шта се дешава са рибом када је извадјена из воде, то исто се дешава и са умом, који је заборавио на Бога и лута размишљајући о овом свету. Извор мисли је у значајној мери и свет духова. То се потврдјује иу Јевандјељу: "Дјаво је ставио у срце Јудино да Га изда". Када је свети Јован Златоуст писао тумачење на посланице апостола Павла три дана, његов келејник прокл је видео апостола Павла који је стајао поред светог Јована Златоуста и шапутао му на ухо своје мисли. И због тога ауторство тумачења се не може приписивати само светом Јовану Златоусту.
Многе мисли које нам се појављују, понекад неочекиване, су од Бога, Андјела, светих и од наших невидљивих непријатеља - сатаниних слуга. И због зога свети оци предлажу да разазнамо одакле нам долазе мисли - да ли од Андјела или од нечастивог. Мисли могу бити људске (од нас самих), од Андјела и од демона - три врсте. Мисли од демона се састоје од страсти, пристрасти, мржње, злопамћења, осудјивања. Мисли од Андјела подразумевају бестрасно видјење ствари, тако да се ум не узноси и не унижава, не предаје неразумној привезаности, и не буде многобрижан.
Преподобни Серафим је сматрао да је од Бога само прва мисао која се појави у његовој глави. Варсануфије Велики каже: "Кроз мене малог, говори ти Бог".
Старац Зосима из Тројице-Сергејеве лавре каже: "Дешава се понекад да осећам велико страхопоштовање јер унутар себе осећам силу и глас Божији. Знам да понекад својим речима наносим бол људима, а понекад Бог теш људе мојим речима, али сам обавезан да говорим то што добијам од Бога. Нешто своје никада не говорим. И дешава се реч Божија, јер је она истина и живот ".
Наравно, само су свети и подвижници благочестивости могли да говоре о примању мисли од Бога и Андјела. Али на људе који се налази у стању очишћења утичу и Андјели и дух злобе. Ми обично не обраћамо пажњу одакле се појавила нова мисао, одакле је настала жеља? А то је тако важно да се спозна и одреди да ли је мисао дошла са десне стране - од Андјела Чувара, или с леве - од духа злобе. Помисли од демона су увек испуњене смутњом и тугом. Помисао од Бога долази тихо и са радошћу.
Добри Андјео је тих, скроман, кротак, миран. Он сугерише чистоту, правду, целомудреност, мекост, снисходљивост, љубав и благочестивости. Зли андјео је злобан, гневљив, неразуман.
Способност за разликовање мисли је нешто што поседују људи који су већ зрели у духовном животу. Схимонах Силуан пише: "Љубав према овоземаљском опустошује душу, и она тада постаје учмала, горди се и не жели да се моли Богу. Непријатељ видевши да душа није у Богу, ломи је и слободно ставља у ум оно што жели убацујући час једне час друге помисли. "Борбу са помислима Господ прима као мучеништво" (свети Варсонуфије)
Човек који стиче непрекидну молитву нема времена ни да размишља о било чему овоземаљском. Непрестана молитва чува од утицаја мрачних сатанских сила. У одредјеним случајевима, када је потребно да брзо донесемо добру одлуку, треба се усрдно и пажљиво, од свег срца помолити Андјелу Чувару да нам помогне и укаже на правилне мисли. А када добијемо оно што смо молили, онда му наравно у мислима треба заблагодарити.
Душа је - Христова невеста. И као што тело треба чувати од видљивог греха, тако и душу и ум треба чувати од непотребних помисли. Грешна мисао, која је наметнута споља и не налази сагласност код човека, не сматра се за грех.
У једном манастиру је живео монах, код кога се примећивало да када је ишао сам, често се окретао на леву страну и са пола гласа говорио: "Одричем се". Он се то одрицао од наметнутих, било непријатних мисли које му је убацивао сатана. "Ја не желим да одговарам за тудје мисли", - објашњавао је монасима. Он је мудрио поступао пресецајући ток убацивања речју "одричем се".
Срећан је онај чије размишљање није маштовито. Ми нисмо одговорни за случајне мисли, али за жеље носимо одговорност. Архиепископ Јован пише: "Од једне малене помисли као паучина танке, може да се преокрене небо". Протојереј С.: "човекове мисли имају крајње снажан утицај на стање и расположење његовог срца и дејства".
***
Из књиге "Господ нам је близу: Житије, сећања духовних чеда и рад схиигумана Саве (Остапенко)", издате у Сретењском манастиру.
