Шта ако је све узалуд!?

... Наталија је могла да отвори врата и изађе на улицу; и тог тренутка када би се та врата отворила и она изашла, она би поново била Наталија, а не Зоја; над њом више не би висила смрт ... Али она није изашла. Крхка девојка се показала јачом од Петра.

Аутор: Митрополит Антоније Сурожски

Извор: Школа молитве, М., 2002.

Желим да вам испричам о једној жени која је по људском расуђивању само погинула, а за верујуће срце и за оне који схватају, задобила победу вечног живота за себе и за друге. Та жена се звала Наталија; није тада имала тридесет година. Био је рат. У предграђу једног градића скривала се жена са двоје деце: Зоја, мали Андреј и мала Татјана. Њу су тражили; била је сувишна на земљи. Она се скривала у пустој колиби и чекала време да избегне смрт и спасе своју децу. Увече је неко покуцао на врата. Отворила је са страхом и сусрела се лицем к лицу с њој дотада непознатом Наталијом. "Ти се зовеш Зоја?" - Упитала је Наталија. - "Да". - "Траже те, треба да се склониш, неко те је издао ...". Зоја је гледала Наталију (биле су истог узраста) и рекла: "Где да идем? Ови малишани не могу далеко да иду, препознаће нас ". И тада је Наталија узрасла у меру тога што Јевандјеље назива ближњим; рекла је: "Тебе Зоја нико неће тражити, ја ћу овде остати уместо тебе". - "Али убиће те!" - Рекла је Зоја. "Није важно, ја немам деце ..:". И Зоја је отишла а Наталија је остала.

Човек не може да замисли шта се све дешавало те ноћи; не могу се замислити све људске предсмртне борбе. Али можемо да завиримо у Јеванђеље и упитамо се шта се дешавало у Наталији када је по лику Христа Спаситеља, полагала своју душу за другог човека, давала је свој живот да се неко други спасе.

Сетите се Гетсиманског врта: била је ноћ, тамна, хладна ноћ. Христос је био сам у тој ноћи. Следила Му је некако непотребна смрт; не Његова смрт; Он је умирао нашом смрћу - не Својом; у Њему није било ничега што је заслуживало смрт или могло да Га принуди да умре. Он је био без греха; у Њему није било неправде; у Њему није постојао мрачан свет; Он је чекао нашу смрт да би нас ослободио вечне смрти. О, ми настављамо да умиремо на земљи, али то већ није та смрт! Умрети пре Христа значило је да се прекида и мала веза вере, веза душевног јаука, и чежње за Богом; пре Христа су и праведни И грешници одлазили од лица Божијег. Ето те смрти више нема, откако је Христос умро и васкрсао, откако је Он завапио: "Боже Мој, Боже Мој зашто си ме оставио? - С нама поделивши сву дубину човекове богоостављеност, његове напуштености, откако је сишао у ад, слично сваком човеку који умире, био заробљен и разорио та ад, уносећи вечни живот у област коначне смрти ...

Умирао је, чекао смрт Христос - ради других. И Наталија је у згуснутом мраку чекала да јој дође смрт; не њена смрт - Зојина смрт. Христос се борио са предсмртним ужасом: Боже да Ме мимоиђе чаша ова ... Зар мислите да тридесетогодишња девојка Наталија није плакала пред Богом? Христос је тражио људску помоћ - поглед, стисак руке; три пута је ишао код тројице ученика које је Он изабрао, којима је рекао: "Побдите са Мном", - И три пута су они спавали. Нико Му није пружио руку, нико Му није рекао ни реч, нико Га није погледао људски. Наталија је сигурно пожелела да јој неко каже: "Не бој се Наташа! После смрти ће доћи вечни живот; не бој се Наташа - ја сам с тобом! "Али тама је ћутала - и нико јој то није рекао.

Те ноћи је најјачи од ученика Петар пошао за Христом, када су Га водили на неправедни суд. Заједно са Јованом они су дошли до архијереје куће; њих нису пустили као Христове ученике. Јеванђеље сведочи веома страшну реч: њих су пустили јер је Јован био тамо познат. Пустили су их као своје, а Христа, њиховог Учитеља и Бога, су вукли тамо, да би Га осудили на смрт, истукли, понизили, оклеветали и предали на распеће. Они су ушли, њима није претила никаква опасност, и међутим млада служавка и неколико мушкараца који су се грејали поред ватре су рекли: "Ми те познајемо, ти си такође био у Гетсиманском врту: ти си Галилејац, препознајемо те по говору" - да би се Петар три пута одрекао од Христа: "Не познајем тог Човека! Ја нисам с Њим, - ја сам - с вама ... Он није рекао "ја сам с вама", али зар се може рећи "ја нисам с Њим" и не подразумевати ово друго. Петар је изашао, - било му је страшно ... И Христос се окренуо; Он је погледао на Петра кроз отворен прозор на том месту где су Му судили, где су Га тукли, и Петар је горко заплакао. Али Петар је изашао, он је био на слободи, он већ није тамо где смрт дише ... Наталија је могла да отвори врата и изађе на улицу; и тог тренутка када би се та врата отворила и она изашла, она би поново била Наталија, а не Зоја; над њом више не би висила смрт ... Али она није изашла. Крхка девојка се показала јачом од Петра.

Сетите се још и овога: у предсмртном ужасу, у тамници се налазио најјачи човек, највећи од свих на земљи рођених - Јован Крститељ, Христов пријатељ. Он је чекао смрт; и одједном се пред лицем смрти поколебала најјача душа која је икада живела на земљи. Он је послао двојицу својих ученика да питају Исуса: "Да ли си Ти тај кога смо чекали, или да чекамо другог?". Питање изгледа једноставно али ево шта оно значи: "Јеси ли Ти тај кога смо очекивали као Спаситеља света, због Кога сам оставио сву своју младост у пустињи, био омрзнут и стран свима, И сада очекивао своју смрт (како је он сам говорио:" ја морам да се смањујем да би се Христос увећавао "). Али ако то није тај Исус, Кога је он крстио на Јордану, и ако Он није Спаситељ - тада све постаје безумно и претвара се у кошмар бесмислености; тада су младалачке године заиста изгубљене, тада није морао да буде стран људима, одбачен и сам; због чега сада да умре обманут маштом и Богом ... Исус му није дао никакав одговор. Пророку је дао пророчки одговор; "Идите к Јовану и реците шта видите: слепи прогледавају, хроми ходају, сиромашни благовести, - блажен је онај који се не саблазни о Мене" .. И умро је Јован.

Сигурно је и Наталија такође у тој згуснутој тами, у тој свепрожимајућој хладноћи, пред лицем наступајуће смрти мислила: "А шта ако је све узалуд? Шта ако ја умрем а Зоју ухвате и децу убију? ". И нико јој ништа није одговорио. "Само веруј, Наташа, - говорила јој је душа, - само веруј и умри". И ујутру је умрла ...

И да се све завршило на томе, то би била само прича о томе како је велика руска душа умела да заволи и узрасте у меру свог Учитеља-Христа. Али тиме се није све завршило. Зоју познајем, она је старија жена, а Андреј је - мој вршњак, Тања је млађа. И некако причајући ми о Наталији, неко од њих ми је рекао: "Знате она није узалуд умрла; ево већ како много година живимо с том мишљу да је она умрла нашом смрћу, - а ми смо дужни да проживимо њен живот, тако како би она проживела на земљи: у мери пуноће раста Христова! ". Сетите се апостолских речи: "Не живим ја, већ живи Христос у мени!". Она као да је умрла на земљи; али сећањем, духом, силом, надахнућем, она сада живи утројеним животом, у троје људи, који се труде да проживе тако да би њеном смрћу били живо семе.

И зато када је око вас тама, када је страшно, када вам се чини да се нема снаге, да је крхкост наша људска, црквена, хришћанска таква да не може да јој се супротстави - сетите се Наталије. Она је својом крхкошћу победила адске силе, људску немоћ, узрасла је у меру Христа и дала нови (вером-вечни) живот не само трома људима, већ може бити и вама ако је моја реч дошла до ваше душе; и мени - јер не могу без суза да слушам ову причу; и многим, многим другима. А сада она, крхка девојка, моли се пред Богом снажном молитвом. Дај нам Господе да примимо то семе живота и да га узгајају како би донело плод. Амин.

Преузето са http://www.pravmir.ru/article_2095.html

Са руског Др.Радмила Максимовић