Чл. 5
Искушеници су лица која дођу у манастир са жељом да се посвете монашком животу и ту буду примљена. Они морају имати бар осамнаест година.
Изузетно
могу бити примљена и млађа лица, али не испод 10 година (40 прав. VI Вас.
Сабора.). Она имају права и дужност искушеника, но под тим називом водиће се
кад напуне 18 година. Дотле се, по обичају из старине у нашем народу, називају
ђаци.
Чл. 6
Чл. 6
Ступајући
у манастир, сваки искушеник подности настојатељу писмену молбу са прилозима о
крштењу, школској спреми, здрављу, занимању и брачном стању, односно о
пристанку свог брачног друга. Ако молилац има деце, управа манастира ће
испитати има ли каквих обавеза према њима, има ли какве имовине или дугова.
Малолетни
морају приложити и писмени пристанак родитеља, односно старатеља.
Такође
ће тада сви искушеници поднети управи манастира потписану изјаву (ако ссу
пунолетни, иначе ће потписати родитељи, односно старатељи), да у случају
напуштања манастира (својевољно или по казни) неће полагати право на
материјалну накнаду за рад који су вршили док су боравили у манастиру. Један
примерак изјаве доставиће надлежном архијереју, а други чувати у архиви
манастира.
Чл. 7
Чл. 7
По речи
Спаситељевој: ''Који долази мени нећу га истерати напоље'' (Јн. 6, 27) у
манастир може бити примљен свако, без обзира на свој дотадашњи живот, јер је
живот монашки – живот кајања (43. прав.VI Вас. Сабора), само
ако исправку исправку живота жели искрено и улаже стваран труд у правцу потпуне
измене своје душе, постајања нове личности у којој не остаје ништа од старог
човека овог света (Св. Макарије Вел.).
Онај ко
буде примљен, одлучиће слободно да ли ће ту остати доживотно,или ће се вратити
у свет. Ко се одлучи за прво, исповедиће подробо цео свој дотадашњи живот
настојатељу, или духовнику, који ће му одредити начин и дужину покајања. Ко се
одлучи за друго (или управа манастира закључи да није подобан за монаха),
вратиће му се документа, дати његове ствари, и новац за пут, па упутити кући.
Ако се доцније предомисли може на указани начин бити примљен у који манастир,
али уз сагласност управе манастира где је раније био.
Чл. 8
Чл. 8
Сваки
искушеник се даје на духовно старање ком искусном монаху-старцу (2. прав.
Прво-другог сабора).
За време
искушеништва искушеника поучити како да се моли Богу, како да се влада у цркви,
трпезарији, келији, привикавати га послушности и свим монашким врлинама,
укључивши ту и разне послове корисне за манастир; указати му како на благодатну
помоћ Божју, која монаха окружује огњеним буктињама и мноштвом анђела (Св.
Антоније Вел.) и спрема венце награде, тако и опомену Св. Василија Великог:
''Не замишљај да је монашки живот лак и спасава без борбе, па се унапред
приправи за трпљење и тешкоће душевне и телесне, да не би, бацивши се у
неочекивану борбу па немајући снаге да одолиш искушењима, вратио се у свет, на
осуду душе и саблазана многих, дајући повода за закључак да је живот по Христу
немогућ''. Обавезно му дати знање из Св. писма, опште историје цркве и историје
Српске цркве, литургике, црквенословенског језика и црквеног појања с правилом.
Чл.9
Чл.9
Кад се
искушеник донекле поучио у послушности и показао духовни напредак, архијереј му
може одобрити ношење подрасника, скуфије и бројаница, за одлазак на богослужење
у недељне и празничне дане, али не пре напуњених шест месеци у искушеништву.
Иначе
искушеници носе једноставно световно одело, по могућности загасите или црне
боје, а искушенице повезују главу марамом.
Чл. 10
Искушеништво
по правилу траје три године (5. прав. Прво-другог сабора).
Тај рок
се може скратити у овим изузетним случајевима: 1) ако је искушеник већ раније,
дуже времена био познат настојатељу (80. прав. Номоканона уз В. Требник), или
завршио коју богословску школу; 2) нарочито ако је он још пре ступања у
манастир био познат по строгости живота који се не разликује од монашког; и 3)
у случају смртне опасности. У прва два случаја време искушеништва скраћује се
на шест месеци, а у последњем сасвим (5. прав. Прво-другог сабора). Скраћивање
искушеништва бива са благословом епархијског архијереја.
Без
искушеништва нико не може примити ни расу ни монашки чин (19. прав. Вас. Вел. и
40 прав. VI Вас.
Сабора). Настојатељ који би се огрешио о ово правило свргава се и ставља ред
потчињених (2. и 5. прав. Прво-другог сабора).
