 |
| Манастир Григоријат на Светој Гори |
Зар ћемо допустити да тама заборава прекрије казивање о блаженој души монаха Макарија Григоријатског, уместо да га објавимо и изнесемо на светлост, како би се, као прво, открила чудесна дела Промисла Божијег, а као друго, његово дубоко покајање?
Блаженог старца Макарија упознао сам током мојих честих посета његовом манастиру, где је служио као гостопримац (архондар) у архондарику. Како је драматична његова животна прича! Каквим је заплетима обиловала, да би најзад имала блажен и спасоносан крај!
Старац Макарије стигао је на Свету Гору 1922. године, а замонашио се у време када је игуман Григоријата био отац Георгије. Због болести је добио благослов да оде у Солун ради лечења. Будући млад и неопитан у погледу сплетки лукавога, потчинио се нездравој љубави своје мајке. Затим је отишао у Атину где је, несвестан своје духовне немоћи и неопитности као и погибељи која прети монаху у свету, почео помало да одступа, да би затим дошао и до потпуног напуштања и порицања монашке схиме. Убрзо се оженио и добио дете.
 |
| монашка схима |
Међутим, тих девет година током којих је монах Макарије живео као мирјанин, биле су испуњене великом горчином, жаљењем и узнемиреношћу. Без обзира на богатство и срећан живот, због гриже савести нигде није могао да се смири. Једног дана, кад је био сам са својим детенцетом старим четири године, пресвлачио је поткошуљу и зачуо како дете, које га је задивљено посматрало, гласно каже: "Тата, желим да имам иста таква црвена слова каква имаш и ти!" Шта се догодило? Дете је својим чистим очима на очевим грудима видело неизбрисива слова монашке схиме, која носе монаси. Монашка схима и монашки постриг су неизбрисиви печати. Отац Макарије био је дубоко потресен. С великим болом донео је одлуку да се врати у манастир свог покајања. У јуну 1934. године отишао је на Свету Гору. Тадашњи игуман, отац Атанасије, узвишени храст врлине, послао га је у Кареју код духовника, оца Доротеја, где је остао три и по године. Потом се вратио у свој манастир, и готово да је немогуће описати његове напоре и покајање, као и његову усрдност на разноликим послушањима. Напорно је радио. Направио је десет тераса са степеницама; одсекао је стену из једне исушене јаме а њено место попунио плодним земљиштем, на којем је засадио маслине, наранџе и винову лозу. Говорио је мало, али веома мудро. Увек је уздисао и никад се није смејао. Често је обарао главу и могло се чути како каже: "Авај мени!" Након свог повратка на Свету Гору проживео је овде још четрдесет година. Биле су то године најдубљег покајања и жаљења. Његов крај био је хришћански, без бола, миран и са добрим одговором. Разболео се и у часу кад су га повели у Солун упокојио се у аутомобилу. Возач каже да је у том тренутку осетио неописив миомирис.
АРХИМАНДРИТ ЈОАНИКИЈЕ КОЦОНИС
СТАРЕЧНИК
(изреке светогорских стараца)
