Питање валаамском монаху: Мислила сам да верујем у
Бога. Али, једном сам на радију слушала емисију о хоспису. И тада сам се први
пут замислила о сопственој смрти, тачније постала сам свесна да сам смртна.
Моје вере је нестало. Наступило је неуротично стање свеобузимајућег страха, а
због те свести, почеле су да се дешавају ужасне ствари. Видим колико у свету
има страдања, то боли и моје срце се стеже! У Цркву не могу да идем, пошто
немам вере! И не знам како даље да живим.
Одговор: Ваша
вера се показала слабом. Хришћанство није идила, нити рај на земљи. Хришћанство је – крст. Да би се ишло за Христом – треба имати храбрости, треба имати одлучност и трпљење,
треба имати љубав према истини. Прочитајте житија апостола, мученика – колико
су само страдали, а
какве химне Љубави су њихова житија. За нас, људе ослабљене вере, размажене удобношћу, то изгледа скоро невероватно, али то
је све било тако! Ваша реакција је природна – веома је тешко човеку да у своју
свест смести љубав Божију и океан страдања у овом свету. Овде се ради о подвигу
вере, јер наши путеви нису путеви Божији, и наше мисли нису мисли Божије, и
наша правда није – Правда Божија. Ми не можемо све то да схватимо у овом
животу. Потом, тамо, у другом свету, све ће нам бити јасно и захвалићемо Богу за све. А сада? Овде
је потребна вера, поверење у
Бога.
