За среброљубљем и гневом следи страст грешне туге, тугоморе, унинија. Постоје две врсте туге. Једна је туга покајања, туга због својих грехова, прожета надом. Свети Оци је називају радостотворном тугом. Друга је туга световна. Та туга је као својеврсна смрт пре смрти. Таква туга потиче од сувишне везаности човека за земаљско. Он у животу тражи оно што овај живот не може да му да. Он тражи срећу, и све што покушава да учини на његове очи се свакодневно руши као кула од карата, и привид среће нестаје као сенка. Он тражи сталност, али овде се све мења, све тече као река, обрушава се у провалију, као све на земљи, нестаје у незаситим чељустима смрти. Човек тражи спокој, али је око њега метеж. Он као да се налази у вечно усталасаном мору. Не може да се ослони ни на пријатеље у којима види непоузданост и себичност. Он прави планове, али наилази на безбројне препреке; неиспуњене жеље му се стално враћају: као што таласи, запљуснувши обалу поново журе да се врате у море, тако се и жеље, сада већ као жалост, поново враћају у његову душу...Дакле, да би човек победио демона грешне туге прво треба да победи страсну везаност за свет, страсну везаност за земаљско, страсну везаност за видљиво. "Онај ко је победио жељу за стицањем победио је такву тугу," пишу Свети Оци. Уосталом, они говоре да понекад демон унинија и тугоморе, без икаквог разлога тајно прилази човеку, прикрада му се као змија, и опаљује његову душу својим отровним дахом, испуњава горком жучи сву скривену унутрашњост његовог срца.
Грешна туга, по правилу, прелази у још љућу страст униније (тугомору, очајавање). Човек побеђен унинијем личи на рањену и у замку притерану животињу која ниоткуда више не очекује спасење. Униније је одбацивање помоћи Божије, то је прикривена мржња према људима. За време унинија човеку читав живот изгледа као зла и празна шала. Човеку изгледа да је доспео у некакву мрачну јаму из које нема излаза. Читава васељена му изгледа као некакав огромни бездушни механизам, спреман да га угуши као ништавно зрнце. У свему што га окружује он не види премудрост и вољу Божију, већ некакав црни хаос. Крај унинија је очајање и богоборство, када човек одбацује сам промисао Божји о себи. Свети Оци говоре да за време унинија човек мора гласно, јасно да изговара Исусову молитву или да пева псалме, јер псалми имају тајну силу да одгоне духове таме. Човек који је пао у униније треба да искрено исповеди све своје грехове, почевши од детињства. А главно средство које омогућава да се победи, искорени униније јесте послушање. Код Отаца се могу наћи речи као што су: "Послушник не зна за униније, он је увек радостан".
Архимандрит Рафаил Карелин
