А ево шта се десило мом старијем брату. Он је десет година старији од мене успешан у послу, типични савремени бизнисмен. Има породицу: жену и двоје деце. Једном се преоптеретио и имао срчани напад. Били су то јаки болови. Дошла је хитна и одвезли су га у болницу. Неко време је био на реанимацији, а затим су га пребацили у двокреветну собу. Болница је била добра, опремљена по последњој речи технике. Следеће ноћи су његовог суседа пребацили на одељење за реанимацију због рапидног погоршаног стања. Брат је остао сам у соби. Сан није долазио на очи. Већ дубоко ноћу, лежећи на леђима он је одједном осетио да с крајева прстију ногу и руку почиње да га прожима хладноћа по целом телу. Неколико пута је притиснуо звоно да позове сестру, али нико није долазио: да ли је сестра заспала ... А хладноћа га је обузимала све више и више, све ближе к срцу. И брат је помислио: "Када та хладноћа дође до срца, умрећу".
Треба да кажем да је мој брат потпуно неверујући човек. И више од тога неко ко пориче Цркву. Свако позитивно помињање Цркве изазива код њега негативну реакцију.
А хладноћа је настављала да се подиже навише. И тада је мој неверујући брат говорио, или шаптао: "Господе, спаси ме!". И шта мислите да се десило? Хладноћа је престала. Ускоро су брата пустили из болнице. На жалост, он није извео никакве закључке из тога што му се десило и остао је неверујући. Док му се поново нешто не деси.
преведено са руског Р.М.
