Одговор: Зато што не желе да верују. Ви апелујете на разум, а узроци неверја су у срцу. Чак и ако Вам успе да некога интелектуално надмашите, и он буде принуђен да призна да сте у праву, Ви тиме ништа не добијате. У његовом срцу ће, као и раније, остати неверје. Погледајте житија апостола, мисионара – зар су они деловали убеђивањем? Не, они су давали пример својим животом. Они су говорили најједноставније речи, али су њихове речи биле дисање духа, и људи су то одмах осећали не умом, већ срцем. Људи су одмах осећали истину тих речи. Серафим Саровски је говорио: “Стичи дух мира и хиљаде око тебе ће се спасити”. Да, то је тако, али ми немамо тај дух и због тога су наше речи слабе и заборављају се кроз један дан. То је исто као са жедним: не можемо да му дамо да се напије, већ му само наквасимо усне. Не кажем да ништа не треба говорити, треба, наравно. Али о себи треба имати смирено мишљење. И разумети да је најважнији наш унутрашњи живот. Ако будемо имали нешто унутра, људи ће нас слушати.
