Не треба осуђивати себе и кукати и “посипати се пепелом”, мада и то као прелаз ка покајању има смисла. Покајање, кајање за човека Цркве је непрестано стање чишћења, преумљења, узрастања у Божанској Љубави која побуђује непрестано отапање греховних окова душе. Констатација удаљења од пута ка Богу. Осећање потребе и носталгије да се Богу вратимо. Носталгија за лепотом заједништва ...са Христом, жеља да се промени садржај бића. Грех је одступање од самога себе.
Грижа савести није покајање већ увид да смо погрешно поступали. Неопходно је да пођемо даље до покајања. Грижа савести често води у очајање које говори о недостатку вере (поверења) према Богу.
Покајање је васкрсавање у нама чежње и жеље за нераскидивим јединством са Богом. Васкрсавање лика Божијег у нама. Човек је биће саздано за однос Љубави са Богом и другим човеком.
-Владика Порфирије
