Реч је о људима које сви познајемо, којих увек и свугде има око нас: који употребе сва могућа средства, најчешће тачно и одмерено, у достизању неког жељеног успеха, на пример у освајању еротично-сексуалног партнера или неког положаја у друштву, и који у тренутку када је овај циљ достигнут и успех присутан, одједном затаје и доживе неку лакшу или тежу катастрофу. Поломе, на пример, руку или ногу, разболе се од неке озбиљније болести, или просто постану апатични или депресивни. Колико има студената који после сасвим марљивих припрема за неки испит или одустану од испита или на њему падну, или других опет који пошто се својски намуче око припрема за неки бољи положај у друштву, у тренутку када овај положај добију, покажу се савршено неспособни да га успешно и обављају. Није мали број ни оних женидбених кандидата који после дугих припрема и спремања на заједнички живот са брачним другом, пред само венчање одустану или просто побегну. (Међу оваквим било је и великих људи, на пример Кафка или Кјеркегор.)
У чему је тајна овог неуспеха у успеху? После Фројда, овим занимљивим психолошким проблемом нарочито су се успешно бавили психоаналитичари Теодор Рајк (Успех и несвесни страх од савести), Лафорг (Психопатологија неуспеха) и Менингер (Човек против самог себе). Наравно да су они описали више типова људи који доживљавају, често у току целог живота понављање једног истог феномена: страха од успеха. Описаћемо само неколико типова.
Једни, заправо, никад и не постигну успех, јер увек изнова, што се више приближавају циљу, несвесно, све више стварају себи теже и непремостивије препреке које их спречавају у напредовању. Други, опет, у току свог напредовања ка успеху, тачно осећају да средства која употребљавају у овој борби нису ни довољно морална, нити законски оправдана, па када је циљ постигнут или не доживљавају никакво задовољство од успеха, чак постају депресивни, или једним потезом поништавају читав задобијени успех.
Није мало оних људи који због најразличитијих траума које су доживели у детињству и касније стварају у себи неку неуротичну равнотежу, при којој и не очекују никакав успех, једноставно зато што сматрају да га нису ни заслужили. Обично је у периоду душевног развоја таквих личности престроги ауторитет једног од родитеља произвео неизгладив конфликт између Ја и Над-Ја у оваквој психи. Престрога савест, настала идентификацијом са престрогим родитељем, спречава таквог човека да у миру и радости доживи било какав успех. Тај сукоб Ја и Над-Ја у несвесном, а делимично и свесном делу личности налази се у основи и неких других поменутих и непоменутих типова "баксузних" људи. Све дотле, наиме, док се жеља налази у царству фантазије овакве личности, она је спремна да јој се преда и себе њоме задовољи. Од момента када ова жељена фантазија "запрети" да се и у реалности оствари, личност све чини, наравно несвесно, да створи у спољашњем животу такве препреке које неће дозволити да се жеље стварно и реализују.
Ево, још једног примера како човек може сам себи да створи неприлике у спољашњем свету, потпуно независне од стварних услова социјалне средине у којој живи. Наравно да уколико и ова друштвена средина, са своје стране, својом структуром није наклоњена реализацији неких жеља појединаца, круг се затвара и успеха нема на обе стране.
Изнели смо само неколико типова људи омађијаних унутрашњом спутаношћу своје неуротичне личности, који увек изнова доживљавају неуспех, или када је успех ипак постигнут све чине да би га поништили. Није било речи о бројнијим примерима неуспеха оних који се саплићу о често и сувише сурову реалност спољашњих околности.
Владета Јеротић
ЧОВЕК И ЊЕГОВ ИДЕНТИТЕТ
