Пише духовник Кијево-Печерске Лавре, јеромонах Антоније курском купцу Фјодору Ивановичу Анитмонову о последњим данима живота родјеног брата Фјодора Ивановича, еклесијарха Велике цркве, архимандрита Мелетија. Прочитај га заједно са мном, драги мој читаоче!
“Достапоштовани Фјодоре Ивановичу! Преносим Вам Божији благослов као поруку Вашег љубазног брата и мог духовног пријатеља, оца Мелетија, Вама и целом Вашем потомству, и свим родјацима Вашим. Испросио сам га за све вас осам сати пре његове блажене смрти, која се десила 17 октобра 1865 године у 5.30 ујутру.
Последњи телеграм Вам је пренео ову судбоносну вест, толико блиску Вашем срцу. Обећао сам да ћу Вам писати детаљно, али ми то досад није пошло за руком. Узроци мога кашњења су ти што сам морао да испуним сву хришћанску обавезу према драгом покојнику: брига око њега све време у току његове предсмртне болести, умирање, погреб, и на крају шестонедељно служење Божанствене Литургије за његову душу – све је то била моја обавеза. И чак и сада, после протеклих 40 дана од његове смрти ја нисам слободан, пошто свакодневно служим помен за покој његове душе у Великој цркви. Због тога ми немојте замерити за неповезаност излагања – пишем Вам у одломцима.
Велик је и важан предмет о коме Вам пишем, и о коме свакодневно говорим оцу Исакију, јер шта може бити важније за хришћанско срце, од праведне и безболне смрти хришћанина? А такав праведник је био и Ваш покојни брат.
3 октобра, то јест у недељу, ваш брат је служио у Великој цркви; и ја сам служио с њим. Не могу да Вам објасним тај осећај, који сам имао док сам га гледао подигнутих руку за време Херувимске песме: он се за мене упокојио тада, без обзира на то што ништа није предсказивало његову блиску смрт, као праведан покојник, управо – покојник, а не живи и свештенодејствујући Божији јереј. Али тада нисам обратио пажњу на тај утисак моје душе, али се та видовитост срца кроз две недеље показала на самом делу.
У уторак је ваш брат служио заједнички помен. За време вечерње је у сувим венама испод колена изненада осетио бол. Та бол се наставила у току целе ноћи по његовом повратку у келију, а ујутру му је сметала да се слободно креће; због тога није био на јутрењу у среду. У среду у току дана је осетио губитак снаге, посебно у рукама и ногама, апетит му је ослабио и није му се побољшао све до самог упокојења.
У четвртак је имао лаку дрхтавицу. Да би се угрејао, он је по свом обичају, легао на пећ, после чега је добио температуру. За све то време га нисам уопште виђао: ја сам страдао од зубобоље, а он није придавао значаја својој болести, сматрајући је за обичну, безопасну слабост, и није ме ни обавестио. Тек сам у петак увече сазнао за његову болест.
Када сам га у суботу ујутру угледао како лежи на кревету, он ми је поново изгледао као онај исти покојник, каквог сам га видео за време Богослужења. Од тог тренутка више нисам могао да се разуверим да он још живи на овом свету.
Тога дана се прибегло лекарским средствима, како би се код болесника изазвао болеснички зној, али је он, вероватно осећајући да је то за њега бескорисно, очигледно принуђивао себе да узме лекове, само зато да би скинуо осећај кривице са људи који су га окруживали због недостатка бриге.
Од тог времена уопште више није узимао храну, и чак се и потреба за њом смањивала, као и сами његови дани.
У понедељак је над њим одслужена Тајна Јелеосвећења. Свакодневно се причешћивао Светим Тајнама.
У уторак су му предложили да састави духовно завештање, са чим се сложио, како би затворио уста која су склона изопачивањима. Затим му је било предложено да раздели сву имовину по завештању.
“А ако оздравим, - рекао је, - да ли ја тада треба све поново да заводим?”
Рекао сам му следеће: “Боље је да сву стареж разделимо, а а ако вам нешто треба, узмите из моје келије, као своје”.
“Ако је тако, - рекао је, - онда правите распоред онако како вам одговара…”. Од уторка му се снага знатно смањивала. У среду сам обавестио митрополита о његовој болести. Владика ме је посаветовао да позовем главног лекара. Рекао сам за то болеснику.
“Ако је по благослову владике, -рекао је, - онда нема шта – позовите га!”
У четвртак га је лекар пажљиво прегледао и дао закључак обичним докторским маниром: и да, и не – и може да оздрави, и може да умре. У петак је болесник после причешћа Светим Тајнама потписао духовно завештање и тражио да се опрости са свим својим сарадницима и да свакоме од њих да ради сећања и благослова неку ствар из своје келије. Ја сам наредио да се око његовог кревета прикупе све ствари које су биле одређене за давање, и сам сам поред тога донео из своје келије неке ствари.
И када су дозволили да се опростимо са њим, то је изгледало као кад се отац неке велике породице опрашта са својом децом. Те вечери је сва лаврска братија журила да се опрости с њим и да прими његов благослов. Клечао сам поред болесниковог узглавља и давао му сваку ствар у руку, а он би је давао ономе ко би му прилазио. То опраштање је трајало више од сат времена и ја сам имао потребу да га прекратим, како се болесник не би заморио.
“Не! – рекао је, - нека дођу! То је – гозба, коју ми је Бог послао по Својој милости”. Само је ноћ прекинула ту “гозбу”, И он се нимало није уморио због ње. Дубоко ноћу он се узнемирио због нашег мира и инсистирао је да одемо да се одмарамо. Враћајући се у келију, добио сам од вас депешу, с којом сам тог трена отишао код болесника и рекао му, да сам вас известио о угрожености његовог живота, а оца Исакија извештавам сваки дан о току његове болести. Он је много разговарао са мном и захваљивао ми за учешће у његовој припреми за вечност. Пред крај ме је упитао:
- Да ли знаш Власову, монахињу у Борисовки?
- А што?
- Ову фолијску икону њој пошаљи. Њено име је Агнија. Са том иконом ме је благословила њена тетка када сам ишао у Оптина Пустињу, одлучивши да тамо и останем. Ту икону сам чувао цео живот као Божији дар”.
- Кажите само оче, - рекао сам – све што желите, - и учинићу све као што бисте и ви сами урадили.
- Да, ето то!
- А шта осећате сада?
- Да, мени је добро.
- Можда страх од смрти?
- Тога нема! Чак сам зачуђен како се хладнокрвно односим према смрти, иако знам да је љута смрт грешника; а уопште не осећам никакву болест: и да ме нешто боли, ни то не бих осећао, видим само да ми се снага смањује и живот скраћује … Уосталом, можда ћу живети још недељу дана…
Осмехнуо сам се. Он је то приметио.
- О, и то је очигледно зар не? ..Нека буде воља Божија! ...А реците ми искрено, како ме ви видите по вашим схватањима?
- Рекао сам вам већ трећег дана да не рачунате да ћете бити живи још дуго.
- Верујем вам у потпуности. Једино ми је мучно што према свему почињем да осећам одбојност. Уосталом, идите и одморите, ви још нисте спавали …
- Иако не желим да се растанем с вама треба да одем да напишем телеграм Фјодору Ивановичу.
- Шта ћете му пренети?
- Да га очекујем на вашој сахрани и да би ми олакшао тај напор уколико би вас затекао међу живима и добио ваш благослов.
И још много, много смо разговарали, а посебно о томе да расходи сахране буду умерени.
- Да, ви знате, - рекао сам, - да и ја сам не волим претеривања; али оно што је неопходно се не може прескочити.
- Да, - одговорио је, - и то је истина! Идите сад и одморите се!
Наместио сам му постељу и њега самог, скоро већ непокретног, и пошао да се одморим.
Отац Гервасије је дошао по мене у 7 сати, како бих припремио болесника за причешће Светим Тајнама. Сада га је већ исповедао последњи пут. Када сам почео да га подижем, он је већ био непокретан; али када сам га подигао, он је на својим ногама прешао у другу собу и први пут је могао да се причести седећи. После Причешћа је прилегао и око сат времена пролежао мирно, као да је заспао. Од тог часа његово дисање је почело да бива све отежаније, али је он и даље говорио иако са напором. У то време је код њега дошао отац намесник. Требало је само видети с каквом усрдном скрушеношћу се он опраштао са умирућим! Он је са сузама у очима изјавио своју спремност да умре уместо њега … Потом сам отишао да замолим митрополита да дође да посети умирућег, према коме се увек односио са уважавањем. Није прошло ни пет минута после тога, како је митрополит већ био поред болесниковог узглавља, који је при његовом уласку покушао да се подигне са постеље, али није могао.
- Ах, како ме је срамота, владико, - рекао је он у изнемоглости, - што лежим пред вама! Ето како сам ја неучтив!
Архипастир га је благословио. После тога су многи стари и млади наставили да се опраштају с њим и примају његов благослов, а ми смо се трудили да он својим рукама да свакоме од нас неку ствар ради сећања. Умирућему је то очигледно представљало задовољство, и он је свакога дочекивао пријатним осмехом, а ми смо му помагали да све раздели својим рукама, свакоме оно што му је било намењено … Чуо се позив на вечерњу и он се прекрстио. Рекао сам:
- Оче, је ли вам тешко?
- Не, ништа!
- А какво вам је памћење?
- Слава Богу, ништа! ..А нема више гостију?
- Не, сви су пошли на вечерњу …Добра је вечерња у Лаври!
- Ох, како је добра, - рекао је уздахнувши, - и ви треба да пођете!
- Не, ја нећу поћи: треба да се опростим с вама.
- Изволите.
- Сада, - почео сам, - наступају ваши последњи минути: ускоро ће ваша душа можда имати смелости према Господу, те вас молим пријатељу мој да замолите од Господа милост за мене, како више не бих гневио Његову доброту!
- О, ако ја по вашој вери, - одговорио је, - будем удостојен те смелости, - то је моја обавеза, а ви за мене молите Господа да ми Он опрости све моје грехе.
- Ви знате какав сам ја молитвеник; али уз све своје молитвено сиромаштво, молићу се Господу цео живот за вас. Сећате ли се само какве је све фазе пролазило наше пријатељство? Али последње три године је све било у реду.
- Да и раније није било лоше!
- Дозволите ми и благословите ме да шест недеља служим Божанствену Литургију за упокојење ваше душе у Царству Небеском!
- О, Господе! Да ли сам ја достојан тако велике милости?.. Слава Теби, Господе! Како се радујем томе! Нека вас Господ спасе!.. Ево шта је чудно: и надаље не осећам никакав страх!
- Због чега бисте се бојали? Ту је љубав, која нема страха.
- Да! То је истина!
- Ви ћете оче ускоро угледати наше очеве којих се увек сећамо, учитеље наше и руководиоце у духовном животу: оца Леонида, Макарија, Филарета, Серафима Саровског …
- Оца Партенија, - наставио је да набраја имена наших светих савременика …И он као да се узбуђеног духа преносио у њихову небеску породицу …
- Да, - промрмљао је са радосним уздахом. То су сви свети нашег века. Бог је милостив и све ћу их видети!
- Ево, - кажем, - ваше време је већ истекло; било је у вашем животу потреса, али су они сада за вас ситни и ништавни; али ја треба да испијем њихову чашу до дна, а данашње време је дарежљиво њима.
- Да, време је тешко! Као и сам ваш живот и обавезе су веома тешки. Увек сам вас посматрао са задивљеношћу. Нека вам Господ помогне да своје дело довршите до краја! Ви сте сазрели.
- Вашој љубави је својствено да говори тако, али ја то не гледам тако, стојећи на тако клизавом попришту делатности, толико блиском пороку, коме је највише од свега склона људска природа.
- А шта ви нисте заборавили оца Исакија? – упитао ме је. Не!
- Јадан, носи јарам!. Ах, бедни како је обремењен! Бедни, бедни Исакије – тешко му је! Његова душа је предивна, али му је тешко … Посебно, то време!…Да и даље шта ће бити – страшно је и помислити!
- Ви сте уморни! Јесам ли вас ја уморио?
- Не, ништа! ..Дајте ми воде; реците ми какав ми је језик?
Дао сам му воде и рекао да још увек говори разумљиво, иако са тешкоћама.
- Ево,- рекао сам, - док још увек говорите иако са трудом, благословите оне којих можете да се сетите, а и ја ћу вас подсетити.
- Изволите!
Дао сам му икону и рекао:
- Благословите њоме оца Исакија!
Узео је икону у руке и осенио је са речима:
- Бог да га благослови. Бог да га благослови са целом обитељи!
Дао сам му другу.
Овом благословите Фјодора Ивановича, целу његову породицу и сво њихово потомство!
- Бог нека га благослови! – и такође је осенио икону.
Тако смо му поменули све оне којих смо могли да се сетимо; и он је свакога благословио руком.
- Благословите, - рекао сам, - Ганешинску кућу!
- А то је благочестива породица, благословена породица! Много вам због тога дугујем што сам имао прилике да упознам тако чудну породицу. Нека их Бог благослови!
Тако сам му набрајао поименце све; и он их је све благосиљао, осењујући свакога крсним знаком. Потом сам позвао оца Јоакима; и њега је благословио са иконом. Братија је почела да долази са вечерње; и он је све дочекивао са радосним и пријатним осмехом, благословећи свакога од њих. С јеромонасима се целивао у руку.
Било је већ десет сати увече. Погледао нас је.
- Време је да се одморите! – рекао је.
- Вероватно вас замарам?
- Не, него ми вас је жао!
- Благословите нас да пођемо да попијемо чај!
- То је добро, а ја сам заборавио то да вам напоменем
Када смо се вратили, ја сам почео да дремам и легао сам на кревет, а отац Гервасије је остао поред оца Мелетија. Међутим, ускоро ме је отац Гервасије позвао: умирућем је постало лошије, и ми смо му предложили да га причестимо Даровима које смо имали.
- Да, чини се, - рекао је, - доживећу до ране зоре. Уосталом, ако сматрате да нећу, потрудите се!
Отац Гервасије је отишао по Свете Тајне, а отац Јоаким је почео да чита причесне молитве. Ја сам опет прилегао на кревет.
Причестили смо га у пола три ујутру. Он већ није владао ниједним својим органом, али је био толико свестан свега, да је приметивши нашу сумњу да ли је прогутао
Свете Тајне скупио сву снагу и изговорио последњу реч:
- Прогутао сам!
Од тог трена је почела његова смрт. Можда је због отежаног дисања изгледао као без свести, али сам ја по неким знацима приметио да га свест није напуштала. На крају је стао и пулс, и он је тихо, кротко, спокојно уснуо најспокојнијим сном. Тако је он мирно и безболно предао дух свој Господу.
Ја сам све време стајао пред њим, као пред Божијим изабраником.
Много тога сам пропустио у брзини … Један послушник је замолио за благослов за неку ствар коју је он носио.
- Да, коју? – питао сам.
- Кошуљу!
- Кошуље је јуче све поделио.
- Молим за ту која је на њему. Када се он упокоји тада ми је дајте: чуваћу је цео живот ради тога да и ја у њој умрем.
Пренео сам ту жељу умирућем: “Оче! Ево брат Иван вас моли за кошуљу ради благослова.
- Па дајте му је! Бог нека га благослови!
- Али то неће бити сада, него када вас будемо преоблачили.
- Да, наравно тада!
- Сада, - кажем, - оче и последња кошуља у којој умирете, и та вам више не припада. Ви можете да кажете: наг из утробе мајчине изадјох, наг и одлазим из овога света. Погледајте: кошуља вам не припада, постељу су вам узели други, одело – није ваше; чак ни иконе и књижице нису више ваше!
Подигао је руке ка небу и, ограђујући се крсним знаком, са сузама је изговорио неколико пута:
- О, захваљујем Ти Господе за овакву незаслужену милост!
Затим се обратио нама и рекао: “Захваљујем, захваљујем вам за тако велики удео у задобијању ове велике Божије милости!
У току целе своје предсмртне болести – она се и не може назвати болешћу, већ раслабљеношћу споја душе и тела – ни на његовом чаршаву, ни на рубљу, па чак ни на самом телу није било ни најмањег трага било какве нечистоте: он је био сама светиња, недоступна труљењу. У току три дана, колико је његово тело лежало у ковчегу, његово лице је добијало све бољи и бољи изглед.
Када је већ сва његова имовина била подељена, сетио сам се да треба у нечему да га сахранимо. Рекао сам о томе умирућем.
- Ништа, ништа! – умирио ме је, - у остави има 60 аршина мухојара. Наредите да се од тога сашије подрасник, раса и мантија. Чини се да је то довољно. Они ће већ то брзо сашити!
Ујутру су донели све сашивено. Он је погледао …
- Па, - рекао је, - сада ћете бити мирни … Да, још нешто: ви сте већ и ковчег наручили.
- Да, ковчег је наручен.
- Тако и треба, и то је добро!
Сада ћу вам испричати шта се дешавало после блажене смрти вашег праведног брата, то јест о погребењу његовог чесног тела.
Скоро тридесет година сам био с њим у најтешњим пријатељским односима, а последње три године је било тако, да смо постали као једно тело и једна душа. Он ми је често говорио да погреб његовог тела буде што је могуће једноставнији.
- Каква је корист, - говорио је, - за душу од раскошног погреба?…
И притом је изражавао жељу да погреб његовог тела буде на најскромнији начин. Ја сам му за то приговарао, говорећи да је за тело наравно свеједно, али за душе оних људи који се труде да одају последњи дуг своме ближњему, то има велику корист; због тога је Црква усвојила благочестиви обичај да се упокојеном даје помен у зависности од средстава и усрдности његових ближњих, а свештенослужитељи који су блиски покојнику по сродству или по духу – служењем Божанствене Литургије према степену свог свештенства. Самом оцу Мелетију је такво испољавање пријатељства према упокојенима било пријатно да види код других, али се за себе клонио тога, као од незаслужене почасти а по свом дубоком, наравно унутрашњем смирењу.
Док је био жив, он се клонио почасти, али мртав није побегао од њих: оне су га стигле у гробу!
Када је отац Мелетије уснуо заувек, обукли смо га у нову одећу, коју је сам одредио за случај споственог погреба, а ја сам уредио да се пошаљу телеграми вама и у Москву. Отац Јоаким је све то урадио и још је могао да напише оцу Исакију и оцу Леонтију, а отац Гервасије – у Петербург. Када су донели ковчег, тог часа смо у њега положили тело упокојеног, и ја сам почео да служим парастос, а затим и други и трећи са разним људима и појцима из разних цркава. У току раних поподневних часова сви јеромонаси су почели непрекидно да служе парастосе, који су трајали до самог изношења, у пола три. У 10 сати смо отац Гервасије и ја отишли у Китајев да изаберемо место за гроб, које је митрополит благословио. Одредили смо га на уласку у цркву, с леве стране од предњих врата, удаљеног не више од шест аршина.
У три сата је намесник са саборним јеромонасима и са нама почео изношење, што се веома ретко дешава. Носили су га јеромонаси. Ковчег са остацима упокојеног су поставили у олтар посвећен Светом Претечи, где сам у понедељак служио Литургију. У уторак, на дан сахране, тело је по посебној жељи митрополита, било пренесено у Велику цркву. Тако нешто се у наше време ниједном није десило; само су преосвећеног Јоасафа, митрополита Филарета и кнеза Васиљчикова опевали у Великој цркви, па сада и нашег оца Мелетија, који је седамнаест година и седам месеци непрекидно чувао Велику цркву.
Један јеромонах је при преносу тела изговорио кратку беседу. На Литургији, после малог входа, трудбеник је био постављен насред цркве. Митрополит је служио Божанствену Литургију. На сахрани је био још и преосвећени Александар. Литургију су певали митрополитови појци. Погреб су почињали појци, а антифоне су појали лаврски појци, што је чину погреба давало необичну величанственост. Био је радни дан, али је народа било као за неки велики празник. Два јерарха су са целим сабором пратили гроб иза Светих врата. Ковчег је био постављен наспрам моје келије, у знак сећања на нашу пријатељску љубав, одржана је саборна литија. При проласку поред тврђаве срели смо две команде војника, који су се постројили пред погребном поворком и одали почаст упокојеном Христовом војнику добовањем, а трубачи су одсвирали на својим трубама. Све је удивило то да је војска била постављена за одавање почасти упокојеном …
Било је много оних који су желели да носе тело до место погреба, али како је од Лавре до њега било 10 врста, ја се с тим нисам сложио јер је већ било два сата после подне; ускоро се ближио сумрак и ноћ, а на два моста на путу је било велико блато. Ковчег су поставили на манастирска погребна кола, а сами су сели у кочије и са многим људима који су волели оца пошли у Китајев. У Китајеву је ковчег дочекао преосвећени Александар са литијом. У цркви је одслужен саборни парастос и тако је ваш достојни брат предат земљи, а сећање на њега не умире: послужио је као достојан и свети украс вашег рода.
Пред саму његову смрт сам га молио да се моли за вас и за цео ваш род пред Престолом Божијим, уколико буде задобио смелост пред Господом. Он је рекао:
- Уздам се у доброту Божију!
То су биле његове предсмртне речи…Ето, колико сам могао написао сам вам ово ради ваше утехе, али када завршим четрдесетодневно служење, потрудићу се да све допуним и исправим. Желео бих да саставим и његову биографију, али то дело неће бити моје, већ уз помоћ Бога, дивног у светима Својим.
Нека буде на вама и на целом вашем роду благодат, мир и благослов Божији, што вам ја недостојни искрено желим.
Многогрешни јеросхимонах Антоније.
7 новембар 1865 године,
Кијево-Печерска Лавра.
