Епископ Теофан сматра да је потпуно природно затужити и заплакати над умрлим ближњим; али та жалост треба да буде умерена и да не прелази у очајавање.
“Није могуће не жалити, - писао је Светитељ, неком човеку поводом смрти његових родитеља, - таква нам је душа; али с мером. Шта је главно у човека: тело или душа? Душа. Када је душа жива и човек је жив. А када умире, шта умире: душа или тело? Тело, а душа остаје жива. Дакле, умрли су живи; живи су и ваши родитељи. Они су се само одвојили од вас и живе на другом месту. Тамо ћете и ви кад дође ваше време отићи – и угледаћете се. Растанак је само привремен. Зато и кажем да није могуће не туговати, али само мало, као кад се тугује због одласка од куће у школу. Ми замишљамо умрле онаквима какви су били, како су лежали на столу у мртвачком сандуку... и како су у гробу, чак и наричемо: како ти је тамо тесно, како ти је тамо мрачно и влажно... А у ствари тамо ни нема оних које оплакујемо. Они су на другом месту, поред нас чак, само у потпуно друкчијем обличју”.
“Плачите, плачите, - писао је на другом месту Светитељ једној мајци, - нема у томе ничег неприродног нити недостојног. Чудно би било ако мајка не би жалила због ћеркине смрти. Али треба знати меру: не очајавати и не заборављати оне појмове о смрти које ми, хришћани, имамо. Умрла! Није она умрла, већ тело, она је жива и живи исто као и ми, само у дргом обличју битија. Она вам и долази и гледа вас. И мора бити да се чуди што ви плачете и очајавате, јер је њој боље. Оно обличје живота је изнад нашег. Ако би се она појавила и ако бисте је ви замолили да опет уђе у тело, она се нипошто не би сложила. Зашто да јој се противите, да желите оно што она не жели? Каква је то љубав?
Није могуће не жалити за тим што нисте могли да јој последњи пут погледате у очи, да чујете њене последње речи, да је последњи пут као мајка загрлите. Само плачите. Али не много. Њене телесне очи су се затвориле, и она сад гледа душевним очима. Гледајте и ви њу душом својом. Немојте је у гробу замишљати: ње тамо нема; тамо је њено тело, а она је ван њега, можда сад крај вас баш стоји. Уста јој ћуте, али вам говори срцем. Слушајте и чућете: “Мамице! Не тугуј и не очајавај. Ја сам с тобом, и добро ми је!” Одговорите и ви њој: “Слава Богу што ти је боље!” Нема више загрљаја. Али она може собом, као душа, да загрли вашу душу и биће исто тако топло као што су топли обични загрљаји. Одговорите и ви смирене душе сећањем на њу.”
Велика је утеха за хришћанина то што умрли и после смрти настављају да опште са нама, с душом.
На питање шта се дешава са умрлима, Светитељ је писао:
“Тело се враћа у земљу, а душа добија од Господа место које је заслужила, где пребива до краја света у радости ишчекивања или у ужасној муци. Тамо је земља за нас затворена. Шта је тачно тамо подробно не знамо... Једно се само зна... то да тамошње стање у потпуности одговара ономе како се човек овде усмерио, на Земљи. Како да се усмери је дато у Јеванђељу и Посланицама. То је оно што је за нас сада важно. Пошто циљ није на земљи, већ у другом виду битија, онда је разумно бринути се о томе како се добро припремити за тамо. Ако се не припремимо све је пропало.
Не мучите се тиме шта је тамо и где ћемо бити, а кад се појаве таква питања, кажите себи: добрима ће тамо добро бити, а лошима лоше; у складу с тим једнима ће место бити светло, а другима тама.”
Зашто дајемо помен умрлима? “Зато што нам је тако заповеђено да чинимо, - одговарао је светитељ. А да је то било заповеђено види се из тога што није било никада да се у Цркви Божијој није чинио помен. Дакле, то нам је од Апостола и Самог Господа”. Помињати треба не само своје рођаке, већ и све православне хришћане у свако доба и у свакој молитви. И сами ћемо тамо бити, и та молитва нам је потребна као што је сиромаху комад хлеба и чаша воде. Знај да је молитва за умрле јака због заједнице, због тога што се говори у име целе Цркве. Исто као што по природи ствари кад бременита жена дише, снага дисања прелази на дете, тако је и овде. Црква дише заједничком за све молитвом, а снага молитве прелази на умрле који су у недрима Цркве, а ову чине и живи и мртви. Немој да те мрзи да у свакој молитви споменеш своју браћу и очеве који су умрли: то ће им бити твоја милостиња.
Да је неопходно спомињати умрле показује већ изречена чињеница да се општење с њима наставља: “Они су живи, и наше општење с њима се не обуставља. Као што се молимо за живе не правећи разлику између оних који иду праведним путем или неким другим, тако се молимо и за умрле без обзира на то да ли су међу праведнима или међу грешнима. То је дуг братске љубави. Док нас последњи суд не раздвоји, сви, живи и мртви, чине једну Цркву. И сви смо дужни да се међусобно односимо као делови једног тела, у духу доброте и љубави, и живи и мртви, без раздвајања због смрти”.
“Судбина умрлих није решена до општег суда. До тада не можемо никог сматрати дефинитивно осуђеним, и због тога се молимо уздајући се у неизмерно милосрђе Божје”.
Губитак деце у раном узрасту је за родитеље посебно тежак. Многи су чак склони томе да мисле да је то казна родитељима за њихове грехе. У писмима еп. Теофана налазимо следећи одговор:
“Не ради се увек о казни. Некад је у питању добро деце и самих родитеља. Ми смо слепи и то не видимо... и због тога се бунимо... и хулимо на Бога, као да Он није у праву. А Он је све уредио на најбољи начин”.
На другом месту, подробније развијајући исту мисао, еп. Теофан пише за утеху једној ожалошћеној мајци следеће: “Ћерка је умрла добра, пуна врлина. Треба рећи: “Слава Теби, Господе, што си је одмах узео не увукавши је у грех и прелести света”. А ви тугујете: “зашто ју је Бог избавио од свих ових наслада и узео је у Своје свето царство чисту и непорочну. Испада да је боље да је одрасла и упознала све тешке грехе, што данас није чудно, нарочито за тако симпатичне каква је, као што кажете, била. И то је мудра мајка – жали што јој је ћерка спашена и није погубљена”.
На крају ћемо навести још два одломка из писама еп. Теофана.
Писмо сестри на самрти: “Збогом, сестро! Нека Господ благослови твој одлазак и пут. Ти нећеш умрети. Тело ће умрети, а ти ћеш прећи у живи свет, жива, свесна и препознаћеш цео свет који ће те окруживати. Тамо ће те дочекати отац и мајка, браћа и сестре. Поклони им се, поздрави их и замоли да се побрину за нас. Окружиће те твоја деца својим радосним поздравима. Тамо ће ти бити боље него овде. Зато се не плаши смрти која иде: она је само врата у бољи живот. Твој Анђео Чувар ће узети твоју душу и повешће је онде куда Бог заповеди. Надолазиће греси – кај се за све и имај чврсту веру да ће Господ и Спаситељ изгладити све грехе покајника. И твоји су греси изглађени кад си се покајала. Учвршћуј своју веру и не раздвајај се од ње. Нека ти Господ да миран одлазак! Дан-два и бићемо заједно. Зато не жали за нама. Збогом, Бог с тобом!”
Из писма сестрином мужу: “...Одмах после смрти почиње подвиг проласка кроз митарства. Овде је сестри потребна помоћ. Мислите на ово и чућете вапај: “помози”. На то треба да усмеримо сву своју пажњу и љубав према њој. Ја мислим да ће највећи показатељ ваше љубави према њој бити ако одмах после смрти почнете да се молите за њу у њеном новом стању и новим неочекиваним потребама. И тако се непрестано молите за њу Богу, нарочито у току првих шест недеља, па и даље. По причи Теодоре, молитве њеног старца су помогле анђелима да се изборе са злим дусима. Исто ће бити и са вашим молитвама. Не заборавите на ово, - то је љубав! Што пре и мене обавестите... и ја ћу почети с молитвом, и деца нек тако раде... Превише се жалостити и очајавати нема много смисла”.
Не стремите земљи. Све је пролазно – само је загробна срећа вечна, непроменљива, сигурна. И та срећа зависи од тога како ћемо проживети овај наш живот!
Св.Теофан Затворник
