Дакле, родитељска приврженост се из корена разликује од љубави. Она се најчешће испољава у четири облика, у четири врсте.
Прва врста је поседничка љубав. Обично се она изражава у тежњи родитеља да изазову у детету осећање глобалне зависности од њих. Разуме се, док је дете мало, везаност родитеља за дете очигледна је и апсолутна. Али ако се током одрастања детета она не смањује, постаје препрека на путу душевног развоја. Многи родитељи, покушавајући да задрже децу у потчињености, користе своју родитељску власт, а понекад чак иду и на моралну уцену. Мајка апелује на највиша осећања одраслог детета: "Ја сам те одгајила, ноћима због тебе нисам спавала, а у старости нема ко чашу воде да ми да". Овакви родитељи гледају на дете као на своје власништво, сматрајући да имају на сина или на кћер сва права.
По правилу, родитељи-поседници од малих ногу усмеравају своје дете томе да је оно само њихово власништво, које они потпуно поседују.
Васпитавајући малог човека на овакав начин, они га не припремају за самосталан живот одрасле особе, не формирају у њему потребу за самосталношћу и независношћу.
Родитељи морају да поштују у детету право да буде самосвојно, што свакако не значи одустајање од ограничења прихваћених у друштву, нити дозволу да оно ради шта хоће. Треба подстицати дете да мисли и испољава непосредност, да се осећа као самосталан човек који мора све више и више да преузима на себе одговорност за своје мисли и поступке.
Ако родитељи игноришу право детета на независност, оно може одрасти као личност потпуно потчињена родитељској вољи, личност покорна и неспособна чак и да схвати право на избор свог места у овом свету. Такви људи лако постају плен властољубивих и утицајних лидера различитих криминалних или секташких скупина зато што немају вољу и самостални животни став.
У мери у којој дете расте, његови односи с родитељима ће се највероватније погоршавати - пре или касније оно ће почети морално да се свети родитељима због претерано јаких "загрљаја" који су као стеге гушили самостални развој његове личности, светиће се за насиље, терор и уцену.
"Мајчинска љубав је у стању да буде чудовишно егоистична. Да, мајка воли свог сина, искрено и јако га воли - док је мали, док је у њеној власти; али кад почиње да одраста, те постаје самосталан и почне да испољава своја сопствена мишљења која се не подударају с мајчиним - управо тада за њега отпочиње борба. Борба с ким? Па с њим, с његовом личношћу, с његовим 'ја'. Борба за шта? За љубав. За то да син који одлази од ње (а он одлази у свет, у живот) као и пре у потпуности припада њој.
Али "потпуно припадање" јесте потпуна потчињеност; а потпуно се потчинити може само ствар. Њен мали син је за њу и био само ствар, омиљена играчка. Није био човек. То је ужасна истина, али то је истина. Медицинска истина. И то је прво што морамо нарочито да истакнемо. Друго почиње нешто касније - када се појављује она која стиче право да му уместо мајке спрема доручак; она којој ће он сада уместо мајке давати новац; и сада ће њој причати о својим пословима; и с њом ће се, а не са мајком, сада саветовати. Туђинка, незнанка, која се ко зна одакле створила, мршавица, намигуша, она ће командовати њеним сином и узимати ону пажњу коју је син поклањао мајци; и што је главно! - она добија право да захтева од њеног сина, и то да захтева оно са чиме се уопште не слаже мајка - мајка која га је одгајила, дала му толико снаге, дала му саму себе... Или, једноставно и кратко: сада ће он припадати другој.
То је неподношљиво! Па према томе, то је и недопустиво.
И то је у суштини све.
Игуман ЕВМЕНИЈЕ
АНОМАЛИЈЕ РОДИТЕЉСКЕ ЉУБАВИ
АНОМАЛИЈЕ РОДИТЕЉСКЕ ЉУБАВИ
