ОДГОВОР:
Из једног од прошлих одговора, када је била реч о устано-ви свете Тајне покајања и исповести, видели смо да је Господ наш том приликом предао својим Ученицима право да опраштају или задржавају грехе људи који се кају (Јн. 20,22-23), и да је то право од светих Апостола прешло на њихове наследнике - епископе и свештенике.
Отуда се јасно види да греси које исповедимо пред духовником нису сви одмах и за разрешење. Свештеник по благодати Духа Светога просуђује и процењује како о тежини свакога греха којега исповедимо, тако и о степену покајања које ми у исповести показујемо. На основу тога неке теже грехе он "задржава" на извесно време, одређујући обавезно и духовни лек који ће нам помоћи да "родимо род достојан покајања" (Мт. 3,8).
Управо то "задржавање" некога греха, и прописивање духовног лека и чини саму суштину појма "епитимије". Према томе, епитимијом се називају, по православној вери и учењу, извесне мере одречне или потврдне природе, које преузима духовник (=свештеник) према покајнику (било да овај добија или не опроштај грехова), углавном са циљем да се постигне жељено исцелење, као и да се покајник заштити од духовног зла и сваког могућег понављања греха.
Епитимија одречне природе може бити, примера ради, за неко време (аналогно величини греха) удаљавање грешника од црквене заједнице и јавне молитве, или најчешће забрана на неко време свете Тајне Причешћа, као и додатни постови (у дане који нису посни) и тд. А епитимија са потврдном (позитивном) природом јесте: честе домаће молитве, читање верских књига, чињење милостиње, посећивање светих места и друге душекорисне радње, помоћу којих верски и морално јача покајани грешник.
Као што се све свете Тајне, и целокупни живот Цркве Православне, заснива и извире из Светога Писма, тако и основ за налагање епитимија ради духовног лечења, имамо у Светом Писму. Истина, у Еванђелској причи о покајаном блудном сину (Лк. 15,11 - 32) не наводи се никакво налагање епитимије, изузев само кажњавања млађега сина, удаљеног од очинског крова и љубави. Напротив, пишући Цркви у Коринту, свети апостол Павле, укорева Коринћане што нису одмах одлучили од црквене заједнице тешко сагрешившег крвосмесника, него су дозволили да заједничари са њом. Зато наређује њима да се саберу на скуп, на којем ће духовно бити присутан и сам он - Павле, и да га одлуче. Ту дисциплинарну меру назива Апостол "епитимијом (карањем) од многих" (II Кор. 2,6).
У вези тога, исти Апостол доцније сматра да је била довољна, тако наметнута, "епитимија", те да не би било умесно да онај (грешник) и даље остане лишен хришћанске заједнице, јер је постојала бојазан да због превелике туге падне у безнадежност."Зато вас молим, потврдите љубав према њему", пише поново Апостол Коринћанима (П Кор. 2, 7-8).
Из реченога се јасно показује да су већ у апостолско време тешки грешници одлучивани од црквене заједнице, а враћали су се у њу по-сле извесног времена, пошто су показали "плодове покајања" и тугу за почињене грехе. "Јер жалост која је по Богу доноси покајање за спасење" (П Кор. 7,10). Колико дуго је трајало ово "одлучење" у оно време не знамо тачно. Али је сигурно да је остављано углавном суду Цркве да о томе одлучи, аналогно врсти греха и ревности у покајању самога грешника. Касније је Црква сама систематизовала питање епитимија, нарочито на Васељенским и Помесним Саборима кроз доношење одређених правила у вези тога.
Тако још у трећем веку, у 11. правилу канонске посланице светог Григорија Чудотворца, говори се о покајној дисциплини и четири сте-пена "оних који се кају". У то прво време била је у пракси у Цркви "јавна исповест" (пред пуноћом црквеном), па је и "кајање" било јавно, као и саме епитимије. Од шестог века, кад су (из оправданих разлога) укинуте јавне исповести, укинути су и различити степени јавнога кајања (епитимија). Вековне плодове црквеног рада на пољу систематизовања епитимија сажео је и кратко изразио свети Нићифор, патријарх цариградски (+ 829), у своме 28-ом правилу, у коме он одређује да "Духовник који прима исповест мора забранити причешће онима који исповедају тајне грехе, али нека им не забрани долазак у цркву, нити јавно да проноси што о њима знаде, него нека их благо упућује на покајање и на молитву, и нека им ОДРЕЂУЈЕ сразмерну ЕПИТИМИЈУ према духовном њиховом расположењу".
Из свега напред реченога јасно се виде одговори на сваки део вашега питања. Ипак, покушаћемо да то укратко резимирамо.
По учењу свете Цркве Право-славне, заснованом на светим Канонима и на Светим Оцима, ЕПИТИМИЈА није казна која би требало да задовољи нечију увреду или да умилостиви "увређену Божију правду", него је то лековито средство које треба да обезбеди душевно оздрављење грешника кроз побољшање и узрастање у врлинском животу. Та чудесна средства имају још за циљ да чувају верника од свих искушења света и ђавола, да не би поново пао у исте или сличне грехе, јер се то лако догађа ако се душа не подвизава стално у добру и врлини.
Епитимију може и треба да даде (наложи) исповедник (=духовник), а на основу наших исповеђених грехова. Епитимију ће духовник дати увек када осети и просуди да је духовна рана од некога греха тешка и дубока, за чије зацелење треба да протекне извесно време са посебним третманом и коришћењем неког духовног лека (као што је напред детаљније наведено).
Када смо говорили о светој Тајни Исповести и Покајања, констатовано је да је та света Тајна у нашем народу спала на веома ниске гране. Нажалост, на још нижим гранама се налази искуство и пракса нашег свештенства у погледу коришћења овог спасоносног лека - епитимије. Многи свештеници користе само онај први део дара Христовога - "да дреше", а скоро никада (или врло ретко) онај други део овлашћења - "да вежу" грехе људи, те тако постају одговорни за пропаст многих душа. За правилно коришћење епитимија, потребно је да духовник има дар расуђивања када, коме, колику и које врсте епитимију да одреди. Јер може бити пагубно по душу покајника како не давање никаквог духовног лека (што се најчешће дешава), тако и давање и сувише прејаке дозе. А циљ епитимије је да помогне и исцели, а не да погорша и убије душу која нам се са поверењем предаје.
Исто онако као што би лекар био крив и одговаран за смрт свога пацијента, било да му не да никакав лек, било да му да лек који не одговара његовој болести (сувише слаб, или сувише јак), који ће уместо оздрављења болесника проузро-ковати његову смрт. С том разликом што је одговорност свештеника утолико већа и тежа уколико је душа претежнија од тела.
Но, као што одговорност за смрт тела може понети на себи и сам болесник ако се не буде држао упутства свога лекара и користио прописане лекове на начин који је лекар одредио, исто тако и одговорност за смрт душе може на себи понети сваки онај грешник - покајник који не буде слушао савете свога духовника и користио духовне лекове (епитимије) онако како му је духовник одредио. Дакле, у Цркви Православној све почива и све се базира на три носећа стуба: поверење, искреност, послушност.
Мир ти и спасење од Господа.
Из књиге
Практична веронаука 
