Упознао сам једног лучког радника, носача, који је подигао човека из мртвих.Када сам био предстојатељ скита манастира Ивирон, посети ме једнога дана један човек од неких педесетак година. Дошао је касно после подне и није звонио звонцем како не би сметао оцима, па је спавао напољу. Када су га оци видели, увели су га унутра и обавестили ме о томе.
"Добро", рекох му, "зашто ниси звонио да ти отворимо и сместимо те?" "Ма како, оче, да сметам оцима?", рече. Видим, лице му је некако озарено. Постаде ми јасно да живи духовним животом. Рече ми касније да је веома рано остао сироче и зато је, када се оженио, изузетно заволео свога таста. Увек би прво свратио до свог таста и таште, па тек онда одлазио кући. Веома се, међутим, жалостио, јер је његов таст много псовао. Много пута га је молио да не псује, али је онај бивао све гори. Једном се његов таст тешко разболео. Одвезли су га у болницу и после неколико дана је умро. Мој посетилац није био поред њега када је издахнуо, јер је морао да истовари један брод. Када је отишао у болницу и нашао га у мртвачници, помоли се са много бола: "Боже мој, молим Те", рече, "подигни га из мртвих, само да се покаје, па га после узми!" Мртвац одмах отвори очи и почне да покреће руке. Чим је то видело болничко особље, сви одједном побегоше. Зет се сам побринуо за њега и одвео га, потпуно здравог, кући. Поживео је још пет година у покајању и онда је умро.
"Оче", рече ми мој посетилац, "много благодарим Богу што ми је учинио ту милост. Ко сам ја, да ми Бог учини такву милост?" Био је много простодушан и тако смирен, да му ни на памет није пало да је таста подигао из мртвих. Топио се од благодарности према Богу што му је то учинио.
Многи људи се муче, јер не успевају да постигну славу у испразном свету, или да се обогате испразним стварима. Не мисле уопште да им то у другом, оном истинском животу, није ни потребно, а не може се ни пренети.
Тамо се преносе само наша дела, а она ће нам одавде прибавити одговарајући "пасош" за наше велико путовање у вечност.
