Чревоугодије (стомакоугодништво)

Први духовни чир, од којег се гноји и трули наша душа је чревоугодије (угађање стомаку, стомакоугодништво). Чревоугодник није способан ни за шта духовно. Још су у древна времена људи говорили: "Човек треба да једе да би живео, а не да живи да би јео." Чревоугодник личи на покретну кухињу у којој се непрекидно кува храна, која се непрекидно дими и пуши. Чревоугодник, по речима Преп. Јована Лествичника, не може да управи свој ум ка небу, као што дебела птица не може високо да узлети. Чревоугодник се сав претворио у смртно тело.

Само чревоугодништво дели се на низ страсти, од којих је прва - чревобесије (побеснелост стомака): то је незасита жеља за неумереним прождирањем свакакве хране. Преп. Јован Лествичник говори: "Чревоугодник је спреман да поједе све житнице Египта и да испије читав Нил!" "Чревобесије је", пише он, "лаж стомака, који и пошто се наситио виче - још сам гладан." Чревоугодник престаје да размишља о духовном, о небеском, и више није ни способан да то чини. Он као да се читав претвара у један велики свињски стомак.

Друга врста чревоугодија је гортанобесије (разуданост грла), тј. помамна жеља за слатком храном и специјалитетима. Затим, тајноједење, када је чревоугодије повезано са таштином: човек се пред људима показује као уздржан, а једе тајно. Затим, у чревоугодије спада једење хране која нарушава здравље. Свети Василије Велики говори: "Хран.а треба да укрепљује тело, а не да изазива болест." Свети Оци нас такође уче да са страхопоштовањем једемо са трпезе, не заборављајући.да је храна која нам је дата дар Божји. Они су за време узимања хране забрањивали празне разговоре, шале, смех и нарочито осуду. Код блаженог Августина, епископа Ипонског, изнад стола је био окачен натпис: "Овде се не осуђују људи!". И једном кад је чуо како његови гости почеше да осуђују неког човека, он упита: "Шта желите: да устанем од стола, или да скинем овај натпис?.."

У Патерику се прича како су једном монаси јели храну, и неком прозорљивом старцу је било откривено: око оних који су јели у смирењу и захваљивали Господу за сваки комад хлеба, за сваки гутљај воде, невидљиво су стајали Анђели и хранили их медом; онима који су јели у тиховању и творили за то време у срцу свом Исусову молитву, Анђели су давали неки небески напитак неизрециве сладости; трећи су се за време трпезе смејали, осуђивали један другог, причали смешне догађаје из живота манастира, и демони су летели изнад њих и скрнавили њихову храну, пљували су је. Дакле, браћо и сестре, Хришћанин треба да једе храну са страхопоштовањем и да благодари Господу за њу.

Да би човек победио чревоугодије, Јован Лествичник је саветовао да се од срца помоли Богу и да, једући храну, има на уму да ће настати час када ће само наше тело бити храна црвима као и да размишља о томе како је Господ на Крсту окусио жуч и оцат.

Архимандрит Рафаил Карелин