Одговор: Христове речи да никога не треба називати "учитељем", "оцем" и "наставником" биле су усмерене на разобличење књижевника и фарисеја (види 23. главу Јеванђеља по Матеју, у којој Господ Исус Христос износи убедљиву оптужбу против књижевника и фарисеја), јер су они самовољно, будући да нису били свештеници, нити су чак потицали из Левитског рода, узурпирали звање народних учитеља, па су почели да слободно, по своме, тумаче Закон Божији и поучавају народ (баш као што данас чине секташи). Јединим Учитељем, Оцем и Наставником Господ се назива у том смислу да је Он Источник од Кога сваки род на небесима и на земљи има своје име (Еф. 3,15). Наши хришћански пастири не проповедају своје сопствено учење, него Божанско, позајмљено од Господа, те се стога и називају "учитељима", "оцима" и "наставницима", за шта основ пружа сама Реч Божија, која не може да противречи самој себи. Тако свети апостол Павле вели:
Јер ако имате и хиљаду учитеља у Христу, али немате много отаца. Јер вас уХристу Исусу ја родих Јеванђељем (1.Кор. 4,15), то јест, себе назива "оцем" Коринћана које је просветио, док другима, који су их поучавали, признаје право да се називају њиховим "учитељима". И свети апостол Павле у Посланици Галатима (4,19) и свети апостол Јован Богослов у својој Првој Посланици (2,1), као и на другим местима, обраћају се хришћанима са: "Дечице моја!" то јест, другим речима, себе називају њиховим "оцима". Свети апостол Павле у Првој посланици Коринћанима (12,28) каже: И ове Бог постави у Цркви: прво апостоле, друго пророке, треће учитете. Исто ово налазимо и у Посланици Ефесцима (4,11). У Посланици Јеврејима свети Апостол Павле директно позива: Сећајте се својих наставника, који вам проповедаху реч Божију (Јев. 13,7).
Ако бисмо буквално схватили речи Господа: "Оцем својим не зовите никога на земљи", онда ни свог рођеног оца такође не би требало да називамо "оцем", но, јасно је да је такво буквално схватање апсурдно.
А.Таушев
