Црква на абортус гледа као на убиство и због тога подвргава строгој епитимији. Деведесет прво правило Шестог Васељенског сабора о томе говори овако: "Жене које дају лекове да се побаци плод у утроби, и оне које узимају отрове што плод убијају, подвргавамо казни за убице". О истој ствари говори и 21. правило Анкирског сабора: "Жене које су у блудочинству зачеле па убијају заметак у утроби, или се баве прављењем лекова који га могу уништити, пређашња једна одредба одлучује до краја живота; и томе се уопште следи. Ми пак, у намери да будемо човекољубивији у овоме, наређујемо да такве издрже десет година кајања према установљеним степенима".
О овом тешком греху 2. правило светог Василија Великог каже следеће: "Која смишљено умори заметак у утроби, подлеже казни за убиство. Ми се овде не упуштамо потанко у разматрање да ли је заметак добио већ облик, или је још без облика, јер се у овоме случају не налаже казна само ради онога што се има родити, него и зато што је дотична особа себе изложила опасности, пошто жене од таквих покушаја већим делом умиру. А кад се дода и уморство заметка, тад се ово за оне које се смишљено на то одлучују, сматра другим убиством. Не треба уосталом продужити до краја живота време њиховог покајања, него их треба примати у општење после десетогодишњег рока, и судити о излечењу њиховом не по времену, него по начину кајања".
Као што се види из поменутих правила и њихових тумачења, овде се имају у виду углавном жене које су сагрешиле блудочинством и желе да сакрију плод свог греха. Колико је онда тежи грех оних жена које се налазе у законитом браку, а не желе да постану мајке и ради тога се одлучују да убију плод, што света Црква сматра убиством. Јер према учењу Речи Божије жена ће се спасити рађањем деце, ако остане у вери и љубави, и у светињи са честитошћу (1.Тим. 2,15). Одатле је јасно да је жена која убија свој плод не само убица, него и непријатељ сопственог спасења, јер сама себе лишава сваке наде на спасење.
А.Таушев
