Православље и рокенрол

Када сте спознали да је музика слављење живота и пожелели Вечност?- Човек прво сретне ђавола, па га ђаво одведе до Бога. После животних ломова увек нам се укаже та права страна. Ја сам са деветнаест година написао "Хиљаду година ..." То су несвесне ствари, то су шифре које су у нама записане, носи их сваки човек. Али нас збуњује огромна глупост коју нам намеће потрошачко друштво. Диктатори моде, диктатори тренутка ... Тренутак често не занима Вечност. Тренуци су пролазни, мада могу да имају честицу Вечности. Жао ми је што ме ка Богу није довела срећа. Боље живети од Божије милости, него од милостиње малих "Богића" на Земљи. Ствари без духовног смисла које им додају праву вредност су исто што и новац који се штампа а ништа не вреди, јер у себи нема златну нит. За мене је вера раздраганост, озарење, откривање своје праве природе доброг човека, детета у себи. Не морамо да тражимо комбинације за своје ситуације, да се лажемо и глумимо оно што у бити нисмо. Људи се понашају као да имају резервни живот, и проведу га а да не знају да су га живели. Не прате унутрашњи Христов глас у себи, не размишљају шта је то, не виде да је хлеб који једу комад Неба. Можда људи и немају времена да размишљају о Смислу јер су у егзистенцијалним проблемима. Увек је било тешко живети. Морамо да се определимо. Када се добровољно определиш, лакше носиш своју рану коју време непрестано ствара.

Зоран Костић-Цане

Ако је музика својеврсно богословље народа у једном времену, каква је наша музика данас и где видите своје место?
- Такви смо. Тражимо мир, правећи буку. Тражимо правду, а изгледа као да тражимо кавгу. Такво је време. Нисам рођен уз звуке славуја, ја сам дечко из бетона, из неког блока са Новог Београда. Када сам почео да се хладим, нешто ми је загрејало срце. Чинимо задовољство неком и после двадесетдевет година свирке. Ја сам почео да свирам не да бих имао своје социјално место. За мене је бављење музиком нужда. Као да пијем воду. Морам да искористим шансу која ми је дата - да нешто људима кажем, да им помогнем, да будем од користи. Ако си другом од користи - бићеш и себи. Нахраниш неког из срца - и тебе ће неко да нахрани када дође гладно време. Све је као један мозаик, лепим комаде своје стварности и правим слику своје реалности. "Да ли је ово прави живот, или можда варка нека? Да ли је ово живот достојан човека? "- То су стихови са наше будуће плоче. Живот је победа над самим собом.  

Не угушити своју природу, али не дати да те она угуши, да не изгубиш вертикалу која ће ти помоћи да се издигнеш, да победиш самог себе. Стално смо у неким жељама и страстима, што нас не сломи то нас подигне. А ствар је само у томе да следимо свако искуство које је надахнуто Богом, као укус нашег живота. Не сме човек да бежи из свог огледала, од Божијег лика. Обично се човек горди када су у питању грехови, а онда стари живот шапне - шта је, фолираш се, мислиш да си бољи?! Треба истрпети критику старог живота ако хоћеш да будеш приватник свог живота. Јер твој живот је једина неотуђива имовина коју поседујеш. Твоје је духовно право да пазиш на свој живот. И да дајеш пример, као и да следиш добре примере.
Људи себе не изненађују, живе у равној линији кардиограм. Често загледам људе на улици. Кад пролазимо - делимо информације један другом, људи су забринути јер нису добили ништа од живота, а мисле да су му дали самим тим што неће да краду, неће да псују, неће да пожеле зло другима. Свима нама помоћ треба. Одакле стиже - дал са Земље, или са Неба?!

Преузето са:  http://pravoslavlje.spc.rs