Од кога верници треба да узимају благослов? Када и како се то чини? Који је богословски смисао благослова и шта он значи у животу православног верника?ОДГОВОР:
У одговору бих пошао у обратном смеру у односу на горње питање. Наиме, најпре бих укратко објаснио сам појам и богословски смисао благослова, и његово значење у животу хришћана, па тек онда бих говорио о практичној страни и начину узимања благослова.
Сама реч "БЛАГОСЛОВ" тачан је превод грчке речи "ευλογία" и буквално би значило "добра, блага реч", док у глаголском облику "благословити" значи "добро говорити". У суштини пак својој, и по своме унутрашњем, дубинском значењу, благослов је добра молитва, или молитвена жеља да благодат Божија дође на онога или на оно што се благосиља.
Стога, када се неко обраћа свештеном или духовном лицу (епископу или свештенику) за благослов, овај најчешће одговара: "Бог те благословио", док православни Грци кажу само кратко "Господ", што има исто значење. Такав одговор показује смиреност православног духовника и његову свест да је извор свакога добра у Богу а да је он само посредник или спроводник тих божанских добара која се једном речју називају "благодат Божја".
Реч "благослов", "благословити" библијског је порекла и употребљена је безброј пута у Светоме Писму, још од првих страница Библије. "И благослови Бог седми дан..."(Пост. 2,3), или: "и благослови Бог Адама и Еву и рече..."(Пост. 11,28) итд.
Благосиља увек старији, а благослов прима млађи. Родитељи благосиљају децу своју, па се стога и каже у Премудростима Соломоновим да "благослов родитеља утврђује домове деце своје". У сусрету праоца Авраама са тајанственим Мелхиседеком, царем Салимским, Мелхиседек благослови Аврама, а свети апостол Павле, помињући то, констатује да "веће благослови мање", јер Мелхиседек беше праслика самога Господа Исуса Христа.
У строгом смислу речи, у којем је питање постављено, благосиља само правилно и канонски рукоположен епископ или свештеник, који стога има право да сложи прсте десне руке "имјанословно" (у знак Имена Исуса Христа) и да онога који благослов проси осени знаком крста, уз изговарање речи (или без њих): "Бог те благословио", при чему овај целива његову десницу. У ширем смислу, благослов се може тражити од сваког свештеног или духовног лица (дакле, и од обичног монаха, ђакона или игуманије), при чему се онда само пољуби десница дотичнога.
Не постоје строги прописи о начину тражења благослова. То све зависи од ситуације. Ако дакле, епископ или свештеник стоји (или седи), а верник му прилази за благослов, онда ће, када приђе сасвим близу, учинити мали поклон пред њим, сложити шаке обе руке тако да десна буде одозго, и рећи: "Преосвећени Владико (или: Оче), благословите"! Свештено лице тада, сложивши прсте десне руке "имјанословно", осењује га знаком крста уз речи благослова, и спушта своју десницу на сложене дланове молиоца, коју овај побожно целива. Треба знати да се, прилазећи за благослов било којем свештеном лицу, не крсти пред њим. Ако је на скупу више свештених лица истога чина, онда се благослов тражи од свакога појединачно. А ако је епископ са свештеницима, онда се благослов узима само од епископа.
Сасвим је друкчије ако верници стоје, а свештено лице је у покрету (обично при дочеку Епископа, када верници стоје у шпалиру). Тада верници са стране, грабећи се, настоје да само дограбе руку Епископа и да је целивају. И то је благослов, јер Епископ пролазећи благосиља народ молећи се за њега.
Многи од наших верника често имају погрешно мишљење да благослов треба узимати само од достојних свештеника, који се одликују светошћу личног живота или угледом у народу, при чему сами себи присвајају "право" да суде и просуђују, да цене и оцењују ко је достојан а ко није. То је веома горда мисао која човека наводи да посматра само туђе мане, грехе или недостатке, а да на своје не обраћа пажњу, што је веома пагубно за душу. Свако свештено лице, пре него што буде лишено свештеног чина од стране Цркве, достојно је да од њега узмемо благослов. Јер свештеник благосиљајући, не даје ништа своје, људско, него Божије, а оно што је Божије увек је достојно да се прими. Свештеник је ту само посредник преко кога се благослов Божји (благодат) излива на молиоца. Отуда су и све свештене радње које свештеник врши исправне и пуноважне и вернима на спасење, без обзира на његову личну достојност. Он, пак, за своје грехе одговара као личност пред Богом, као и сви ми остали.
Благослов Божји се призива не само на лица, вернике, него се благосиљају и све ствари и предмети које верници користе и употребљавају у своме животу. Почев од куће у којој станују, семена за сетву, првих плодова, до благосиљања хране и пића на трпези. Довољно је само отворити књигу "Велики Требник" па видети шта се све благосиља. Сваки од тих чинова почиње кратким возгласом: "Благословен Бог наш...", при чему не значи да ми овде благосиљамо Бога (јер оно што је мање не може благословити оно што је веће), него само исповедамо и констатујемо да је Бог извор сваког благослова, кога ми даљим молитвама измољавамо на ствар или предмет који освећујемо, да би нам при употреби били на спасење.
Супротно благослову је клетва или проклетство, која се, такође, не ретко, помиње и у Светом Писму, а веома је присутна (чак много више од благослова) и у свести народа, па често и у употреби, као узречица. То је исто молитва (или жеља) да Бог казни или одмазди некога за зло које је учинио или проузроковао својим ближњима (нама лично, или другима). У Дополнитељном Требнику постоји чин клетве (=проклињања), који се, на сву срећу, врло ретко користи у животу цркве.
Из књиге
Практична веронаука
