О радости подвижничког живота Свакако да је, као што каже ап. Павле, по науци Христовој: Ја бих, да сви буду као ја (тј. као апостол Павле, који није живео у браку), али Бог је дао једнима овако, другима онако. Онај ко своју девојку (кћерку) удаје добро чини, али ко има снагу и вољу да се не удаје - боље чини. То нам објашњава и св. Атанасије Велики говорећи да је брак Св. Тајна и да они који су у браку могу да се спасу. Они могу узрастати и донети рода и по 30 и 60. Али они који су ван брака, да би Богу угодили, могу донети и по стотину. И Св. Јован Златоусти упоређујући живот монашки и живот у браку: као кад би се, вели, два младића истих година и исте снаге утркивали, с тим што би један од њих имао џак од 30 кг. а други био без тога. Који би се брже кретао и који би даље стигао? Свакако, онај без терета. Жели се рећи да ће онај ко живи у браку, по речима светитеља, имати муке телесне. Разболи се жена, разболи се дете, увек неко недостаје. Дакле, пуно времена и снаге се троши на оно "што је од овога света '. Онај ко је без тога, монах, може све своје снаге и време устремити ка достизању Царства небеског и прослављању Бога. Свакако, ово подразумева напор, труд и подвиг. Ако на овом путу доживи пад - његов (монахов) пад ће бити још тежи и већи.
То што су родитељи у наше време апсолутно против монашког живота своје деце, овде наравно под децом подразумевамо зреле особе које знају чега се одричу и шта прихватају, то можемо да схватимо. Било је и хришћана на веома високом духовном нивоу, који су опомињали своје синове и кћери који су се одлучивали за манастире - да ли ће моћи да издрже. С друге стране, монаштво треба да је смрт за овај свет. Е, сигурно да је родитељима, поготову данас када имају 1-2 деце, тешко и да нису кадри и спремни да разумеју ту жртву ради Царства небеског. Имао сам прилике да разговарам са тим младим људима који дођу у манастир и чији родитељи су ме често молили да утичем на њих да се врате кући. Један отац и мајка који су високи чиновници, кажу ми: Имамо две куће и коме ћемо оставити све то када нам је он отишао. Кад сам са њим разговарао каже ми: Па добро, а да ли су они мене питали кад су све то градили? С друге стране, морамо бити обазриви. Ако млад човек у одушевљењу крене тим путем, па се још на брзину и замонаши, а онда види да је пренаглио... Е, ту је онда опасност. На путу добром треба до краја издржати. Не вреди дођи ни до пола, ни до пред крај, а не учинити онај последњи корак. Игуман и братија су ту да искушенику пруже да он види шта је то монаштво: да ли он може то да прихвати, или је под монаштвом замишљао нешто сасвим друго. И ако виде да он то није схватио, да га посаветују да се врати у свет. Зато и постоји искушеништво, да он буде испробан - дакле, да он и себе испита, али и да други њега испробају у смислу да ли он схвата да треба целога себе да преда на том путу за Царство небеско.
Блаженопочивши Патријарх Павле
Бити спреман за крст
Предраг Цветковић, "Жички Благовесник",
Јануар 1999. године
