Светоотачкој психотерапији су туђи методи који укључују императивни (насилни) утицај на личност. То се непосредно односи и на хипнозу и на друге, тзв. психотерапеутске методике које користе на овај или онај начин тај принцип.
Са светоотачком психотерапијом је неспојива и свака врста неприродности, лажности, извештачености, представљања човека у својству чудотворца или чаробњака. Туђе јој је све што се преузноси, размеће, показује своју тобожњу надмоћ над другима, све што је многословно, празнословно, театрализовано, једном речју, оно што по свом духу не одговара свстоотачком учењу.
Још је митрополит Московски Филарет (Дроздов) писао поводом магнетизма (читај хипнозе): "Када су ме питали за магнетизам, да ли да га употребљавају или не, одговорио сам да су Хришћанима дате највише и најпоузданије силе, вера и молитва, па према томе, спуштати се на нижи пут који пипањем пробија људска самовоља, јесте назадовање". Руски лекар А. И. Јароцки (1866-1944) у својој књизи "Идеализам као физиолошки фактор" (1908. г.) писао је о хипнотизеру: "Најзад, његов задатак се састоји у томе да сломи отпор болесника наређењем споља, а то одговара смањењу нивоа психичке личности болесника". Хипнотичка дејства слабе пацијентову вољу, она га роботизирају, чине његову психолошку баријеру рањивом за негативна дејства споља. врше насиље над човековом душом. Позната су и друга нежељена дејства, мећу којима је и развој зависности пацијента од хипнолога која подсећа на наркоманску зависност.
Хипноза подразумева и носи у себи опасност не само изопаченог (неприродног) доживљаја стварности, него и јача неке чулне доживљаје, нарочито сексуалног садржаја. Тако су добро позната трансна хипнотичка сексуално обојена стања која се из неких разлога доводе у везу само с лицима која пате од хистерије.
Чак је и отац сексуалног материјализма Сигмунд Фројд (1856-1939), оснивач богоборачке психоанализе, смогао у себи храбрости да поштено призна неприкладност хипнотичког метода за озбиљан рад с личношћу болесног човека.
Прилично опрезно треба приступати и сугестивним методама (сугестији), јер се сме сугерисати само истина, а не лаж која се издаје за истину. Погледајте, на пример, последње књиге Георгија Ситина који покушава да модификује, па чак и обоји молитвено-религиозним тоновима, метод који је још почетком овог века предложио француски апотекар Емил Куе. Такозвана Ситинова божанска расположења која се састоје од бравурозних скупова свих могућих позитивних тврђења која укључују чак и подмлађивање, раст нових зуба, наводно исцелење свих болесних органа, по својој суштини су пародија молитве, и садрже богохулне моменте у односу на оно што је истински божанско и допустиво за православног Хришћанина.
Уместо да узалудно троши снаге на сугерисање онога чега нема у стварности, далеко је важније довести пацијента до тачног схватања ситуације, помоћи му да обнови оштрину сагледавања греха, да уклони принципијалне препреке које му ометају реални доживљај живота.
У свим случајевима најважнију улогу не игра оно што се каже, већ како се каже и главни значај свакако припада самој личности психотерапеута, његовом духовном лику, стању и степену чистоте душе самог исцелитеља.
Ако пак говоримо о недирективним психотерапеутским сеансама одмора (не бркати их са хипнозом), где је реч психотерапеута ненаметљива, без притиска и насиља помаже пацијенту да се смири, да буде расположен, можда су овакве сеансе и могуће ако се врше, на пример, на позадини духовне музике или класичне музике смирујућег карактера. Али и у овом случају психотерапеут треба да има на уму могућност спонтаних стања транса, што је потпуно недопустиво, као и непожељност развоја чулне уобразиље и фантазија. Не треба наркотизирати пацијента душевним опијумом, већ га будити духовно, лечити речју Истине. а не илузијама чуда, треба се обраћати правди Божијој, а не испразним и привидним добрима и задовољствима.
Цео наш живот се гради на сугестијама и аутосугестијама, он садржи и животну хипнозу под чијим утицајем смо сви ми у овој или оној мери. Лаж је продрла у реч, искрививши њено божанско предназначење. Светоотачка психотерапија тежи да избегне лаж и празнословље. Треба ли понављати какве високе захтеве мора да испуњава сам психотерапеут? Какав начин живота он мора да води, како на себи да ради, како да верује, да се моли, да воли итд.
Још је преп. Јован Прозорљиви из 4. века, који се подвизавао у Египту за време цара Теодосија Великог, писао о особинама које мора имати лекар - хришћанин: "Саосећати с болесницима и помагати им лечењем добро је дело, и лекар који се брине о болеснику добија награду од Бога. Али за све то потребно је да он буде благочастив, да се сам храни Тајнама Свете Цркве, а и својим пацијентима не само да не забрањује исто то, већ првенствено да их томе саветује. Он мора бити смирен и мислити не о својој слави, већ о Божијој, памтећи да је Бог ради тога и дао људима знања да би Га прослављали у чудесним делима" (Сир. 38:6).
ТЕРАПИЈА ДУШЕ
Светоотачка психотерапија
