Дође један момак онамо, у метох Успења, и рече ми: "Оче, хоћу да разговарам са тобом." Кажем му: "Уђи." Уђе он и каже ми: "Ја сам атеиста и чуо сам да си ти образован. Хоћу некакав научни доказ о постојању Бога." Ја му кажем: "Знаш ли интеграле?" А он одговори: "Не, не знам." "Штета, зато што знам један доказ са интегралима." Интеграли су једна методска јединица из математике. Није схватио зашто сам му то рекао. Мало је поцрвенео, а ја му рекох: "Слушај, рећи ћу ти: Бог се не доказује, нити проналази. Бог се открива. Знаш ли то?" "Не, то чујем први пут." Упитах га: "Како се зовеш?" "Серафим." "Ма шта кажеш! Лепо име! Чуј, рећи ћу ти нешто. Имам један предлог за тебе. Пошто те толико заокупља то што не верујеш у Бога, и смета ти, не треба да долазиш код нас образованих. Отиди код једног Божијег човека, код човека који се заиста одрекао овога света. Тако ћеш разумети онај други свет. Иди код њега и Кажи му то исто што си мени рекао. Јеси ли био на Светој Гори?" "Имам у плану да одем." "Помоћи ћу ти да одеш." "Ићи ћу код неког старца Пајсија, тако су ми рекли." "Иди и постави му то исто питање. Али му немој рећи да ти да научни доказ, него му реци: "Оче, ја сам атеиста, хоћу, али не могу да верујем и то ме изједа и мучи. Чуо сам да си ти мудар човек, па те молим, докажи ми да постоји Бог." "Ух", рече, "оче, ја не могу да идем, зато што сe... бојим!" "Чега се бојиш? Да те не појури? Па и ако те појури, он је старчић, потрчаћеш малчице и ти, побећи ћеш." "Не могу, оче." "Не бој се. Само иди. Нису ти људи такви како ти мислиш. Ја знам зашто ти то кажем." И онда сам га упутио како је најбоље да приђе старцу. И момак заиста оде. Било је после подне када је онамо стигао. Пред кућицом су била још четворица који су чекали, а отац Пајсије је, у једном ћошку, на другој страни дворишта, седео и разговарао са неким момком. Седе он, дакле, са оном четворицом да причека. После неких 10 минута, како ми је он сам причао, отац Пајсије заврши разговор, поздрави оног момка са којим је разговарао, приђе им и рече: "Е, момци, јесте ли се послужили? Јесте ли узели мало ратлука? Јесте ли попили мало воде?" "Не треба", рекоше, са типичном конвенционалном пристојношћу, онако како смо ми у свету навикли. Серафиму климну главом и рече му: "Дођи ти овамо, момче." Пође; тако, Серафим, није му се ни представио, а старац му рече: "Слушај, донећу бокал воде, ти држи ратлук и да ти нешто кажем: разумем да неко буде атеиста. Али да неко има име анђела и да буде атеиста, то још није било."
Момак се пресекао. А онда рече: "Оче, могу ли нешто да вам кажем?" "Слушај, данас имам много посетилаца. Пођи горе у Кутлумуш, у манастир, да преспаваш, па ћемо да разговарамо. Видиш, зима је, брзо ће заћи сунце." Момак оде у Кутлумуш, али није могао да се умири. Како је само дознао његово име? Гледао је има ли негде телефонски кабел, да му нисам ја телефоном јавио. Следећег дана, устаде у рану зору, и рече себи: идем поново. Чим су отворили манастирску Капију, он одмах сиђе до келије старца Пајсија. Лупао је, лупао, али узалуд. Рече себи: "Сачекаћу још мало, па ћу поново да куцам." Закуца поново, а онда, одозго са брда чује га старац Пајсије, који није био у келији, и, не погледавши га, рече му: "Е, момче, шта радиш ту тако рано?" "Али, оче, хоћу да разговарамо." Он га упита: "Због чега си дошао на Свету Гору?" На то питање, причао ми је, касније, момак, срце му се сасвим умири. "Заиста", помисли у себи, "дошао сам на Свету Гору да нађем Бога. На лицу овога човека открио сам Бога." А гласно упита старца: "Шта да радим сада?" "Иди да нађеш доброг духовника и да се исповедиш и да започнеш нови живот." Говорио му је старац, вичући са брда. Тако момак оде. Ово је, мислим, на известан начин, веома упечатљив пример, веома једноставан, али, верујем, пун благодати.
ЧУВАЈТЕ ДУШУ!
