Једанпут сеђаше Андреја свети са својим учеником Епифанијем и
разговараше о спасењу душе. У том приближи се демон Епифани ју, и поче
му правити некакве замке, да би му мисли одвео на другу страну, а
Андреји се не смеде приближити. Тада навикну Андреја на њ гневно:
„одлази одавде, нечиста непријазни!" А ђаво се трже натраг и одговори
злобно: „ти си ми непријазан каква нема више у свему Цариграду!" Андреја
га не хтеде одмах отерати, но пусти га да говори. И ђаво поче да прича:
„осећам, да долази време, кад ће пропасти мој занат. У то време људи ће
бити гори од мене као што ће и деца бити у лукавству гора од одраслих
људи. И ја ћу онда почивати, и не ћу учити више људе ничему, пошто ће
они сами од себе вршити у свему вољу моју". Упита га Андреј: „којим се
гресима највише радује род ваш?" Одговори ђаво: „идолослужењу, клевети,
злоби против ближњих, содомском греху, пијанству и среброљубљу, — овоме
се ми највише радујемо." Још упита Андреја: „а како подносите, кад се
неко, ко вам је прво служио одрече вас и ваших дела?" Одговори ђаво: „ти
то боље од мене знаш; тешко подносимо, но тешимо се тиме, да ћемо га
опет к себи повратити, јер многи, који су се нас одрекли и Богу се
обратили, опет су се к кама повратили." Када зли дух изрече то, и још
много другога, дуну на њега свети Андреја и он ишчезе.
Пролог
Расуђивање 7.Октобар
