Бивши комунисти- формални православци

Митрополит Јеротеј Влахос

Питање: кључни проблем са којим се суочавају цркве у бившим комунистичким земљама источне Европе је, наравно, питање тзв номиналних хришћана( назови хришћани). Наиме, велики део становништва тих земаља формално се изјашњавају православним хришћанима, али упркос томе они не исповедају православну веру (него се декларишу као агностици или атеисти),  не учествују у молитви и литургијском животу Цркве, и једину ствар коју они виде у Православљу је  фолклор и етничку припадност. Какав би  требао бити став  према тим људима, посебно ако се узме у обзир да они често теже да утичу и контролишу живот Цркве? Коначно, на који начин би требало да сама Црква приступа тим номиналним хришћанима у циљу да би се они окупили у недрима Цркве?

 Одговор: "номинални Хришћани" или "номиналне религијске вође" по називу су основни проблем  Цркве,  јер изазвају црквене расколе својим различитим страстима. Они сматрају Цркву друштвеном институцијом, друштвеном организацијом, религијом, чак у најбољем случају, верским удружењем или националном институцијом.

Мора да нам буде јасно, као што сам рекао раније, да је Црква "Тело Христово и заједница обожења", према учењу Светог Григорија Паламе. То је Тело Христово, јер глава Цркве, Христос,  уско је везан са својим члановима кроз тајне и доктрине. То је такође заједница обожења, јер њени чланови учествују  различитим начинима, на очишћење, просветљење и обожење.
 Такве чланове Цркве који "не живе" овим поледом у будућност, постепено их је то довело до агностицизма и атеизма те постају секуларни чланови, оболели чланови Цркве, без обзира на то да ли се они претварају да су у Цркви.

 Морамо да схватимо да је Црква духовна болница, а не  поље конкуренције за  доминирање наших страсти. Светитељи су лекари, а Христос је  пар екселанс лекар и његови пастири који раде у име Христа унутар тог светитељског оквира обављају исцелитељску функцију. Сви хришћани морају бити у фази оздрављења.

 У том контексту, Црква не може да се трансформише у фолклоризам и национализам. Св.Апостол Павле јасно дефинише задатак хришћана када пише: "И сваку охолост, која устаје против познања Божијега, и покоравајући сваку помисао на послушност Христу" (2. Кор 10.: 5).

На крају, ипак, Црква лечи хришћане својом пастирском пажњом, без обзира на њихов духовни узраст. Оно што се захтева је да свештеници знају метод лечења.

Соборност 2006