Мој деда је окончао живот самоубиством, када сам ја била мала. Од тада је прошло двадесет година, и ја га све то време често сањам (неколико пута месечно) и он ме зове. Снови су разни али је суштина свих једна те иста - да нас двоје треба да се сретнемо. Такви снови су лоши колико ми је познато. После њих одлазим на гробље и мислено разговарам с њим, а једном ми је било страшно јер нисам хтела да одем са гробља. Шта да радим? Тешко ми је на срцу и често мислим о њему. Марија
Одговор:
У сва времена и скоро у свим народима, самоубиство је сматрано најтежим грехом. Донедавно се самоубице нису сахрањивале на заједничким гробљима, већ на одвојеним местима или иза ограде. Схватање вредности живота као Творчевог дара и као средства за задобијање доброг удела у Вечности је посебно заступљено код Хришћана. За највећу већину људи иу прошлости аиу наше дане самоубиство представља безумни акт очајања, који сведочи о томе да је човек био или психички болестан, или у његовом животу није постојала нада у Бога, и значи није било ни вере у Њега.При одсуству правилне вере , паганском или безбожном устројењу живота човек, сусрећући се са тешкоћама, често бива искушаван од ђавола мислима о скорашњем прекиду својих страдања. Неверје и несагласност трпљења невоља И тешкоћа, била то телесна страдања или душевне муке, подстичу несрећника на суров, непоправљив и најстрашнији - неопростив корак.Самовољно, и наравно не без помоћи непријатеља-ђавола, раставши се са животом, човек као да баца у Лице Божије Његов дар - Живот. Тиме као да буквално говори да му није потребан живот који доноси страдања, јер она немају смисла, јер "нема Онога, Који га је даровао". Страшан је печат одбацивања Бога који заувек одваја безумника од Извора Живота. Тај "печат" га сједињује у вечном уделу са оним, ко га је на то наговорио; с оним који је човеку наметнуо атеизам, јереси, сујеверја, светску потрошачку психологију, лажне животне оријентире; с оним који се дуго "труди", очекујући погодан случај да нанесе највећу бол, сугеришући притом мисао о најскоријем избављењу од ње путем самоубиства, како би потом човека бацио у неупоредиво већа страдања вечне погибије. Самоубица се сједињује са ђаволом и одлази у његову област обитавања - у ад.Ова страшна истина о судбини самоубица је одувек била позната, и верујући човек се чак бојао и да помисли на њу. И у болестима са понекад неподношљивим физичким страдањима, иу животним искушењима са не мањим, а понекад чак и тежим душевним мукама, верујући човек се обраћао Богу и добијао утеху и снагу да све поднесе. Бог је милосрдан и милује Своју творевину. И Његово Милосрђе је неизрециво и непостижно. Ми треба да верујемо у Њега и Њему, Његовој речи, Његовом учењу. И да то што нам је заповеђено у односу на загробни удео људских душа не одбацујемо са сумњом или да фантазирамо на ту тему, већ да се држимо Црквеног учења о томе. За самоубице је јасно речено да су они сами себе лишили било каквог општења са Црквом и немају могућности да се надају на молитвену помоћ верних. Уколико у овоземаљском животу сваки јеретик, безбожник, и љути зликовац може да се покаје и постане Божије чедо, после смрти нема покајања нити могућности да се било шта исправи. Због тога се ти несрећници остављају за Суд Божији. Ми треба да се бојећи се Божијег Суда, држимо Православне вере, и да укрепљујући се њоме, трпимо све што нам се у животу шаље. Треба трпети, и не очајавати, уздати се у Божију помоћ и Његово човекољубље.Што се тиче снова, у којима самоубица зове или моли за нешто, то је пре свега искушење од непријатеља, и у том случају треба све испричати духовнику и замолити га за његове молитве. И не треба придавати много значаја тих виђена од стране злих духова. У виду онога који је отишао у други свет ђаво жели да унесе смутњу и нервну растројеност, како би наштетио људима.Уколико се код вас јавља такво стање после честих сновиђења на гробу самоубице, онда ви пре свега тамо не треба да идете. Боље вам је да водите строг Хришћански начин живота, да поштујете заповести и чините добро. То је најбоља милостиња у Божијим очима, него привидно сећање на тобоже уснулог "рођака" и за душевно здравље опасног мисленог објашњавања с "њим" на гробљу. Тешко вам је, али ће то уз Божију помоћ проћи, а ви треба пре свега да мислите на то како да будете ближе Богу, Цркви и Његовој Истини. Удео Вашег деде оставите Милосрдном Богу и смирите се пред Њим.
Свештеник А.И.
