Приликом примања светих Тајни понеки верници не знају како тачно треба да поступе. Зато бих поставио неколико конкретних питања у вези са тим. Треба ли да се прекрстимо када приступамо светом Путиру? Треба ли да целивамо Путир после причешћивања? Треба ли да честитамо једни другима што смо се причестили, да се рукујемо и љубимо, као што видех да то понегде чине? Ко треба да стане први у ред за Причешће: Новокрштени? Деца? Одрасли? Шта је још потребно знати да би се овај свети чин извршио како заслужује?
ОДГОВОР:
Већ смо раније констатовали ту жалосну чињеницу у нашем Србском народу "да многи не знају како се у цркви на богослужењу треба владати (када и како се треба крстити, метанисати, палити свеће и тд), па наравно, и како треба приступати "светим Тајнама",то јест светом Причешћу, што и јесте главна тема овога Вашега питања.
Одговорити детаљно и исцрпно на све у питању истакнуте моменте, значило би настојати строгим прописима "оковати" не само ову Свету Тајну, него и лишити човека његовог природног израза и слободе у понашању. А то Православна Црква, која је царство слободе и духа, никада није чинила, јер је то страно њеном бићу. То пак не значи да Црква трпи и толерише јавашлук и хаотично стање у своме животу, као и неконтролисано понашање своје верне деце. Не! Напротив, она даје и прописује основне смернице, оквире, правила, у границама у којим се појединци ипак крећу слободно. Као у питању језика. Постоји граматика и граматичка правила како се правилно пише и говори, али ипак сваки појединац се њима слободно користи. Отуда толики правци у књижевности, стилови и облици књижевних остварења. Живот је много шири и дубљи од свих прописа, и он се ни у какве строге калупе не може стрпати. То важи на свим нивоима живота, па и у Цркви.
Ипак, пар корисних савета (никако правила и прописа) у вези Ваших конкретних питања неће бити на одмет, због чега их ми даље и наводимо. Не онако како је то неко негде "прописао", него како је кроз Предање Цркве до нас дошло, као и на основу личног искуства и расуђивања. Но и то што будемо рекли, не бих желео да се схвати (и прихвати) као неки "строги прописи", него само као нужна упутства, савети, смернице.
Дакле: Треба ли да се прекрстимо када приступамо светом Путиру? - Зависи како осећамо, како смо себе верски образовали. У ранијем одговору о знаку часнога Крста, рекли смо да су верници у старо време (па и у нашем народу до недавно) осењивали себе знаком Крста у свакој животној прилици, при сваком делу, на сваком месту. Сасвим је, дакле, разумљиво да треба то да чинимо и када приступамо најсветијој Тајни светом Причешћу. Али то треба чинити мудро и опрезно, још док се приближујемо свештенику. НИКАКО у непосредној близини, испред саме Чаше, јер нам се може десити да неопрезно, или због гужве, руком закачимо или ударимо у свети Путир, те пролијемо свето Причешће. А то је тежак и велики грех. Зато свештеник опомињући и призива: "Са страхом Божјим... приступите".
Исто би то важило и за питање:Треба ли да целивамо свети Путир после Причешћа? -Треба, јер је то израз наше љубави и благодарности Господу што нас је удостојио да нам преда Себе у светом Причешћу, да се сједини са нама и кроз то нам дарује живот вечни. Но и то чинити само када нам прилике (и свештеник) то дозвољавају, јер само по себи то није и обавезно, поготову у данима када има велики број причасника, где увек има неупућених, непажљивих и неспретних, па би настојање да СВИ целивају свету Чашу сигурно довело до непредвидивих и непожељних последица. Зато је у свему потребно расуђивање и опрез, о чему нарочито свештеници морају да воде рачуна.
"Руковање и љубљење" међусобно после светог Причешћа, као израз радости и "честитања" што смо се причестили, нема никакве основе у освештаном црквеном Предању и вековној пракси Цркве. То је новији "изум" у неким срединама, који се често може злоупотребити и извитоперити, као што и бива. Та "честитања" помало нас међусобно утврђују у сујети и гордости, јер их често (макар и несвесно) доживљавамо као тобоже потврду наше достојности.
Што се пак тиче поретка и реда "ко треба да стане ПРВИ у ред за Причешће", питање је без суштинског значаја и предањског корена, као и претходно. У пракси је, пак, углавном свуда (а и то зависи од умешности свештеника и верске свести појединаца), да се најпре причешћују деца (уколико се напред налазе). Умесно би било (а не по неком правилу или пропису) ако има новокрштених душа, којима је то прва Причест,да се они најпре и причесте,што им унапред свештеник треба да објасни и одреди место где да стоје за време свете Литургије. Најчешће је, пак, пракса (то не треба ни мењати) да се причешћују онако како се формира ред од самих верника. Најбитније је да се то обави без гурања, галаме и унутрашњег гнева. Што дубље будемо поимали значај ове свете Тајне, то ћемо се пристојније и понашати при примању исте, и никада нећемо настојати да се гурамо напред, нити пак, да пошто пото останемо задњи. Онде где се задесимо у реду, ту смирено и приступамо светој Чаши.
У вези ове свете Тајне још би требало знати и додати да припрема постом за малу децу није обавезна и да се деца (до 7 го дина) треба и могу стално причешћивати чим буду крштена. Наравно, од 4, 5 године потребно их је постепено привикавати на неку врсту поста и припреме. Пост за одрасле (као нужна припрема, о чему је било више говора у претходном одговору), поред уздржавања од мрсне хране и уља, подразумева и уздржавање од коришћења било које врсте алкохолног пића, као и апсолутни пост (ништа не узимати у уста) од поноћи до момента причешћивања наредног дана.
То би укратко била само једна прегршт практичних упутстава, што ни издалека не исцрпљује сва питања, интересовање и случајеве који се у животу Цркве и појединца могу појавити у вези ове свете Тајне. Али, живећи Црквом и у Цркви, практикујући свете Тајне и свете врлине, мићемо постепено узрастати и у поимању свега онога што се у Цркви збива и дешава, богатити своје духовно и животно искуство и постепено напредовати и узрастати док не достигнемо сви у "човека савршена, у меру раста висине Христове" (Еф. 4,13).
Нека нас дух смирења у томе води и руководи.
Мир ти и радост од Господа.
Из књиге
Практична веронаука
Из књиге
Практична веронаука
