Шта представља препреку за одлазак у манастир?

 Пут у манастир

На седници Светог Синода Руске Православне Цркве 25.децембра 2009. године донета је одлука да се благослови отварање Ваведењског женског манастира у граду Тихивну Лењинградске области и да се за настојатељицу постави монахиња Тавита (Феодорова). Настављамо разговор са мати Тавитом.

- Које навике сметају човеку да оде у манастир?

- «Волим маму највише на свету». Не Бога, већ маму. О томе је написано у Јевандјељу: «Ко љуби оца или мајку, више од Мене, није Мене достојан; и ко љуби ћерку или сина више од Мене, није Мене достојан». (Мт. 10, 37).

Шта човека враћа у свет? Старије жене например имају изговор: «Треба унуке васпитавати». Колико жена би могло да буде у манастиру које у свету живе саме! Али се све боје тешкоћа монашког живота. Тешкоћа се састоји само у томе да се Бог воли више од свега овоземаљског.

- Које навике највише сметају нама, мирјанима у нашем животу?

- Таштина. Код мирјана је то посебно развијено. Сваки мирјанин је по правилу паметнији од Бога. Он боље зна, он је све сам видео. Сопствено мишљење је то што човек треба да одбаци. У Православљу се то назива гордошћу.

Баш сам данас размишљала о томе да вероватно нема ни једног монаха или монахиње, с којим (којој) бих ушла у неку дискусију при сусрету. Ми никада не дискутујемо, ми можемо да водимо дијалог. Свако може да остане при свом, али нема спора. Мирјанин није такав - он има своје мишљење. Не може се водити дијалог са сваким мирјанином. Он се обично труди да докаже свој став. Монах - не.
То је вероватно и основни разлог због чега мирјани не остају у манастиру. Тамо би неко требало да слуша њихов став, а то не може тако. Тамо треба трпети, нико није обавезан да те слуша. Можеш све да испричаш духовном лицу које ти је додељено, и можда ће ти он све објаснити.

- Али шта ће човек добити када одбаци сопствено мишљење? Ми смо егоисти, ми очекујемо нешто у замену.

- Спасење душе. И одмах ћемо задобити цео свет. Ја пре неколико година не бих ушла у кафић у коме данас разговарамо, јер бих се осећала непријатно. Сада ми је свеједно. Могу да будем свуда. «Монаху је свуда место» - те речи сам чула на Голготи у Јерусалиму. Господ је свуда. Важно је то каква сам ја.

- На Голготи у Јерусалиму?

- На Воздвижење је у Храму Гроба Господњег служио Патријарх, окупило се хиљаде људи, и сви су желели да дођу до Голготе, а ја сам се сама тамо нашла. Ускоро је грчки монах почео све да помера, јер је долазио Патријарх. Ја сам иначе попустљив и помирљив човек, али сам се прибила уз мраморни стуб да не бих упала у масу и тај монах из неког разлога није обратио пажњу на мене. Тада сам чула глас са стране: «Мати, не брини, монаху је свуда место. Бићеш данас са Патријајархом на Воздвижењу».

Наша петогодишња Даша ме је упитала: «Мати, а када одемо на Голготу, хоћемо ли тамо видети правог Бога?» Она је веома желела Правог. Ја нисам могла да јој објасним јер је мала да је Бог видљив и невидљив. Бог је свуда присутан и у сваком трену. Код неког светитеља сам прочитала следеће: «Ако овде нема Бога, како ја могу овде да се налазим? Значи и Бог је овде».

Човек просто или постаје свестан тога или не. Неко ради, неко је изашао да попуши цигарету ...А Бог свакако постоји, и само ако тај човек на секунду помисли да Господ све види, одмах ће се и десити неко чудо.

- Да ли је у Вашем манастирском животу чудо сусрет са неким људима или неочекивана помоћ?

- Све је чудо. Чудо је то што ме је Господ просветлио и ја могу да мислим. То је велико чудо. Добро би било да се то чудо деси са свим људима и да сви пожеле да живе по Богу и да оду у манастир. То је најважније чудо. А у манастиру сви живе чудом. Сви су тога свесни: без чуда је немогуће живети. Чудо је реалност нашег живота. Савршена природа је наше стање. За мирјанина и непросвећеног човека чудо је неки необичан догадјај, а за нас је чудо - живтона норма.

Ви идете у цркву и поред икона вам се нешто дешава. То је чудо. Неко се радује: «Господ је услишио, син је положио испит!» За нас је то уобичајен поредак ствари, и зато и кажемо: «Иди у цркву пре операције, жури, узми благослов!» И видиш потом да је све нормално, и да операција није ни потребна.

Монах живи у том чуду. За њега је оно реалније него за вас, јер смо ми све време у цркви. Манастир је место посебне благодати. Ви, мирјани, у одређено време напуштате цркву, проводите време у свом стану итд. Ви само повремено долазите у цркву или манастир, и зато имате друкчији осећај чуда.

Нема ништа боље од монашког живота. Због тога сам  постала монахиња, ако не бих сматрала да нема ништа боље од тога? Треба тежити ка најбољем. Сматрам да је најбољи начин живота - у манастиру.

Нама, монасима је теже да будемо у свету, него вама да будете у манастиру. Ми смо непрекидно у структури благодати. Ви све то умом схватате, али вам је лакше да останете у свету и долазите у цркву на празнике. Ми смо тамо све време.

Ни за шта сада не бих прихватила да живим у стану. Наравно, како Бог да, али желим да непрекидно гледам нешто Божије: куполу цркве, чак и манастирску ограду.

Било би добро када би сви желели да непрекидно живе у тој благодати, а не само да је се понекад дотичу.

- Требало би да почнемо од своје парохије ...

- Наравно. Човек одлази у цркву - дај Боже, да се у њему формира тај осећај благодати и да то постане неопходно за њега, а да не превагне стан, сопствени живот. То је препрека. То и јесте навика.

- То је то «имање», које је тако тешко продати.

- Подвижници, који су живели у пустињи, као например Антоније Велики достизали су највећи степен благодати, и разговарајући директно са Богом, савлађивали су сва своја унутрашња превирања.

- Веома је тешко схватити такав максимализам.

- Најпре је потребно отићи у манастир, а потом покушати то схватити. Раније је за мирјане у Русији постојала традиција да оду у манастир на годину дана, и после тога да одлуче да ли се враћају у свет или не. То је дивна традиција. Само годину дана у животу - али се у манастиру онда све покаже.

- Морам да будем искрена да не знам шта бих рекла својој ћерки, ако би она одлучила да оде у манастир.

- То је животни став дубоке вере у Бога, који већ ништа не може да поколеба и човек због тога остаје у манастиру. Притом се људима који га окружују то свиђа или не свиђа, али он има дубоку веру у Бога.

ЖАЛИТИ ИЛИ СПАСАВАТИ?

- Ако се неко од наших читалаца спрема да иде у манастир и одлучио је да проба, од чега треба да почне?

- Ту нема готових рецепата. Како Господ уреди. Ако човек жели да добије благослов од старца - нека иде код старца. Нећу никоме да намећем своје мишљење, јер свако има своју личну одлуку. Нека сам спозна.

Прошле године сам са једном вршњакињом отишла у Оптину. Она ми је рекла: «Нико ми не треба, доћићу код тебе мати у манастир». Дошли смо до старца Илије, он ју је и зауставио.

У мојој факултетској групи многи су у почтеку одлучили: «Отићићу!» Али сви су навикли да гледају московске манастире, а код нас је сасвим другачије. Код нас су рушевине, хладно је и влажно, треба износити лонац за собом.

Пре три године сам се упознала са женом, доктором наука, која је дошла код нас преко лета да ради. Прошле године је код ње сазрела жеља да оснује школу за девојчице - питање, где и како да их учи је постало веома присутно. Видим да је та жена паметна, мирна и предложила сам јој: «Оставите своју науку и дођите код нас у манастир, будите директор будуће школе».

Сада је она послушница. Њен узраст је наравно одговарајући, али то је готова монахиња. Њена биографија је чиста без неких трагања и колебања. Човек се родио, завршио школу, факултет, бавио се научним радом, одбранио тезу, а потом отишао у манастир. И притом је још васпитала усвојену ћерку. Има таквих! Човек потпуно чистог живота. Она је потпуно свесно отишла у манастир, јер је потпун човек. Људи њеног узраста обично нису такви. Такви, који су проживели свој живот тако чисто, је веома мало, они светле међу нама као брилијанти. Она се целог живота бавила науком: ћутљива и без икаквог лукавства. Светске перипетије је нису дотакле.

Она каже: «Ја схватам да ме са 60 година нико нигде неће узети». Ја ћу је узети јер је њена душа спремна. Она жели да буде у манастиру. Трпељива је, могу је у било које време негде послати и она не поставља никаква питања, нити показује неке претензије.

Видећемо шта ће се десити пред постриг - у беседи ће се све разјаснити. За њу је то наравно колосалан догађај. Ја бих је постригала у схиму, али то треба да се испита. То је такодје испит. За нас, монахе, цео живот је - испит.

Колико жена је пре ње само отишло! Буду послушнице две недеље, и већ отац није такав и такав, и код вас нема љубави. Какву љубав човек тражи? Такву, какву сам жели?

- То јест, иако све позивате у манастир, не узимате свакога.

- Да човек сам оде. Од свих који кажу да желе да живе у манастиру, највећи део одлази.

- Зато се и боји да оде - мало је снаге.

- Снагу не треба оцењвати. И ја немам много снаге. Не треба ићи ни у ком случају ако оцењујемо своје снаге. То је Божија воља.
Ја никоме од 60 година нећу да дам да поставља цигле, а ако дође до нужде могу да питам али без инсистирања. Треба бити трезвен.

- Нема се снаге за смирење.
- Не треба слушати своје страхове. Страшно је ићи у рат: а ако те одједном убију?

Сећате се војника Евгенија? Током прошле сесије упознала сам се са његовим наставником Антонијем. Човек изузетне вере, апостолског духа. Он је пронашао веру у Чеченији...Поднео је таква страдања! Причао је да је Евгеније веома пажљиво слушао Јевандјеље и да је све запамтио. А потом је учинио тај гест - није скинуо крст на захтев непријатеља који су га заробили.

Тражите верујуће. Њихов живот није слађи од нашег. Ко би данас пристао као отац Николај са острва Залит да скоро пола века проведе на једном месту? Локални становници, рибари се према њему нису добро односили. То је све било, а он је служио себи и служио и постао је прави светилник.

Тражите такве људе, приметите у њима Божију искру. Господ нам их шаље. Веома је мало учитеља који уче по Божијој истини, а не по томе шта човек жели од њега да чује.

Онима, који су изашли из манастира, родјаци и духовници кажу: «Не брини, ти си наравно у праву, тамо ти је било тешко». Старац Николај није био такав: «Иди мири се». Мати Текла, настојатељица нашег манастира није била таква. Једном се код нас појавио један монах, који ми се одмах свидео, али је побегао из манастира, очигледно му је постало неиздрживо. Мати му је одмах рекла: «Трчи, баци се братији пред ноге!»

Ако си монахиња или чак схимонахиња, онда ће се најчешће у другом манастиру или цркви сажалити на тебе: «Ах, ти јадна, тамо су те увредили! Не можеш тамо да будеш - остани код нас на парохији». Не кажу директно: «Ниси у праву. Трчи назад». Мало ко има тако чврст став. Углавном ти кажу то што желиш да чујеш. И због тога смо тако неодлучни, и због тога се може отићи из манастира или бојати. Учинити правилан поступак значи превазићи себе, спознати истину и вратити се.
Мислим да је тај монах учинио правилан поступак, вратио се у манастир, јер га више нисам видела.

Задивљујуће је да ако такав човек сретне страца који ће га зауставити и рећи: «Не можеш трчати из манастира у манастир. Где си био, ту се и врати». Тада човек почиње духовно да напредује, и дубље поверује у Бога. А у супротном ће остати такав какав је и био.

Жао ми је што међу својом околином не налазим подршку по том питању. Најчешће се у животу сусрећеш са таквима који жале те несрећнике. Требало се вратити - нису тебе увредили, већ си ти увредио, не трпиш ти, већ тебе трпе. То је правилна православна традиција. Како је Русија опстала? Захваљујући таквим стаменим монасима. Ако њих не буде и сви оду на парохије, онда ће се и парохије распасти. Ето кога бих ја желела да видим у свештенству и у свету, а не оне који нас жале и повлађују нашим увредама.

Ја сам такодје прошла тај процес увреда и неразумевања. Али по Божијој вољи успела сам да пребродим. Да су се на мене сажалили ја сада не бих живела у манастиру. Наравно где год бих радила, радила бих најбоље што могу и што је потребно за парохију. Али, слава Богу, нисам учинила тај страшан поступак. То и јесте свест и одрицање. Ја сам тај степен прошла, због чега га и сматрам најважнијим.

Треба да истрајемо у најважнијем. Ако си већ отишао у манастир, не излази из њега, трпи. Чак и ако те истерују, тражи могућност да останеш у манастиру, у том или у другом, тражи монашки живот. Сачувај то прво осећање с којим си одлазио из света у манастир, када си све волео, и када је све било чудо.

Превод са руског Др Радмила Максимовић