Пре него што је дошао на васељенски престо, Свети Нифон, патријарх константинопољски, био је искушеник у манастиру Дионисијату. Након што је много година напасао Цркву Христову, одрекао се патријаршијског трона и одлучио да се врати на "место свог покајања", односно у свој манастир, не откривајући при том свој идентитет.Када је стигао у Дионисијат, рекао је да се зове Николај и да жели да се замонаши. Игуман га је упозорио на манастирски обичај да се почетницима даје задатак да чувају манастирске животиње. Светитељ је то радосно прихватио и остао изван манастира, у штали, где се бринуо за мазге. Хранио их је, појио и чистио. Поседовао је недостижно стрпљење и издржљивост.
Манастирски монаси су запазили да сваке ноћи из штале излази пламени стуб и да се уздиже према небу. О томе су известили игумана, који је преклињао Бога да му открије каква је то натприродна појава. И заиста, Бог је одмах открио игуману да је онај којег је одредио да брине о животињама и да доноси дрва из шуме, васељенски патријарх Нифон, некадашњи сабрат овог манастира.
Оне ноћи, кад је доживео ово откровење, игуман се задивио великом светитељевом смирењу. Позвао је свештенике и ђаконе да обуку своја одејанија, а монахе да узму рипиде, кандила и тамјан. Ова свечана литија очекивала је да се светитељ врати из шуме, одакле су животиње вукле дрва. Светитељ је, као истински подвижник, био одевен у стару расу, неочешљан и прашњав.
Кад су га угледали, сви су пали на колена, тражећи његов благослов и говорећи: "Доста је било твог понижења, патријарху наш! Уђи у свој манастир и узми пастирски штап који ти припада, како би све нас напасао на пашњацима спасења!"
Преподобни отац наш Нифон, патријарх константинопољски, каже:
"Онај ко стекне смирење, гради кућу на чврстој стени, а то је Христос. Онај ко је егоистичан и верује да је задобио врлине, лишен је сваке врлине и преиспуњен је заблудама, и он васцело своје здање подиже на песку гордости. Смирење ће укрепити сваку врлину и човек који га поседује биће просветљен. У супротном, луциферски егоизам избрисаће сваки траг доброте и довести до скамењености ума. Егоистичан човек је у целини обузет тамом, сагласно Светом Писму које каже: Бог се Гордима противи а смиренима даје благодат (Пр з, 34 и 1 Пт.5,5)."
