Што се тиче убеђености и принципијелности - то је нешто сасвим друго. Човек који има своја верска убеђења, који може да их објасни и одбрани, који је у стању да одговори на питање зашто су управо она постала истина и живот за њега, јесте принципијелан, али не и фанатичан. Он уме да укаже на саму суштину, саму основу својих убеђења. Не мењати своја убеђења, не колебати се у њима, не трампећи истину за корист, односно прагматизам - то упоште не значи бити фанатик. Лично сматрам да се у својој даљој перспективи појмови "истина" и "корист" стапају. Истина не носи у себи унутрашњу противречност и онај ко је исповеда никада се неће обрукати, онај ко се у њу узда никада неће погрешити, неће се преварити. А човек који истину мења за тренутну корист никада неће достићи узвишене циљеве и резултате. Тренутна корист која се остварује зарад одступања од сопствених убеђења после неког времена може да се претвори у трагедију. Ова ефемерна корист ће бити минирална и разрушена самим потенцијалом лажи и противуречности који се у њој налазе, јер свака лаж има центрипетални смер. Свака лаж у себи садржи елементе трулежи и распада. А истина је целовита и нетрулежна. О Фанатизму
Архимандрит Рафаил Карелин
