О авви Зосиму КиликијскомДок сам боравио на Синају, посетио сам авву Зосима Киликијског. Овај блажени муж, који је много узнапредовао у врлинама, напустио је своју епископију и поново се вратио у своју пустињску келију. Он ми је испричао следеће:
Једном, док сам још био млад монах, кренуо сам са Синаја у крај назван Амонија да бих се настанио у некој од келија. Тамо сам нашао једног старца обученог у хаљине исплетене од палминих гранчица. Чим ме је спазио, док га још нисам ни поздравио, рече ми:
"Зашто си дошао овамо авва Зосиме? Иди из ових крајева јер ти не можеш овде да нађеш свој мир."
Мислио сам да ме старец познаје, учинио сам му метаније и упитао:
"Учини ми љубав, калуђеру и реци ми одакле ти мене знаш?"
"Пре два дана јавио ми се неко из духовнога света и рекао: "Ево, долази ти један монах по имену Зосим, а ти му немој дозволити да остане овде, јер њему желим да поверим цркву у Вавилону, у Египту."
Онда је старец заћутао... оставио ме самог и удаљио се на растојање колико каменом можеш добацити. Пошто је тамо око два часа провео у молитви, пришао ми је, пољубио ме у лице и рекао:
"Чедо моје, заиста си у прави час дошао. Сам Бог те овамо довео да погребеш моје тело."
"Колико си година, авво, проживео на овоме месту?"
"Навршавам четрдесет и пету годину." Учинило ми се да је његово лице заблистало као огањ. Он настави:
"Мир теби, чедо моје, да се молиш за мене." Кад је ово изговорио легао је и починуо у Господу слуга Његов. Ја сам га тада сахранио и отишао из оних крајева славећи Бога.
