Они сматрају, да се хришћаство може спознати једино интелектуалним путем, усвојити као филозофски систем, доживети, како се доживљавају књижевна дела, и то је довољно. Избегавају да посећују цркве и испуњавају обреде, јер себе сматрају чистим спиритуалистима, који су способни да постигу дубину вере. Уопштено говорећи, они се оцрковљавају, седећи у мекој фотељи за писаћим столом, и замењују црквене Тајне разговорима о религији у уском кругу пријатеља, где свако себе сматра теургом* (чуварем култа) и труди се да заблиста пред другима својим знањем.
Недељу они не проводе у цркви, већ код куће, најчешће у сујети, јер према неком чудном стицају околности најважније послове остваљају управо за недељу. У разговорима они не поричу значај цркве, чак могу да наведу и солидне светоотачке цитате о њеној неопходности, али на питање, када су били у цркви, они одговарају: "Ја идем тамо, где ме не знају" - као да њихова појава може да изазове овацију, или пак кажу:
"Нисам имао времена, јер пишем апологију у заштиту Цркве, а такође се бавим и делима милосрђа, испуњавајући Јеванђеље на делу, али ћу обавезно почети да посећујем цркву". У време, када је у Цркви у току Литургија, они мирно спавају у кревету, а за време свеноћне службе
"бдију"
поред телевизора или имају вишечасовне разговоре са пријатељима. Тим људима чак ни не долази у главу, да су они у внутрини чудаци Православља. Они личе на људе, који стоје испред врата куће и расправљају о томе шта се налази у кући, која за њих представља затворени замак. Тек кроз укључење у живот Цркве и очишћење своје душе од страсти напором воље, открива се и шири могућност духовог познања. Без благодати, која се добија кроз црквене Тајне и молитву, читање духовних књига личи на трчање за сенкама истине. Вера је - заједица и општење, у њој човек добија истинско духовно знање подвигом воље и сједињењем душе са Божанском Светлошћу, која мења и преображава самог човека.
О чему говори интелектуалац, који је био у цркви? О иконама, које је тамо видео: например, о томе, којој иконописачкој школи припадају иконе које су му се посебно свиделе; о песмама, које је слушао у време Богослужења, па чак и о бојама црквених зидова после последње рестаурације, изражавајући притом сажаљење, да савремени свештенослужитељи имају пригушен осећај за естетику, те су цркву споља офарбали у ружну роза боју и томе слично. Интелектиалци могу да се предају лирици и да говоре, како људима помаже вера, и да уверавају да су и сами видели како лица неких људи постају спокојна, мирна после молитве и тако даље. Али то је круг спољних утисака. Такви људи су скоро увек дистанцирани од Цркве: остајући поклоници Цркве, они у исто време гледају на Цркву са стране. Неки од њих са префињеном природом, као Фјодор Достојевски*, схватали су да они нису органски сливени са Црквом, и да је њихово лично хришћанство површно и штетно; да негирати атеизам и постати хришћанин у свом животу - није једно те исто. Веома је карактеристично, да је Достојевски налазио излаз у визионарењу.
Он је писао, да је дуго посматрао Христов Лик са трновим венцем, затим Га је замишљао пред собом и трудио се да Га што дуже задржи у својој свести. Значи Христово место није било у срцу, већ у мислима. Свети оци су забрањивали чулне представе духовног света, једозначно сматрајући, да је то у најбољем случају, сурогат религиозног опита, сан уместо реалности, а у најгорем - пут ка прелести: религиозној лажи, гордости и прелести.
Преузето из Црква и интелигенција
Архим.Рафаил (Карелин)
