ОДГОВОР:
Искрено се радујем да и данас, у времену нашег великог моралног, духовног и националног посрнућа и пада, постоје душе које су заокупљене вечним питањима из области духовног живота. То је знак да је жив Бог наш и да је жива душа овога народа. Нажалост, још увек је неупоредиво већи број оних који се муче и које муче само овострана, материјална, земаљска питања и проблеми. Али, Христово стадо је увек било у мањини. Није чудо што је тако и данас.
Ваше, пак, конкретно питање: "како и када треба да се причешћујемо..." захтевало би читаве томове да би се на њега исцрпно одговорило. Ја ћу, пак, настојати да останем у границама досадашњих одговора, и да изнесем само оно што је најбитније.
Будући да је свето Причешће најсветији и најважнији моменат у човековом животу овде на земљи, јасно је да се том моменту не може приступати без одређене и свестране припреме. Питање, пак, припреме за свето Причешће је јако девалвирало у нашем народу. Уврежило се из наше прошлости мишљење да је за причешће "довољно постити недељу дана", схватајући притом пост "искључиво" у физичком смислу, као уздржавање од мрсне хране. И само то, и само толико! Но такво схватање је у основи погрешно. Када то кажемо, не сматрамо да је такав пост непотребан. Напротив, сматрамо да је он, сам по себи и сам за себе, недовољан.
Будући да је свето Причешће најсветији и најважнији моменат у човековом животу овде на земљи, јасно је да се том моменту не може приступати без одређене и свестране припреме. Питање, пак, припреме за свето Причешће је јако девалвирало у нашем народу. Уврежило се из наше прошлости мишљење да је за причешће "довољно постити недељу дана", схватајући притом пост "искључиво" у физичком смислу, као уздржавање од мрсне хране. И само то, и само толико! Но такво схватање је у основи погрешно. Када то кажемо, не сматрамо да је такав пост непотребан. Напротив, сматрамо да је он, сам по себи и сам за себе, недовољан.
По учењу православне Цркве, човек је биће састављено од душе и тела. Када се причешћује, чини то као целосно биће, као једна, јединствена и непоновљива личност саздана по своме прволику - Богу. Отуда следи да и припрема за свето Причешће мора бити двојака: духовна и телесна. Телесна припрема се састоји у горе наведеној врсти физичког поста. Духовна, пак, припрема, која је много важнија (јер је и душа неупоредиво важнија од тела), састоји се, пре свега, у "духовном посту", у избегавању у току припреме свакога греха и свакога зла (у мислима, речима и делима), а затим, у очишћењу "душе и тела" у светој Тајни покајања и исповести од свих раније учињених греха. Без ове духовне припреме, на основу само телесног поста "од недељу дана" (или било колико), нико не би требало да приступа светом Причешћу.
Долази сада тежи део вашега питања, одредити "када се треба причешћивати"? На то директно и конкретно питање није могуће дати јединствен и конкретан одговор. Не зато што га не знамо, него зато што такав одговор не постоји. Нигде и ни од кога није одређено ни записано када и колико често се треба причешћивати, јер се та и таква питања никада нису одређивала паушално, према свима једнако. Јер, као што рекосмо, сваки човек је личност за себе, и он, као такав, ступа у лични однос са Богом својим у светом Причешћу. Не као јединка, као "једна сламка међу вихорови", него као члан и део Тела Христовог - Цркве свете православне. Управо стога ни он сам, ма колико паметан и образован био, не може да "пропише" себи типик када и колико често треба да се причешћује.
Ипак, постоји једно правило које нам може помоћи у решавању овога, веома важног питања из области духовног живота. Тајна је у томе да сваки верни члан Цркве Божије, који жели да се труди на своме спасењу, неопходно треба да има свога духовника (не само ради исповедања грехова), духовног оца који га духовно рађа и руководи на путу спасења. Без духовника није могуће безбедно проћи пут спасења и стићи своме назначењу - сједињењу са Богом или обожењу.
Па као што човек може имати само једног телесног оца, тако може имати и само једног духовног оца коме ће се поверити и предати на духовно старање и руковођење. Без њега ни један духовни (чак ни животни) проблем не можемо и не смемо решавати. Ако постоји здрав тај духовни однос између духовног оца и духовног чеда, онда је духовник тај (и једино он) који је властан и надлежан да процени према нашем духовном стању, ревности и труду, када и како често можемо и смемо да се причешћујемо, као и то како смо дужни за причест да се припремамо, било у посту или ван поста.
Сасвим је разумљиво да, ако један духовник има више духовне деце (а обично их има), он нити хоће, нити може свима прописати исто правило по питању светог Причешћа, него свакоме аналогно према његовом духовном стању. Исто онако као што лекар у болници има много болесника, па не може свима преписати исти лек и исти третман лечења, него свакоме према његовој болести. А да би знао шта стварно коме треба дати, мора најпре доћи до тачне и јасне дијагнозе болести за свакога од њих.
Да до ње дође, лекару највише помаже сам болесник, излажући му подробно историју и ток своје болести, и описујући тачно где га и како боли. Без ове болесникове помоћи, ни најбољи лекар, ни најсавременији апарати нису у стању да утврде право стање болесника и да доведу до успешног излечења.
Исто тако духовнику једино можемо ми помоћи да успостави тачну дијагнозу нашег духовног стања, на основу којега ће одредити шта је за нас спасоносно, тј. када и колико често можемо и треба да се причешћујемо. Да бисмо му то омогућили, ми према духовнику треба да испунимо три основна предуслова. То значи:
1. Имати пуно поверење у духовника,
2. Бити потпуно отворен и искрен пред духовником, и
3. Имати пуну и апсолутну послушност према духовнику.
Ови предуслови су међусобно узрочно повезани и условљени јер један из другог извиру. Ако један од њих недостаје или није потпун, нису могућа ни друга два, и тада духовник (ма како велики и чувен био) не може нам помоћи у делу спасења.
Стога, у великој су заблуди и ходе клизавим путем сви они који на основу једног разговора, или предавања "да се треба што чешће причешћивати", да је то исправно и "по светим Оцима" и тд., узимају слободу да сами себи одређују "рокове" причешћивања, да се "угледају" на друге и томе сл., па масовно иду на причешће "сваке недеље" (или чак: сваке литургије), независно од припреме за ту најсветију Тајну, на сметње које евентуално код њега постоје за свето Причешће. Такви сами ходе путем спасења, без вође и без духовника, те раније или касније, падају у разноврсне заблуде или прелести (како се то стручно назива), јер им свето Причешће не бива "на исцелење душе и тела", него "на суд и на осуду". Код тебе да не буде тако!
Мир ти и радост од Господа.
Из књиге
Практична веронаука
Из књиге
Практична веронаука
