Да ли је неопходан тродневни пост пред причешће, ако се човек причешћује сваке недеље?
„Правило тродневног поста пред причешће ни у каквим канонима и правилима Цркве једноставно не постоји. Постоји традиција, која се формирала при Синодалној епохи, када су се људи јако ретко причешћивали. Тада су постојали разни рокови поста: три дана, три недеље, например. Данас, за човека, који живи квалитетним црквеним животом, нарочито ако он пости постове које је Црква установила, (а њих, као што знате, у нашем календару, довољно много), нема потребе налагати оном који жели често да се причешћује, некакве додатне постове.“ Затим је додао, да то питање верник треба да реши са својим духовником.
Са духовником такође је неопходно размотрити и питање о исповеди пред причешће, приметио је он, и са своје стране дао важна појашњења. Према његовим речима, у данашње време у РПЦ „постоје различите парадигме: постоји општа исповест, мада то, наравно није норма, исповест мора бити лична“. Ипак, у савременим условима, питање о међусобним односима исповеди и евхаристије – „није сасвим једноставано.“
Многи схватају исповест као својеврсну „карту за причешће“, подсетио је митрополит Иларион на израз познатог богослова о. Александра Шмемана. Као резултат тога, недељом ујутро може се у храму видети чудан натпис: “Они, који се не причешћују, стоје за време Литургије у центалном делу храма, а они, који желе да се причесте, целу службу треба да простоје у бочном делу, где се врши исповед и у најбољем случају само у тренутку изношења Путира, ослобађају се таквог стајања у реду.“
Надаље, митрополит је приметио, да је причешће тесно везано са исповедањем управо у РПЦ, и да у другим Помесним Црквама таквих традиција нема. „Например, у грчким црквама, људи се, као по правилу, причешћију без исповеди, а исповед се претворила у ретку појаву“.
Али исповест није важна само ради тога да би се човеку допустило причешће“, наставио је архијереј. „Исповест је важна ради тога, да би човек спознао своје грехе, извео некакве анализе пред лицем Бога и пред лицем свештеника. Исповед, сама по себи показује на њега одређено преображавајуће дејство. Али исповед не сједињује човека са Христом, како се то дешава при Евхаристији – „Тајном над Тајнама.“
Уједно, он је подвукао да су све Црквене Тајне међусобно повезане, и не могу се „вештачки супротстављати“.
У својству карактеристичног примера био је наведен распрострањен однос ка Тајни јелеосвећења: „Например, неки људи мисле, да је потребно једном годишње помазати се јелејем, чак иако нисте болесни, зато што се у Тајни јелеосвећења опрашатају заборављени греси. А неки чак и сматрају да Тајна јелеосвећња „испуњава“ Тајну исповести! А то не постоји! Ако се човек исповедио од свег срца...онда, чини ми се , њему се опраштају сви греси, и свештеник у разрешној молитви управо о томе и говори. У томе се састоји исцељујућа и спасоносна Тајна исповеди. Али исповед, сама по себи, не може заменити Евхарстију, зато што Евхаристија као Тајна над Тајнама и средиште црквеног живота хришћанина, не замењује друге Тајне“, закључио је председавајући ОСЦВ.
Такође је постављено питање, колико је душеполезно одређивати забрану причешћа, епитимијом. „То је могуће у случају, ако је свештеник уверен, да ће таква казна уродити плодом, и као коначан резултат, приближити човека Богу, а не да га удаљи.“ А данас се често дешава, да човек, услед такве забране, налази испред могућности да оде од Цркве.“, рекао је митрополит Иларион.
„Правило тродневног поста пред причешће ни у каквим канонима и правилима Цркве једноставно не постоји. Постоји традиција, која се формирала при Синодалној епохи, када су се људи јако ретко причешћивали. Тада су постојали разни рокови поста: три дана, три недеље, например. Данас, за човека, који живи квалитетним црквеним животом, нарочито ако он пости постове које је Црква установила, (а њих, као што знате, у нашем календару, довољно много), нема потребе налагати оном који жели често да се причешћује, некакве додатне постове.“ Затим је додао, да то питање верник треба да реши са својим духовником.
Са духовником такође је неопходно размотрити и питање о исповеди пред причешће, приметио је он, и са своје стране дао важна појашњења. Према његовим речима, у данашње време у РПЦ „постоје различите парадигме: постоји општа исповест, мада то, наравно није норма, исповест мора бити лична“. Ипак, у савременим условима, питање о међусобним односима исповеди и евхаристије – „није сасвим једноставано.“
Многи схватају исповест као својеврсну „карту за причешће“, подсетио је митрополит Иларион на израз познатог богослова о. Александра Шмемана. Као резултат тога, недељом ујутро може се у храму видети чудан натпис: “Они, који се не причешћују, стоје за време Литургије у центалном делу храма, а они, који желе да се причесте, целу службу треба да простоје у бочном делу, где се врши исповед и у најбољем случају само у тренутку изношења Путира, ослобађају се таквог стајања у реду.“
Надаље, митрополит је приметио, да је причешће тесно везано са исповедањем управо у РПЦ, и да у другим Помесним Црквама таквих традиција нема. „Например, у грчким црквама, људи се, као по правилу, причешћију без исповеди, а исповед се претворила у ретку појаву“.
Али исповест није важна само ради тога да би се човеку допустило причешће“, наставио је архијереј. „Исповест је важна ради тога, да би човек спознао своје грехе, извео некакве анализе пред лицем Бога и пред лицем свештеника. Исповед, сама по себи показује на њега одређено преображавајуће дејство. Али исповед не сједињује човека са Христом, како се то дешава при Евхаристији – „Тајном над Тајнама.“
Уједно, он је подвукао да су све Црквене Тајне међусобно повезане, и не могу се „вештачки супротстављати“.
У својству карактеристичног примера био је наведен распрострањен однос ка Тајни јелеосвећења: „Например, неки људи мисле, да је потребно једном годишње помазати се јелејем, чак иако нисте болесни, зато што се у Тајни јелеосвећења опрашатају заборављени греси. А неки чак и сматрају да Тајна јелеосвећња „испуњава“ Тајну исповести! А то не постоји! Ако се човек исповедио од свег срца...онда, чини ми се , њему се опраштају сви греси, и свештеник у разрешној молитви управо о томе и говори. У томе се састоји исцељујућа и спасоносна Тајна исповеди. Али исповед, сама по себи, не може заменити Евхарстију, зато што Евхаристија као Тајна над Тајнама и средиште црквеног живота хришћанина, не замењује друге Тајне“, закључио је председавајући ОСЦВ.
Такође је постављено питање, колико је душеполезно одређивати забрану причешћа, епитимијом. „То је могуће у случају, ако је свештеник уверен, да ће таква казна уродити плодом, и као коначан резултат, приближити човека Богу, а не да га удаљи.“ А данас се често дешава, да човек, услед такве забране, налази испред могућности да оде од Цркве.“, рекао је митрополит Иларион.
