У Скитополису, главном граду друге Палестине, сретосмо авву Анастасија и ту чусмо од њега следећу причу о авви Георгију затворнику:
Када сам једног јутра устао да клепам, пошто сам био канонарх, зачух старца како плаче. Отишао сам к њему и запитао га:
"Господине аво, зашто плачеш?"
Он ми ништа није одговорио.
Онда сам га опет замолио да ми каже узрок свог плача, а он је уздахнуо из дубине свога срца и рекао:
Он ми ништа није одговорио.
Онда сам га опет замолио да ми каже узрок свог плача, а он је уздахнуо из дубине свога срца и рекао:
"Како да не плачем кад се Господ наш разгневио на нас. Ја сам, чедо моје, имао виђење како стојим пред неким ко седи на једиом високом трону. Са мном, око њега, стајаху милиони људи који га мољаху за неку ствар, но он не хте ни за шта да чује. Затим је пришла нека жена одевена у пурпурну одећу, која је пала крај његових ногу молећи да, барем ње ради, буду услишене молбе људи, али ни овде он не промени своје мишљење. Ето зато плачем и ридам, јер се бојим онога што треба да се деси."
Све ми је ово испричао у четвртак. Следећег дана, у петак, земља се тако затресла да су приморски градови Финикије били сравњени са земљом.
Исти овај авва Анастасије нам је причао и други пут о истом старцу. Једном кад је дуго седео поред прозора почео је да плаче и да говори:
"Тешко нама брате, што немамо страха Божијег и живимо у немарности, бојим се да смо "близу код врата" и да ће гнев Божији да нас стигне."
Следећег дана на небу се појавила ватра.
