Писмо војника Богу

 

''Чуј Боже...Још ниједан пут у животу нисам говорио са тобом, али данас желим да те поздравим. Ти знаш да су ми од детињства говорили... да те нема.  И ја луђак сам поверовао. Творевину твоју никада нисам сагледао.
 Ја гле, ноћас сам посматрао из кратера, што га је направила граната, звездано небо нада мном. Неочекивано сам схватио, дивећи се космосу, како сурова може бити ​​обмана. Не знам Боже, хоћеш ли ми пружити руку, али ја ћу ти рећи и Ти ћеш ме схватити...
Није ли чудно да се усред ужаснога пакла, изненада, појавила свјетлост и ја сам те препознао? Ја осим тога немам ништа више рећи, још само, да сам сретан, што
сам те упознао. У поноћ је заказан напад, али не плашим се: Ти на нас гледаш .....
Сигнал. Шта ћу? Морам кренути. Било ми је лепо са тобом. Још желим рећи, да
ће, што је Теби знано, битка бити ​​тешка, ја можда ћу ти, већ ноћас покуцати. Ја ако
Ти до овога тренутка нисам био пријатељ, хоћеш ли ми дозволити да уђем, када
дођем? Чини ми се, ја плачем. Боже мој, Ти видиш, шта се са мном десило, да сам
данас прогледао. Опрости ми Боже мој, одлазим. И не вјерујем да ћу се вратити.
Како је чудно, ја се смрти више не бојим.''

 Писмо руског војника Александра Зацепа, погинулог у другом свјетском
Рату на финском фронту: (Написано непосредно прије његове смрти)